Dvadesetpet godina od tromesečnih građanskih protesta 1996./97.-pogled iz Leskovca

LESKOVAC

Ovih dana navršava se 25 godina od početka protesta zbog izborne krađe nakon drugog kruga lokalnih izbora održanih 17. novembra 1996. godine. S obzirom da sam bio jedan od organizatora većine tih dešavanja u Leskovcu i osoba koja je skoro svakodnevno vodila proteste od onog „Dobrodošli“ do „Vidimo se sutra“, shvatite ovo kao jedan subjektivno objektivni tekst. Jednostavno, ovo je moje sećanje na te dane. A sećanje kao i svako sećanje, nekad preživi ispit vremena, nekad se malo pogubi. Koliko se ja sećam, ovako je bilo…

Tokom 90-ih godina često su se održavali masovni protesti građana protiv vladajućeg režima Slobodana Miloševića. Dva takva protesta se i dandanas često pominju i tema su brojnih polemika i tu mislim na one proteste održane 9. marta 1991. i 5. oktobra 2000. godine. Ali, onaj, po meni najvažniji, je skrajnut i retko se pominje. Zašto najvažniji? Zato što su se dotadašnji protesti mahom svodili na traženje vanrednih izbora zbog nezadovoljstva stanjem u zemlji. Devetomartovske demonstracije su prvi put pokazale da postoji mnogo nezadovoljnih ljudi koji žele da menjaju dotadašnji sistem. Zatim je bio, recimo, Vidovdanski sabor 1992. i, kao što rekoh traženi su vanredni izbori. Posle protesta bi ti izbori usledili, SPS je pobeđivao na izborima i opet smo se vrteli u krug do novih izbora… Tromesečni protesti 96/97 (da, da , možda neko ne zna, ali ti protesti su trajali skoro tri meseca) su prvi protesti na kojima je traženo da se poštuju rezultati izbora! Da tada nije istrajano i da se nije svakodnevno, po kiši, snegu, mrazu, suncu protestvovalo i na kraju sačuvala pobeda na izborima, nikada ne bi bilo 5. oktobra. Jednostavno, neko bi uvek nakon izbora napisao rezultat koji mu odgovara i to bi bilo to. A kako je došlo do toga?

SAVEZNI I LOKALNI IZBORI 1996. GODINE

Na tribinama 90-ih koje su u Leskovcu organizovale tada dve najjače opozicione stranke, Srpski pokret obnove i Demokratska stranka, stalno je postavljano pitanje pravljenja međusobne koalicije. Iz raznoraznih razloga do toga nije dolazilo sve do leta 1996., kada je oformljena Koalicija ZAJEDNO! u kojoj se, pored ove dve stranke našao i Građanski savez Srbije. Najjača izborna karta ove koalicije je bio njen vanstranački element – Dragoslav Avramović, u tom trenutku jedan od najomiljenih likova, naročito kod penzionera, koji su bili glavno uporište biračkog tela vladajuće Socijalističke partije Srbije. Avramović je bio najzaslužniji što je inflacija, koja se krajem 1993. merila milionima procenata na sat i koja je dovela da u opticaju imamo novčanicu od 500 milijardi dinara, zaustavi i da krene ekonomski oporavak države. Međutim, iako je došao na mesto guvernera ondašnje Jugoslavije na predlog predsednika Srbije Slobodana Miloševića, nakon izjave da „savezna vlada gura zemlju u propast“ biva smenjen negde u maju ili junu 1996. godine. Ali, popularnost mu je ostala. Čelnici Koalicije ZAJEDNO! su mu ponudili lidersku poziciju unutar koalicije, kao i nastavak sprovođenja njegovog ekonomskog plana ukoliko se osvoji vlast nakon izbora koji su bili za par meseci. Koalicija kreće u kampanju po gradovima, prvi je održan, ako se dobro sećam, u Jagodini. Drugi je trebalo da bude u Leskovcu. Na par dana pred miting objavljeno je da se Avramović povlači iz koalicije, navodno zbog bolesti, ali je kružila priča da mu je vladajući režim pretio i da su ga ucenjivali. Miting u Leskovcu je održan i iz tog doba pamtim sramni izveštaj dopisništva RTS-a, jer su prikazali broj okupljenih tako što su pustili snimak napravljen bar sat vremena pre nego što je počeo skup, praktično u trenutku kada su ljudi tek počeli da pristižu na Široku čaršiju.

IZBORI

Savezni izbori za parlament ondašnje Jugoslavije su održavani po proporcionalnom, a lokalni po većinskom sistemu, a datum održavanja je bio 3. novembar 1996. godine. Iako su u Koaliciji ZAJEDNO! mnogo očekivali od ovih izbora, ispostavilo se da nije baš tako. Osvojeno je 22 mandata sa nekih 20-ak posto glasova. SPS (u koaliciji sa JUL-om i Novom demokratijom) imao je skoro duplo više glasova i preko 60 mandata… Sećam se da smo svi u koalciji bili razočarani. Ostalo je da se odradi drugi krug lokalnih izbora 17. novembra, ali atmosfera baš nije bila vesela. U Leskovcu je, ako se dobro sećam, tada birano 69 odbornika, a Koalicija ZAJEDNO! je u drugom krugu imala 25 kandidata. Onda je došla ta nedelja, izbori su prošli, narod je glasao. Mi smo pratili, logično, izborne rezultate u prostorijama svojih stranaka, ali i zvali kolege iz drugih gradova, da čujemo stanje kod njih. A situacija nam je bila neverovatna – pozoveš Niš, kažu prešli smo pola u broju odbornika, više i ne brojimo, slavimo. Slično u Beogradu, Kragujevcu, Novom Sadu… Odjednom se Koalicija ZAJEDNO! podigla iz one letargije od pre dve nedelje… Da li se režim uspavao rezultatima na saveznim izborima pa je loše odradio izbornu kampanju za drugi krug lokala, ili su neke druge stvari tu odigrale ulogu ne znam. Mada, uvek je bila činjenica da je SPS imao manju podršku u većim gradovima, a bili su sumnjivi iu glasovi na Kosovu i Metohiji, ali da ne širim temu.

KREĆU PROTESTI

Da se nešto čudno dešava i da će biti pokušaja prekrajanja izborne volje prvi su primetili u Nišu. Članovi izborne komisije Koalicije ZAJEDNO! su primetili da neko prepravlja brojke na zapsinicima o radu biračkih odbora, tako što umanjuje broj glasova kandidata Koalicije ZAJEDNO! i uvećava broj glasova kandidatu Socijalističke partije Srbije. Mislim da su se Nišlije već u ponedeljak okupile ispred Skupštine grada Niša, gde zaseda Gradska izborna komisija, a onda su najavili veliki protest za utorak, kada treba da komisija zvanično objavi rezultate. U tom trenutku i SPS počinje da masovno upućuje prigovore na rad biračkih odbora, tražeći da se ponište izbori na nekim biračkim mestima. U utorak, ako me sećanje ne vara, okupljene Nišlije su u jednom trenutku krenule u nerede i polupale pekaru „Bata Bane“, čiji je vlasnik bio visoki funkcioner SPS-a. Zakazan je novi protest, a lideri Koalicije ZAJEDNO! zajedno su pozvali sve članove u svim gradovima da se pridruže protestima. Komisije u više gradova poništavaju izbore na nekim mestima, zakazujući nove, kreću protesti gde se traži da se ne prekraja izborni rezultat. U tom trenuktku, naravno, nikom nije ni palo na pamet da sve može da traje naredna tri meseca…

LESKOVAC I PROTESTNE ŠETNjE

Mi se u Leskovcu nismo priključili protestima prvog dana. Prevladalo je mišljene da se ne zaletimo, jer nismo bili sigurni kako će reagovati naši sugrađani. Moglo je biti kontraproduktivno pozvati građane na protest, pa se dogodi da odziv bude skroman. Zato smo najpre organizovali odlazak u Niš, kao podršku komšijama. Dobar odziv je bio znak da pokušamo da organizujemo proteste i u Leskovcu, ali opet nismo hteli da „zvonimo na sva zvona“ o tome. Napravili smo protest ispred Robne kuće, gde smo lično zvali poznanike, prijatelje, članove stranke da dođu. Prvog dana je bilo 50-ak ljudi, drugog stotinak, a trećeg smo već održali konferenciju za medije i javno pozvali građane na protest na prostoru Široke čaršije. Do tada su svi protesti bili statični, protestanti se okupe na jednom mestu, tu je bina, razglas, smenjuju se govornici. Ova okupljanja su uvela šetnju kao znak protesta. Okupimo se i krenemo da šetamo gradom. Brojnost omogući da se zakrči saobraćaj, tako da se policiji prijavljivao „skup u pokretu“ kako bi oni regulisali saobraćaj zbog eventualnih incidenata. I tako smo i zvanično postali deo jedne velike porodice koja protestuje svakog dana u svom gradu. Već posle nedelju dana javilo se pitanje šta dalje? Ništa se ne dešava, na očiglednu krađu i prekrajanje izborne volje niko od nadležnih ne reaguje. Zato su krenuli ondašnji čelnici i funkcioneri stranaka, poslanici da kruže Srbijom i da govore po mitinzima. Posebno su bili interesantni budući odbornici sa pričama kako se kralo u njihovim izbornim jedinicama… Ono što je bilo specifično za svo vreme dok su trajali protesti je vedar duh. Osmeh na licima, uverenost u to da radimo pravu stvar… I svojevrstan vid druženja. Svi kućni poslovi se završavaju do nekih pet, pola šest popodne i kreće se na protest koji je počinjao u 18 časova. I uvek je bilo najinteresantnije to što, kad se krene u šetnju, odjednom bude još više ljudi nego dok su trajali govori na Širokoj čaršiji.

ZABRANA ŠETNjI

Režim je ubrzo odgovorio zabranom protestnih šetnji. Uvek se nađe neki „novinar“ koji na zvaničnoj televiziji u vestima uradi prilog kako hitna pomoć nije mogla da prođe do pacijenta zbog toga što je šačica okupljenih građana, koji su pritom strani plaćenici, blokirali grad. Već sutradan se na čelu kolone pojavi transparent „Evo ide šačica“, a iza ide par desetina hiljada ljudi. Drugi nosi transparent „Ja nisam strani plaćenik, ja sam volonter“… I tako unedogled, na svaki gaf ili pretnju odgovaralo se vedrim duhom i šalama. Naravno, ovo se odnosilo na Beograd, gde su ubrzo, istim povodom, krenuli i studentski protest, koji su se odvijali odvojeno od protesta koalicije.

Zabrana u Leskovcu je izgledala tako što je policija u punoj opremi (šlemovi, štitovi) blokirala Široku čaršiju i onemogućila da se u organizovanoj grupi bilo ko mrdne sa trga. Zato smo šetali kao u logoru, oko fontane u „rupi“. Jedne večeri, da bi se razbila monotonija, organizovali smo izabor za najlepšeg policajca. Formirana komisija od nekoliko devojaka koje su imale zadatak da osmotre sve policajce u kordonu i da izaberu najzgodnijeg. To je znao zaista mali broj ljudi na trgu. I tako, najlepši i najzgodniji je za uspomenu dobio jedan od simbola protesta – limenku u kojoj su bili kamenčići, jer je takva naprava zgodna da se diže buka. Sećam se da je lik delovao totalno zbunjeno, jer sam ja u tom trenutku okupljenima preko razglasa objašnjavao šta se dešava, da smo se dogovorili da izaberemo najlepšeg, da je to urađeno i upravo mu naše predstavnice uručuju poklon. Uz aplauz okupljenih, naravno… Naši pozanici iz policije su nam sutra rekli da je prava kolegijalna zezancija među njima nastala nakon protesta, kada su se vratili u policijsku stanicu… Birani su mis i mister protesta, bilo je zaista svakakvih akcija. Kao što rekoh, preovlađivao je vedar, pozitivan i nasmejan duh.

KO NAS TO SNIMA

Sećam se večeri kada je neko od govornika rekao „Znamo da nas krišom snimaju iz zgrade LKC-a, ali nas to ne plaši, jer mi se ne krijemo…“ Na te reči sam zamolio sve prisutne da se okrenu ka zgradi LKC-a, da napravimo jedan grupni snimak i da mahnemo u kameru. I svi se kao po komandi okrenuše i počeše da mašu… Nakon protesta, te večeri, pijemo čaj i kafu u prostorijama SPO-a i neko prokomentarisa ovu scenu rečima:

„Zamisli kad sutra u DB-u ili gde već budu gledali taj snimak. Pošto oni to svaki dan rade, kao daj da vidimo šta su ove budale opet sinoć radile, pa se pripreme kao da gledaju bioskop, ono kokice, semenke, sokići i slično. I u jednom trenutku ti čitav trg maše…“

INCIDENTNE SITUACIJE

Kao što sam već rekao, preovladavala je pozitivna atmosfera. A gde je pozitiva, nema incidenata. Ali, nije Da ih nije bilo. Tačnije, dogodile su se dve koje su pretile da prerastu u ozbiljan problem.

Kivni na to što ne možemo da šetamo po gradu, odlučili smo da obrnemo stvar. Umesto da se okupimo na Širokoj čaršiji pa odatle da krenemo u šetnju, odlučimo da se okupimo u nekom delu grada i odatle organizovano došetamo do trga. Ideja je nastala nakon spontane organizacije dok paljenja badnjaka u dvorišu crkve Odžaklije, kada je sveštenik na kraju ceremonije rekao „A sada ko je za malu šetnjau neka izađe na mala vrata.“ Ta mala vrata su preko puta OŠ „Josif Kostić“. U tom trenutku je policija već uredno bila na trgu u kompletnoj opremi, sa još par ljudi iz organizacije koji su puštali muziku sa razglasa. U trenutku kada su shvatili da poveća grupa kreće u šetnju, nastala je prava zbrka u policijskim redovima i prava trka da se što pre spreči šetnja. Kolona su stigli kod zgrade pošte i usmerili je ka glavnoj ulici ka trgu. Sve je prošlo bez neke veće gužve i incidenata.

Za sledeće veče je bio interni dogovor da se nađemo kod „Toplane“ u naselju Dubočica. I našli smo se. Onda šetnja kroz naselja „Dubočica“, „Solidarnost“, pa pored Metalne škole do galvne ulice i pravo na trg. I opet bez problema.

E, treće veče je bilo problematično. Skup zakazan u kod pumpe u Radničkom naselju. Okupilo nas se nekoliko stotina i kada smo krenuli ka gradu odjednom se stvorio policijski kordon i preprečio put. Lideri se okreću bez reči i nastavljaju put ulicom Solunskih ratnika. Opet kordon. Na levo krug i idemo Radničkom – i tu kordon. Ostala sje samo ulica Zejnela ajdinovića. Prelazimo dvadesetak metara, niko nas ne sprečava. već kreću komentari „šta je ovo, gde je kordon, da li nas to puštaju da odšetamo do Vučja ili da odmah odemo do zatvora u Ohrisskom naselju…“ Ali, opet se stvorio kordon ispred čela kolone, ali ovaj put se našao i kordon iza čela kolone. Jednostavno, policija je grupu ljudi koja je trebala da bude na čelu šetača opkolila. I tu dolazimo do jedne apsurdne, montipajtonovske situacije. Okruženi policijom stojimo na ulici, ali kordon je samo u delu gde je ulica i trotoari, dok je travnjak pored zgrada slobodan, pa svako može da se kreće kako hoće. I tako, stojimo desetak minuta, sa pitanjem policiji „Šta ćemo sad?“ kada dolazi njihov nadređeni i kaže da su šetnje zabranjene. Na pitanje da to da napismeno samo se okrene i ode, odnosno samo se skloni desetak metara dalje, u grupu policajaca. Opet se pojavi kroz nekoliko minuta i opet nagađanje i rasprava oko toga što nikad zvanično nisu nikom dostavili zabranu okupljanja, protesta, šetnji… Onda je ponudio kompromis – da idemo ka gradu u grupicama od pet ljudi na pet minuta, što je izazvalo opšti smeh i nepristajanje. I tako, dobrih pola sata se stoji, kraj se ne nazire, kada niotkuda dolazi sveštenik, jedan od najredovnijih na protestima. Zakasnio na skup u Radničkom naseljum, ali je sada želeo da bude u onom delu koji okružuje kordon. Prolazi između dva policajaca, a jedan ga je blago pogurao štitom. Sveštenik mu se unosi u facu i pita:

-Šta me guraš? Prošao sam pored tebe, nisam te zakačio. Kakvo je to ponašanje?

Policajac ćuti, kao, uostalom i sve njegove kolege svo vreme. Odmah se stvara nadređeni (mislim da je imao čin majora, kako neko reče) i pita.

-Šta je, pope, šta se ti buniš?

Ovaj objašnjava da je prošao bez guranja, da je odgurnut bez potrebe…

Neko od okupljenih iza dobacuje majoru:

-Nije on za tebe pop, treba da ga oslovljavaš sa „Oče“!

Neko drugi dobacuje:

-Sišao sa planine, otkud on to zna, njemu su svi popovi…

Mi se pravimo da ne čujemo, major odlazi, eto ga oopet kroz nekoliko minuta.

-Tebi je pope mesto u crkvu, šta ćeš ovde?

-Gospodine, ja na sebi nemam mantiju, civil i građanin sam kao i svi drugi. Uostalom, Njegošđ je bio i vladika i vladar.

Opet neko dobacuje:

-Sad mu objasni ko je taj Njegoš!

Opet kreće tihi smeh u prvom redu. Major ode, par minuta kasnije se vrati, opeet obraćajući se svešteniku.

-Šta ti pope uopšte radiš ovde?

-Gospodine, crkva je uvek uz narod. A vi se upitajte gde ste vi.

-I ja sam sa narodom.

-Koji narod?

-Kako koji, pa gledaj koliko vas je ovde!

I tu je, blago rečeno, došlo do prekida filma. Sveštenik počinje da mu pominje oca, majku, bližu i širu familiju, da mu lupa epitete…

-Oče, pope, brate, smiri se… – govorimo mu…

-Ma koga on zaj… S kojim si ti narodom…- i novi red psovki…

-Oče, ne priliči da mu ti to govoriš. Ipak onaj odozgo gleda!

-Ma što ga ne zgromi već jednom, maltretira ljude ovde…

Primiri se situacijia nekako, major se na prvu psovku okrenuo i opet otišao… Šta da radimo, nećemo valjda da stojimo ovde do jutra? Bojana Ristić, tadašnji lider SPO-a, kaže da ljudi idu na trg, ali opet se niko ne udaljava. Zaključimo da, dok su ona i Jakov Stamenković, tadašnji poslanik DS-a i jedan od organizatora tu, niko neće da ide, nego da oni prvi krenu, a mi idemo za njima u tim grupicama. Kažemo majoru da ćemo da idemo po onom predlogu, grupice od pet-šest na par minuta. On se složio, jreće prva grupa – Bojana, Jakov, moj otac, ja, sveštenik i na kraju Ivan Krstić Krcko. Odjednom, iza mene neko komešanje, policija u gužvi, ne vidim šta se dešava, iako je to na par metara od mene. U tu gužvu uleće Bojana, odjednom se čitava stvar iskomplikovala. Ispostavilo se da je policija iz njima znanog razloga uhvatila Krcka s namerom da ga privedu, Bojana je uletela u gužvu da to ne dozvoli i epilog je bio da su ekspresno i nju i Krcka stavili u kola i odvezli. Tu je već atmosfera postala naelektrisana, pretilo je da se otme kontroli. Mene su, kao nekog ko je svako veče bio za govornicom kao voditelj programa, terali da preuzmem organizaciju organizujem nešto.

-Ljudi, od organizacije nema ništa, neće da dozvole, krenite svi na trg, tamo već ima ljudi koji čekaju da mi dođemo. Na trgu ćemo da se dogovorimo o daljim postupcima.

Tako je bilo. Svi smo krenuli na trg, nije bilo nikakvih problema, policija se jednostavno izgubila. Mi smo se razvukli u jednu podužu kolonu. Na trg sam došao u trenutku kada smo počinjali protest. Interesantno je bilo da lampioni nisu radili i da je trg bio, „slučajno“ u polumraku. I tako, svira „Bože pravde“ (tako smo počinjali protest), stoje ljudi, stoji policija, osećaš da se samo čeka da neko vikne „udri“ ili jedan od slogana protesta „ajmo ajde svi u napad“ i da sve ode dođavola. Na brzinu sa ljudima koji su bili na improvizovanoj bini se dogovaramo da pozovem ljude da se sklone sa trga u „rupu“, da ne budemo blizu policiji zbog eventualnih incidenata koji ne trebaju nikome i da čekamo vesti iz policije o Bojani i Krcku. Pritom kažemo i da je naša delegacija otišla kod Gojka Veličkovića (predsednik opštine u to vreme) da jednom za svagda rasčistimo to sa pravom na proteste i okupljanja. Ljudi mirno siđu, ostane trg prazan, malo popusti ona napetost. Posle možda sat vremena, stiže vest da dolaze Bojana i Krcko, kreće oduševljenje, oni stižu dočekani kao heroji. Sve je bilo u redu, priveli ih, uzeli izjave i pustili. Čak ni njima u stanici nije bilo jasno što su ih njihove kolege privele.

Druga incidentna situacija desila se nakon što je policija tukla demonstrante u Beogradu. Naši protesti su obično počinjali tako što bi smo čitali vesti. To je bilo vreme kada je internet bio u začetku, informacije su bile mahom iz medija. Ali, da je bilo pendrečenja u Beogradu prethodne večeri su svi znali mnogo pre nego su došli na trg. I došli su besni, kivni, naelektrisani. Kako znam? Zato što čim se završila himna i ja krenuo da ih pozdravim, otpočelo je zviždanje, skandiranje „ajmo ajde svi u napad“ i slično… I to tako bukvalno 25 minuta! Primaknem mikrofon ustima da nešto kažem, samo se pojača buka. Odmaknem mikrofon, kao, prestaće, počne blago utišavanja, primaknem mikrofon, opet salva zvižduka. Sada smo imali i ono iskustvo sa razdvajanjem, već smo se dogovorili da to opet ponovimo. Ali, kako to reći kad jednostavno od buke ne čujem samog sebe. Na molbe da mi daju samo minut da nešto kažem, odgovorili su mi nema šta više da se priča, ajmo ajde… Kad se nekako primirila buka uspeo sam da se obratim:

  • Svi ste čuli šta se desilo sinoć u Beogradu. Do sada smo se trudili da budemo fer prema našim komšijama i rođacima koje je neko, mimo njihove volje, doveo ovde na trg da nam brane da protestvujemo. E, pa, više nećemo da budemo fer. Od večeras ovom trgu nadenućemo ime Trg srama i tu neka se nalaze samo oni koji treba da se nečega stide. Mi nemamo čega da se stidimo, zato ćemo da siđemo u „rupu“, a na trgu neka ostanu koji treba da se stide i srame zbog poteza svojih kolega.

Silaze ljudi bez problema, prilazi mi par drugara i pita što sam zvao da siđemo, trebalo je da pozovem da bijemo policiju. Gledam ih, pitam, šta misle da bi smo time postigli? Kažu ništa, ali bi nekom razbili glavu. Složim se da bi nekom razbili glavu, ali bi, verovatnije je, oni nama porazbijali glave i bilo bi ovo što su mi rekli – ništa. Incidenti nikom dobra doneti neće.

Interesantno je i da, u razgovoru sa drugarima i rođacima koji su bili u kordonu, smo imali informaciju da dosta njih podržava proteste, da je tu zbog komande i više sile, ali i da među njima ima onih koji jedva čekaju priliku da nekog tuku. Otkrili su nam par takvih kolega rekavši da obratimo pažnju na njih i da držimo „naše“ da ih slučajno ne provociraju.

PEŠICE DO NIŠA

Verovatno jedna od najlepših, najluđih, najnaj akcija koje smo tada izveli je šetnja do Niša u znak podrške niškim demonstrantima. Bilo je nekih sličnih šetnji po Srbiji, pa je neko predložio da to i mi uradimo. Ali, takva akcija je zahtevala zaista ozbiljnu organizaciju u kojoj je najmanji problem bio hoćemo li da prošetamo do Niša. Mnogo veći problem je logistička podrška. Odabrali smo nedelju, neradni dan, više ljudi može da ode. Obezbeđena je lekarska pratnja, sendviči, sokovi, kao i prevoz iz Niša nazad. Krenuli smo u osam ujutru, jer nam je procena bila da ćemo da stignemo do 16 časova, kada su Nišlije su tada počinjale protest. Polovina januara, ako se dobro sećam, hladno, ali 40 nas bez problema gazi li gazi starim putem ka Nišu. Negde na pola puta nam se učini da nam je, što bi rekli atletičari, loše prolazno vreme i da ćemo na trg u Niš da stignemo oko 17 sati. Eh, da… U Nišu nije važila ona zabrana protestnih šetnji, jer je broj okupljenih bio toliki da nije bilo dovoljno policije da to spreči. Zato je bilo važno da stignemo na vreme, jer posle, kad oni odšetaju, džabe mi došli. Jasno je bilo da moramo da se prevezemo deo puta, ali ljudi ne žele da se voze, neće da varaju. Kreće ubeđivanje, na kraju svi shvataju da je viša sila u pitanju i vozimo se oko pet kilometara. Dolazimo do praktično samog ulaska u Niš, odnosno do brda gde je niško groblje, kada shvatamo da sada žurimo, da u stvari nije trebalo da se prevezemo tih pet kilometara. I, šta da se radi. Stojimo u mestu nekih 45 minuta. Duva ledeni vetar, a mi se preganjamo čija je matematika bila da kasnimo, koju je ocenu taj imao iz matematike u školi, ko mu je predavao…

Na trg smo stigli kao na filmu, maltene tačno u sekund, da čujemo njihovog spikera koji govori „Upravo su došetali Leskovčani“ i prave ovacije okupljenih… Lako je bilo obratiti im se:

-Kod nas su zabranjene šetnje, pa smo čuli da kod vas može da se šeta. I eto, mi došetali da to proverimo!“

EPILOG

I danas, 25 godina kasnije, kada sa kolegama koji su bili deo tih protesta zapričamo, govorimo o jednom nezaboravnom periodu. Nije nam više važna ni politika, ni ciljevi, svi pre svega pamtimo tu pozitivnu energiju, to druženje, zezanje, veru da će biti bolje. Protesti su završeni, jer se umešala i Evropa, pa je vlast morala da prizna rezultate izbora. Bilo je razgovora da se traži i krivična odgovornost za one koji su doveli do protesta, ali to se nekako zaturilo. Skupština Republike Srbije je donela „leks specijalis“, priznati rezultati i to je bilo to. Među članicama koalicije ZAJEDNO! je dogovoreno da se očuva koalicija i na jesen, kada budu predsednički i republički izbori izađe opet kao koalicija i da kandidata za predsednika Srbije da Srpski pokret obnove, premijera Demokratska stranka, a predsednika skupštine Građanski savez Srbije. Od ovog dogovora se brzo odustalo, jer su počele da stižu inicijative od čelnika DS-a da kandidat za predsednika Srbije treba da bude vanstranačka ličnost, da nađemo srpskog Havela i slično… Iz SPO-a je stigao odgovor da to nije dogovoreno, ispostavilo se da je predsednik DS-a Zoran Đinđić tokom protesta bio krišom kod Miloševića, došlo je do nepoverenja među čelnicima koalicije i jedna lepa priča je završena. No, postprotestna dešavanja su već neka druga priča…

Ivan Spirić

Prati
Obavesti me o
guest

5 Komentara
Najnoviji
Najstariji Najviše glasova
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare
Raca
Raca
1 godina pre

Avramović je bio najzaslužniji što je inflacija, koja se krajem 1993. merila milionima procenata na sat i koja je dovela da u opticaju imamo novčanicu od 500 milijardi dinara, zaustavi i da krene ekonomski oporavak države.
Spriću, nije valjda da verujete u mit o slobodnom tržištu ili u eksperta koji će za tili čas da zasutavi inflaciju? Tržište je u svetu i kod nas slobodno, taman kolko smo sada mi slobodni pod Vučićem. Inflaciju je zaustavio onaj ko je i proizveo, kad je narod već besomučno opljačkan, privreda uništena i kad je Slobodan poručio svojim banditima: dosta je bilo, opljačkali smo građane, nema šta više da se krade, sada puštamo naš plen u legalne tokove.

Vjekoslav
Vjekoslav
1 godina pre

Odlazak sa JSO, Markovićem, Pavlovićem DOS je sve bacio niz vodu

Mnogo ste isti
Mnogo ste isti
1 godina pre

Lepo, romansirano, SePeOvski uredno pljuvanje na Đinđića i Demokratsku stranku. Boli promašena prilika, boli…

Rosuljac
Rosuljac
1 godina pre
Odgovori  Mnogo ste isti

Jeste SPO vski i jeste romantično jer je tako bilo. Ako je DS tako bitna stranka zašto sada ne povede kolo kako je to SPO devedesetih radio. Nema više budala koje će ginuti, koje će prebijati i hapsiti da bi žuti iz ilegalne pokupili orahe već omlaćene.

Mnogo ste isti
Mnogo ste isti
1 godina pre
Odgovori  Rosuljac

Evo, još uvek padate na priče iz SPO, sada SNS kuhinje… Lokalni sin je glavni savetnik lokalnog glavešine, pa Vi vidite to sa SPO vskim romantizmom…