Humani ljudi pomogli Cvetkovićima

NIŠ

Za sedmočlanu porodicu Cvetković iz Brzog Broda dolaze lepši dani zahvaljujući humanim ljudima. Teško bolesna Dušanka i šestoro njene unučadi, dece njenog pokojnog sina Bojana, ratnog vojnog invalida,  doskora su živeli u nemaštini i pritisnuti dugovima od kojih im je najteže padao onaj milionski, za struju.  Siromaštvo i beznađe navelo je najstarijeg unuka, dvadesetdvogodišnjeg Nikolu Cvetkovića da 19. januara skoči sa trećeg sprata porodične kuće u nameri da sebi oduzme život. Vest o njegovoj kobnoj odluci, koja pukom srećom nije imala tragične posledice, dirnula je dobre ljude iz zemlje i inostranstva a uključila se i fondacija „Pokreni život“.      

                

„Zaista nisam očekivao da se ovoliko ljudi odazove, i da dobijemo sve ovo što nam je sada mnogo olakšalo život. Braća i sestre su oduševljeni, sada mi je mnogo lakše, veliki teret mi je pao sa pleća. Prestao sam da očekujem da će se nešto promeniti, stizao je jedan za drugim kobni događaj, za mene je to u jednom trenutku zaista bilo previše. Pokušavao sam da nešto promenim, ali nije išlo, hiljadu problema se javljalo i zato sam se odlučio na taj korak. Sada je sve krenulo nabolje, ima tu još nekih stvari koje treba da se reše, prvenstveno taj dug za struju, nadamo se da će otpisati kamatu. Treba nam još ponešto od nameštaja, veš mašina, još jedan frižider ali ono glavno je stiglo“,   kaže Nikola.

                 Dušan Miljković iz fondacije „Pokreni život“ kaže da su kuću Cvtekovića sredili u rekordnom roku, za samo dvadesetak dana.

                 „Zamenjena je stolarija, urađeni su svi zidovi, stavljen laminat, sređena su kupatila i na spratu i u prizemlju, sve ukupno koštalo je oko 18.000 evra. Ono što je jako bitno, to ne bismo mogli da uradimo bez sponzora, „Nijanse“. „Nevene Kolor“, firme „Vukotić“ iz Leskovca, „Alviks stolarije“ iz Požarevca i bez mnogih sugrađana koji su se odazvali u pomoć. Ova porodica se potpuno oslanjala na baku Dušanku, ona boluje od Parkinsonove bolesti, teško se kreće ali će svima sada biti lakše“, kaže Miljković.

                 Baka Dušanka je presrećna ali ne može da zaboravi dan kada su počele njihove muke, a bilo je nakon smrti njenog sina Bojana.

                  „ Bio je redovan vojnik kada je započeo rat. Nisam ga videla ni čula godinu dana.  Sa straže u kasarni u Podgorici je oteran na Prevlaku, treći dan su ga ranili. Ostao je bez oka, leva strana tela mu se vukla, jedva se služio rukom. Tužio se sa državom za tu nadoknadu, priznato mu je pravo i na stan i na kola i na još mnogo toga. Posle tri godine pozvan je na komisiju, oduzet mu je status ratnog vojnog invalida. Postao je mirnodopski invalid.Pokušavali smo i dalje da ostvarimo njegova prava i kad smo najzad došli do kraja, kada su trebala samo dokumenta da se potpišu, on umre. Trebalo je da prima 160.000 dinara a on je dobijao  samo 60.000, država mu duguje te pare.   Poslednje dane je proveo na dijalizi, mučio se, borio ali nije izdržao“, kaže baka Dušanka.

Prati
Obavesti me o
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare