Gradonačelnik Cvetanović obilazio zanatlije

LESKOVAC

Nekolicinu leskovačkih zanatlija posetio je gradonačelnik Goran Cvetanović. On je posetu započeo u berbernicama „Perica“ i „Bora plus“.

„U našem narodu ljudi kažu da je mnogo teže sačuvati nego započeti. Zato je naša ambicija bila da posetimo sve stare zanate koji čuvaju tradiciju, pokazuju kvalitet i prenose se s generacije na generaciju. Zanatski radnici, kako vlasnici, tako i uposlenici, sve vreme rade i pokazuju da taj plamičak tradicije opstaje i u našem gradu. Interesantno je da je „Perica“ berbernica koja najduže radi u našem gradu, a da u berbernici „Bora plus“ radi čika Bora koji se ovim poslom bavi gotovo 60 godina. Pored njega tu radi i njegov sin, a imaju i ženski frizerski salon gde radi ženski deo porodice.“

„Ovaj naš zanat je kako za koga unosan, ali ga treba voleti i poštovati. I nakon 58 godina ja sa zadovoljstvom dolazim na posao i ništa mi nije teško. Drago mi je što i moj sin ide mojim stopama, što supruga i snaja to rade i što održavamo tradiciju“ kaže majstor Bora Cekić.

Zanatstvo u Leskovcu je bilo dominantno u periodu zlatnog doba Leskovca, tradicija i kvalitet su se održali do danas, istakao je Cvetanović i nastavio posetu obućarskim radnjama „Taratumba“ i „Žišić“. Problem s kojim se obućari danas susreću je jeftina obuća proizvedena u Kini, tako da se mušterijama ne isplati da je popravljaju.

„Srećom postoji kavlitetnija i sportska obuća koja se kvari, pa ima potreba za našim uslugama“ kaže Srđan Stojiljković Taratumba, čiji deda je započeo porodični obućarski posao.

„Moj otac i stričevi su ovo radili. Ja sam završio višu ekonomsku školu, ali situacija je takva da sam ja morao da nastavim ovu priču. Moji naslednici su dobili šansu da studiraju, ali znaju da uvek mogu da se vrate i da nastave porodičnu tradiciju. Teško je što moraš da budeš čitav dan u radnji. Kad imaš posla, onda siu tu da radiš, kad nema posla, onda si tu jer nikad ne znaš kad će mušterija da naiđe. Ali, navikne se čovek na to. Meni je to „ušlo u krv“ i nije mi nikakav problem način rada. Do sada niko nije došao iz lokalne samouprave da se raspita o našem radu, potrebama, problemima… Oni realno ne mogu mnogo da nam pomognu, da nam, recimo, obezbede posao, jedino mogu da pokažu neku toleranciju ako zakasnimo sa plaćanjem nekih obaveza.“

Na posao se ne žali ni Milan Žišić, koji ističe da trenutno radi samo popravku obuće.

„Četvrta sam generacija moje porodice i, na žalost, nema naslednika koji bi se bavili ovim poslom, tako da će trajati dok sam ja tu.“

Obilazak je završen posetom poslastičarnice „Minjon“, koja radi još od 1982. godine.

I.S.

ANTRFILE: Berbernica „Perica“ počela sa radom 1936. godine kada je osnovao Petar Stanković, po kome je i dat naziv. To je najstarija radnja koja se bavi ovim poslom u Leskovcu, a tu trenutno rade tri generacije. Dva uposlenika su tu već dve decenije.

„Od dede je moj otac Slavoljub nasledio zanat, a od njega sam nasledio ja“ kaže Srđan Stanković.

„Leskovčani prepoznaju vrednost ovog našeg zanata, a to dokazuje činjenica da imamo stalne mušterije. Što se interesovanja za nastavak ovog zanata tiče, kod mladih je slabo interesovanje. Postoji smer u Hemijskoj školi, ali to je ipak, čini mi se, nedovoljno. Ja imam dve devojčice, tako da ćemo videti hoće li biti četvrte generacije koja će ovde nastaviti da radi.“

Prati
Obavesti me o
guest

4 Komentara
Najnoviji
Najstariji Najviše glasova
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare
Aleksandra Stevanovic
Aleksandra Stevanovic
4 godine pre

Ne bih se slozila sa vama. Te radnje godinama postoje, kod Zizica i Taratumbe moja porodica popravlja obucu.Ne bi se zanat prenosio sa oca na sina da od toga ne moze pristojno da se zivi.

poceli izbori
poceli izbori
4 godine pre

daj otkaz u opstinu gde radis pa otvori obucarsku radnju pa zivi pristojno

poceli izbori
poceli izbori
4 godine pre

ovo je demagogija .Obucari da zive i izdrzavaju porodice od ovih radnji nema sanse.To je cisto prezivljavanje, pa radnje im izgledaju kao iz turskog doba.Nego ako gradonacelnik kaze onda uredu.

gvoždjara
gvoždjara
4 godine pre

Prve lokne mi je ošišao kum, i to još pre mog prvog rođendana. Kažu da nisam plakao(?!) … A kad je “strižba”, srpsko detence mora da zaplače, pa me majka uštinula za dupe “da puštim glas”. Već sledeće makaze koje su prošle kroz moju kosu je držao majstor Slave.

I tako… Sve dok samoga sebe nije penzionisao, za moju frizuru je bila zadužena časna starina sa vaših slika. Samo eventualno njegov dugogodišnji pomoćnik Šeki, na “stolici broj dva”. Amatere u JNA naravno nit’ računam, niti smatram za “berberine”.

– Živ mi bio čika Slave. 🙂