DW: Radna snaga ide na Zapad, đubre ide na Balkan

SOFIJA

(DW)

Dok bogate zemlje propovedaju zaštitu životne sredine i kritikuju one
koji nisu dovoljno napredni, istovremeno izvoze smeće u Bugarsku i
Rumuniju preko mafijaških šema, piše bugarski antropolog Ivajlo Dičev
za DW.

Reč koju ćete ovih dana najčešće čuti u Rumuniji i Bugarskoj je
„smeće“. U januaru je Evropska komisija Bukureštu zapretila kaznenim
postupkom zbog kršenja pristupnog ugovora jer od 2014. nije postignut
nikakav napredak u zbrinjavanju komunalnog otpada.

Kada je reč o Sofiji, otkriće planina smeća je izazvalo politički
potres koji je doveo do hapšenja ministra za životnu sredinu i velike
policijske istrage u nizu gradova. U obe zemlje je istragu izazvala
italijanska policija koja je otkrila tragove ilegalnog izvoza smeća u
organizaciji firmi bliskih mafiji i o tome izvestila evropske
partnere.

Odjednom su i građani tih država postali svesni razmera problema koji
im inače nije potpuno nepoznat. Manje od deset odsto otpada se
reciklira i većina se spaljuje bez ikakvih sistema filtara. To stvara
ozbiljnu pretnju zdravlju stanovništva – godišnje se u Rumuniji pali
oko 100.000 tona plastičnog otpada. Što je još gore, gomile smeća
godinama stoje naokolo.

Novi bugarski ministar životne sredine, koji je već stekao nadimak
„Inspektor“, sada svakodnevno otkriva gomile i gomile smeća koje je
uvezeno iz inostranstva i koje nikad nije prerađeno jer su firme koje
su primile novac za to u međuvremenu jednostavno nestale. A tu je reč
o povećanju uvoza otpada za dvadeset puta u poslednjih deset godina!

Strani novinari su obično zabezeknuti kad vide gomile smeća pod
mostovima ili pored autoputeva, a onda se ta brda pale kako bi se
stvorilo mesta za novi otpad.

Ima mnogo krakova ovog skandala. U Italiji je ovaj tip poslova postao
monopol sumnjivih kompanija. Vrlo verovatno podrazumijeva korupciju,
zaleđinu sa visokih političkih položaja i masovnu propagandu protiv
zaštitnika životne sredine. Oni redovno bivaju proglašeni „zelenim
Talibanima“ koje tobože plaćaju konkurenti sa Zapada kako bi
zaustavili ekonomski rast. Zarada je velika, pogotovo ako vam se plati
da reciklirate otpad, a zapravo ga spalite ili jednostavno negde
ostavite.

Zagađenje nije problem samo zemalja istoka Evrope među kojima se neke
smatraju najzagađenijima na kontinentu. EU je takođe zabrinuta i zbog
odluke Kine od pre dve godine da će prestati da uvozi otpad iz čitavog
sveta. Kina je počela polako da razmišlja šta da radi sa sopstvenim
đubretom.

Ova kriza ima i simboličnu dimenziju. Građani zemalja istoka Evrope su
posebno osetljivi kad imaju utisak da ih smatraju građanima druge
klase. Sećate se nedavne buke kad je otkriveno da isti proizvodi,
poput Nutele, imaju drugačije sastojke na istoku i zapadu? Broj takvih
proizvoda je bio beznačajan, ali uvreda je bila velika.

Smeće bi moglo da bude još teži udarac samorazumevanju na istoku.
Države koje se smatraju lošim đacima Evrope kažu da su se pretvorile u
smetlište ne samo Evrope, nego svih razvijenih zemalja. Beda, smeće,
očaj.

Prizori s brdima smeća po kojima siromašni Romi traže stvari koje bi
još mogli biti od koristi, izazivaju depresiju i gađenje, ali i srdžbu
na nezaustavljivu „kriminalnu“ tranziciju. Uvoz industrijskog otpada
podseća građane da je u njihovim zemljama industrija uništena:
proizvodnja i potrošnja je otišla na Zapad, đubre se vraća na Istok.

Krajem devedesetih je izbila slična geopolitička pobuna kad se počelo
razmišljati o mogućnosti pokretanja unosnog posla sa staračkim
domovima u Bugarskoj i Rumuniji u kojima bi veterani s dobrim
penzijama plaćali da žive u sunčanim predelima sa dobrom negom.

Istovremeno se odvijao masovni egzodus mladih Rumuna i Bugara.
Istočnoevropski ego povredila je mogućnost da postanu starački dom
Evrope. Pa ipak, nikada nije došlo do masovnog otvaranja staračkih
domova za bogatije penzionere sa Zapada Evrope. Umesto toga,
negovatelji sa Istoka odlaze na Zapad.

Pooštravanje ekoloških normi na severozapadu Evrope samo povećava
osećaj nepravde. Dok se propoveda moral i dok nas kritikuju jer se
gušimo u smeću, bogate zemlje nastavljaju da ovamo šalju još i svoje
đubre.

U Bugarskoj se čuje zahtev da se odredi omer od najviše 50:50, dakle
da se uveze maksimalno toliko otpada koliko ima domaćeg. Ako umirete
od raka izazvanog zagađenjem vazduha, hoće li vam biti uteha da je
otpad koji se palio bio onaj nastao od sopstvenih komšija?

Drugi simbolični potez „Inspektora“ je bio zatvaranje nekoliko
graničnih prelaza za uvoz otpada iz drugih zemalja. Ta mera protiv
globalizacije otpada ukazala je na problem: kapital se gomila na
bogatim mestima, smeće u siromašnim.

Kritičari tvrde da bi zaustavljanje prometa otpada bilo kršenje
propisa EU i da je pravilno zbrinjavanje otpada unosan posao i zapravo
ima značajnu ulogu u očuvanju okoliša. I tako se rasprava nastavlja,
iz nedelje u nedelju.

Što može sprečiti Rumuniju i Bugarsku da prodaju zdravlje svojih
građana i lepotu prirode kako bi neko zaradio lake novce? Evropski
propisi i globe neće biti dovoljne. Ta brda smeća su tamo bila
godinama, pred očima svih građana. Ali umesto da se bune, mnogi su
radije na tu hrpu jednostavno bacili svoje stare automobilske gume i
produžili dalje.

*Ivajlo Dičev je profesor antropologije na Univerzitetu u Sofiji.
Predaje i u Francuskoj i SAD. Autor je više stručnih knjiga i eseja.
Tekst je deo vikend-serije Moja Evropa.

Prati
Obavesti me o
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments
Проститутки Бишкека
0
Would love your thoughts, please comment.x
()
x