LESKOVAC-VLASOTINCE

Duga i bogata istorija leskovačke fudbalske Dubočica, koja je osnovana još daleke 1923. godine iznedrila je veliki broj fudbalera koji su igrali i imali zapažene uloge u mnogim klubovima bivše Jugoslavije i današnje Srbije. Gradski stadion bio je nekada prepun istinskih zaljubljenika fudbala i navijača Dubočice, koji su svim srcem bili uz svoj klub i fudbalere koji su znali i umeli da dobrim igrama i pobedama donesu mnogo radosti svojim navijačima.

Iz vlasotinačke Vlasine poseban pečat ostavili su u fudbalskoj Dubočici, Slavko Ilić Šop i Nikola Kostić, iako je bio kraće vreme član Dubočice i Božidar Milenković Tus je ostao upamćen kao veliki borac koji je znao da srce ostavi na terenu u izuzetno nadarenoj generaciji fudbalera sa kojima je tada igrao i pod dirigenskom palicom pokojnog trenera Ljubiše Stefanovića Civuna.

Od svih fudbalera Vlasine koji su ponikli na legendarnoj fudbalskoj „Rosulji“ najduže dres Dubočice nosio je Zoran Išljamović, poznatiji po nadimku Šura. Noseći dres Dubočice pet i po godina, od 1977. do 1982. godine, Išljamović je osvojio simpatije i naklonost leskovačke publike i bio je njihov ljubimac zbog svoje igre koja je plenila lucidnošću, umećem i znanjem. Igrao je na mestu centarfora i bio je zadužen da postiže golove za svoju ekipu, što je, inače, najteži zadatak u fudbalu. Posedovao je lakoću u igri, puno se kretao, a bio je tehnički izuzetno nadaren, tako je znao da svojim kretanjem u prostoru omogući svojim saigračima da iskažu svoje fudbalske vrednosti. Počeo je kao dečak, a gde bi na drugom mestu u Vlasotincu, nego na fudbalskoj „Rosulji“ i to kao učenik petog razreda osnovne škole.

• Bilo je davno. Prvi trener bio mi je Ivko Sešek, čovek koji je znao i umeo da radi sa početnicima u fudbalu. Bio sam presrećan kada sam nešto kasnije u pionirskom timu prvi put obukao plavi dres Vlasine – seća se svog fudbalskog početka, Zoran Išljamović Šura, koji je kao igrač nastupao samo za Vlasinu i komšijsku Dubočicu

Kada ste prvi put zaigrali za seniorski sastav Vlasine?

• Sa nepunih 17 godina i sa specijalnim lekarskim pregledom zaigrao sam za prvi tim Vlasine. Imao sam sreće da su tadašnji prvotimci Vlasine bili izuzetno dobri igrači, a još bolji ljudi. Imali su puno razumevanja za mene i mog najboljeg druga Božidara Milenkovića Tusa, sa kojim smo zajedno zaigrali za prvi tim, a koji je kasnije postao član OFK Beograda, gde se iskazao kao istinski as na vetrovitoj Karaburmi.

Vlasina je od uvek bila rasadnik dobrih fudbalera. Ko vas je konkretno trenirao u vremenu koje ste proveli u svom matičnom klubu?

• Posle Ivka Sešeka, koji je kao nastavnik fizičkog vaspitanja, uglavnom, radio sa najmlađima u klubu, imao sam sreću da mi trener bude Petar Šušulić, profesor fizičkog vaspitanja i izuzetan pedagog, kao i Sokol Stojanović, koji je u to vreme uneo mnogo novina u radu prateći sva savremena dešavanja u trenažnom procesu tadašnjeg fudbala.

Kada prelazite u redove, tada drugoligaške, Dubočice?

• Želim posebno da istaknem, da sam u Dubočici proveo više od pet prelepih godina i za to svo vreme bili smo članovi Druge lige u bivšoj i velikoj Jugoslaviji. U januaru 1977.godine postao sam član leskovačke Dubočice. U to vreme, a i kasnije, to je bio respektibilan klub, drugarstvo u ekipi bilo je najjači adut, a kvalitet pojedinaca prevazilazio je stepen u kome se klub takmičio.

U višegodišnjem igranju za leskovačkog drugoligaša, imali ste priliku da radite sa više trenera?

• Tako je. Bilo je više trenera koji su predvodili Dubočicu, i svako od njih imao je stil i metod svog rada. Bili su to veoma dobri stručnjaci poput Sime Milovanova, Vojkana Despotovića, Mome Ilića, a tu svakako treba spomenuti i domaće snage, kao što su bili Gojko Cakić, Dragan Golubović i Ljubiša Stefanović Civun, koji je bio izvanredan stručnjak i veliki poznavalac trenerskog posla. Posebno sam upamtio kondicionog trenera Mileta Petkovića, koji je znao i umeo da nas tako fizički pripremi da smo bili spremni ne 90 minuta koliko traje jedan meč, već duplo više vreme.

Vežu vas lepe uspomene na dane provedene u Dubočici?

• Još pitate, kako da ne. Bilo je to vreme kada smo živeli za fudbal, za Dubočicu, sve u želji da pobedama i dobrim igrama obradujemo prepune tribine Gradskog stadiona naših navijača koji su svim srcem bili uz nas. A i klupska rukovodstva bila su na potrebnoj visini, a sam grad i mnoga preduzeća su nas podržavala u svakom pogledu.

Kakva je atmosfera vladala u ekipi, kako ste se odnosili jedan prema drugome?

• Neka bude sve satkano u jednoj reči ako se može reći. Bili smo kao braća. To je definicija našeg odnosa, sviju nas, iz tog vremena. Živeli smo za fudbal, za pobede Dubočice, tugovali smo zajednički kada smo gubili. Ma živeli smo, kao prava braća, kažem vam.

Sa kojim ste igračem imali posebne odnose?

• Sa svima sam bio u odličnim i drugarskim odnosima. Ali, posebno moram istaći, sada pokojnog, Božidara Stefanovića Boškicu. Kakav je to samo bio igrač, ma prava igračina i napast za protivnika. Izuzetan tehničar, nepredvidivi dribler, brz i okretan, u svakom trenutku spreman da nadmudri protivnika. Mogao je da igra u bilo kom prvoligaškom klubu ondašnje Jugoslavije, ali ostao je veran Dubočici.

Pored Boškice bilo je još dobrih igrača?

• Tako je. Sa Ivkovićem iz Lebana bio sam veoma blizak, a radilo se o beku modernih shvatanja igre, koji je u svojoj igri imao i ofanzivnog potencijala. I sada sam na teškom ispitu da pomenem i sve ostale igrače, a bojim se da ću nekog nenamerno zaboraviti, i neka se ne ljute, ako nekoga ne pomenem. Tako je u ekipi na levom krilu bio maestralni Džaja, u sredini terena igrom Dubočice komandovao je Medle, zatim nesutrašivi, nažalost, pokojni Muljko. A ovde želim da pomenem i plejadu mladih i talentovanih igrača koji su dolazili poput golmana Jovana Savića, koji je kasnije branio za ekipu Rijeke, igrača sredine Ivanovića koji se preselio u beogradski Rad, zatim neumornog Sosu, Jovanovića koji je igrao za Pelister iz Bitolja, pa Đokića koji igrao za subotički Spartak. Mnogo imena, još više igrača, a vreme čini svoje i ne mogu se ovog časa svih prisetiti. A, bilo je sigurno još čija su imena vredna pomene.

Očigledno je da je tada Dubočica, za razliku od danas, bila ekipa za poštovanje?

• Zaista smo imali ekipu za respekt i nije bilo ni najmanje čudno što je u prvenstvenoj sezoni Druge lige Jugoslavije tadašnja ekipa Dubočica bila četvrta na tabeli. Bolje plasirani bili su kruševački Napredak, Teteks iz Tetova i skopski Vardar.

Posle odlaska iz Dubočice 1982. godine ostavili ste fudbal?

• Baš tako. Želeo sam da se vratim u Vlasinu, ali klupsko rukovodstvo „Rosuljaca“ nije moglo da mi tada obezbedi stalno zaposlenje, a kako sam već radio u Leskovcu, prestao sam da se bavim fudbalom.

Da li pratite danas šta ima novo i šta se dešava sa fudbalom u ova dva kluba, čiji ste član nekada bili?

• Ne nešto naročito. Naravno da me raduje povratak Vlasine u srpskoligaško društvo, ali me brinu sva dešavanja u poslednjoj deceniji u leskovačkoj Dubočici. To je klub koji zaslužuje mnogo više poštovanja od samog grada, jer Dubočica je dala puno na afirmaciji fudbalskog Leskovca i sporta na jugu Srbije, i baš zbog toga zaslužuje mnogo više istinske pažnje da joj se posveti od strane čelnika grada – jasan je kada je u pitanju status Dubočice, njen nekadašnji igrač Zoran Išljamović Šura. Sa njim smo razgovarali u njegovom restoranu u centru grada, u ambijentu gde su na zidovima dominirale fotografije, uglavnom, iz vremena kada je nosio dres leskovačke Dubočice.

Za okvir

Ponude

PONUDA MENADŽERA PEROVANOVIĆA

Branko Perovanović bio je nekada najpoznatiji jugoslovenski menadžer.

Njegove preporuke klubovima iz zapadnog dela Evrope bile su garancije da se uistinu radi o pravim igračima koje on nudi i prodaje.

• Imao sam nekoliko ponuda da idem van granice naše zemlje. Svoje usluge u pregovorima lično mi je ponudio Branko Perovanović, koji je slovio za jednog od najboljih evropskih menadžera. Mogao sam da biram između ponuda iz Nemačke i Švajcarske, a imao sam pozive i iz Čelika iz Zenice, Makedonije, u prvom redu Teteksa iz Tetova i skopskog Vardara, Galenike iz Zemuna i beogradskog Radničkog i OFK beograda, ali nisam hteo nigde, iako se radilo o veoma finansijski primamljivim ponudama. Ostao sam u Leskovcu i veran Dubočici – seća se propuštene prilike Šura da se iskaže kao igrač i van granice tadašnje Jugoslavi