Piše: Jovica Cvetković

Počekom maja navršila se nova godišnjica smrti Josipa Broza. Pažljiv čitalac/čitateljka primetiće da je od tada prošlo 46 godina. Dakle, ni jedna pogodna okrugla godišnjica u dekadnom sistemu brojanja.

Ali, ostavimo po strani toliki broj godina političkog i društvenog meandriranja srpskog društva, nesnađenog u istorijskim promenama, „Od Načertanija do Memoranduma SANU“ (kao teme poželjnog budućeg istraživanja) da bi ga preciznije adresirali najodgovornijem delu srpskog društva – njegovoj nedorasloj intelektualnoj eliti. (Vid. „Prespavali epohu“, Nova Naša reč, br. 1 od 27.1.2012., str. 13.; i više reprinta, na svaku okruglu godišnjicu uzaludnog podsećanja).

U stvari, priča o drugoj Titovoj smrti slučajno se podudarila sa ponovnim protokom vremena u dužini trajanja društveno-političkog sistema koji je na jedan ideološki način izgrađivan do njegove smrti. Od posleratnog izbora „ćoravim kutijama“ do 1980.g. proteklo je 34 godine života srpskog društva u ovom sistemu.

Onda su u narednih 10 godina započeli nacionalni (nacionalistički?) procesi potrage za novim sistemom. (Mučnost potrage vid. u: Mirko Đorđević, Oslobođenje i spasenje – čija se, uzgred, desetogodišnjica smrti, obeležava ove godine. Vid. www.pescanik.net.) Okončalo se sve 1990.g. parolom „Prvo Ustav, pa izbori“.

Ustavom Srbije iz 1990.g. uspostavljen je novi politički temelj uređenja srpskog društva zasnovan na nacionalnoj (nacionalističkoj?) ideološkoj osnovi. Dakle, napuštanjem društvene svojine i kolektivističkim uvođenjem „naroda“ kao „avangarde“ novog društva (umesto „radničke“). Ustav iz 2006.g. ništa tu neće poremetiti, on je bio samo jedna usputna stanica.

Petooktobarskim „revolucionarima“ je bila dovoljana ideologija oko koje su se okupili kao „antikomunisti“, a temelj novog društva im nije smetao. Naprotiv! (Nisu shvatili da su se tvorci Ustava iz 1990.g. odrekli komunističke ideologije, svrsishodno preuzimajući nacionalnu/nacionalističku? agendu. Iako su lično bili svedoci ove promene. Vid. Vladimir Perišić, Vreme br. 1710 od 12.10.2023., str. 44-47.)

Dakle, vispremni čitalac/čitateljka mogao je već da primeti – ove godine se navršava 34 godina od uređenje srpskog društva na novom nacionalnom ideološkom temelju. Upravo onoliko koliko je trajao prethodni period izgradnje na socijalističkom (komunističkom?). I odmah se otvaraju komparativni izazovi. No, ovaj osvrt nije tome posvećen.

Izazove ostavljamo onima koji se mogu sa njima nositi. Utisci generacija koje su doživele oba sistema su bezvredna percepcija. (Intelektualni savremenici tek uspevaju da registruju tri potperioda od po 12 godina unutar ovog jednog nacionalnog/nacionalističkog? upravljanja društvom od strane tri različite vlasti. Koju reč, uzgred, zbog opasnog profanisanja, treba izbegavati, jer u sebi krije opravdavanje vladanja. Vid. Teofil Pančić, Sindrom dvanaeste godine, Vreme br. 1737 od 18.4.2024., str. 15.)

Slaganje godina je ponekad čudna racionalistička metodološka alatka – otvara prostore za ono što intuicija ne može da prepozna bez obzira na svu njenu imaginarnu nadmoćnost. Kad smo se već slučajno osvrnuli u nazad, iznenađujuće se pojavila još jedna etapa u besplodnom srpskom poslu uređivanja svoga društva. Ako iz periodike isključimo balkanske i Prvi svetski rat (kada srpsko društvo nije moglo da upravlja samim sobom, i svojom državom), utvrdićemo da je Aprilskim slomom 1941.g. završen period od 34 godine trajanja ustavne monarhije kao ideološkog načina uređivanja ovog društva od strane Karađorđevića, započet Majskim prevratom 1903.g. (Ostale prethodeće prevrate, ustavobranitelje, Načertanije i Obrenoviće ostavljamo istoričarima, sociolozima i politikolozima da se sa njima raspravljaju.)

I sada se pojavio još jedan izazov za komparativnu analizu. Ali, opet se nećemo njome baviti. Samo ćemo rezimirati. U 120 godina srpskog društva na raspolaganju imamo tri potperioda koja se mogu upoređivati iz svih uglova. Pre svega prema svojim ideološkim utemeljenjima i stvarnim rezultatima. Dobar posao za sve struke društvenih nauka (kako smo videli, mogu i matematičari da pomognu), ali pod uslovom da prethdono izbegnu sve ideološke sukobe monarhista, komunista, nacionalista, individualista, kolektivista i ostalih „trica i kučina“.

Međutim, postoji nešto zajedničko za sva tri različita ideološka potperioda. Ni u jednom slučaju nije pružena prilika srpskom društvu da izabare način sopstvenog uređivanja. Prvi put mu je kao način „izbora“ ponuđen Majski atentat, drugi i treći put „ćorave kutije“ i parola „Prvo Ustav, pa izbori“ (sic!).

U stvari, jedini put kad je izbor stvarno učinjen bilo je 1804.g. sa Prvim srpskim ustankom. Ali to je bio izbor za oslobađanjem od stranog imperijalizma, a ne za uređenjem društva. (Otud izvire „slobodarski nacionalizam“ srpskog naroda, na koji se tradicionalno i osnovano pozivamo, nasuprot totalitarnom i imperijalističkom koji bi da potisnemo – prema tipologiji Miroslava Đorđevića i Franca Fanona – vid. Vuk Bačanović, Srbi tralala, Vreme br. 1706 od 14.9.2023., str. 25.)

Kako se pravi ovaj izbor. Postoji jedan jednostavan način – ustavotvornom skupštinom i referendumom. Da li se iko od čitalaca/čitateljki lično seća ili je čitao/učio da je neko u ovom procesu učestvovao? Umesto toga, kao sredstvo izbora u prvom potperiodu je nametnut atentat, u drugom komunistička revolucija, a u trećem nacionalni (nacionalistički?) prevrat.

Poslednji put kada je pominjana Ustavotvorna skupština bilo je to u prvoj tački (sic!) izbornog programa DOS-a iz 2000.g. Da li se neko od svedoka petooktobarske revolucije uopšte seća rasprave o Ustavotvornoj skupštini. Ne može, jer je nije bilo (mada je bilo 2-3 stručna pokušaja profesora ustavnog prava). Jer se prećutno prihvatilo da je izbor uređivanja društva već učinjen nacionalnim (nacionalističkim?) prevratom (sic!).

Posle pr(a)ve smrti Josipa Broza trebalo je da prođe 10 godina nacionalnog (nacionalističkog?) nadgornjavanja da bi se uspostavio novi ideološki (nacionalni) temelj srpskog društva. (Memorandum SANU je tu bio tek jedna usputna stanica, kao Andrićev „znak pored puta“.) Pošto je ovde reč o drugoj smrti Tita (i Karađorđevića!), na trećoj tridesetčetvorogodišnjici različitog načina uređivanja srpskog društva bez stvarnog učešća njegovih članova, možda je sazrelo vreme (i intelektualna elita?!) da se započne novi (desetogodišnji?) period nacionalnog izbora. I to po prvi put u njegovoj istoriji! Na dvestadvadesetu godišnjicu početka uspostavljanja moderne državnosti! Ovog puta bez bauljanja, već u pojedinačnoj i kolektivnoj raspravi u i oko Ustavotvorne skupštine.

Projektovani (desetogodišnji?) period je valjda dovoljan da se posle 120 godina izabere prav(i) put. Pomenuti prethodni desetogodišnji njime se nije ni bavio. Pri tome, izbor i nije toliko dramatično komplikovan. Potrebno je raspraviti i odlučiti da li će to biti, po Seržu Moskovisiju, put društva kao čoveka-mase ili čoveka-jedinke. (Vid. S. Moskovisi, Doba gomile, 1997.; Gistav le Bon, Psihologija gomila, 1895.; Nikola Bertolino, Pogled iz 2002: Preslikana prošlost, Vreme br. 1733 od 21.3.2024., str. 54-57.)

Članak je objavljen u štampanom izdanju leskovačkog nedeljnika “Nova Naša reč” 2024. godine.