Dragi Bure –Sinonim za pravi leskovački roštilj

LESKOVAC

 Kada je počela Roštiljijada imao sam nekih 15-16 godina . I pamtim da je na prvom mestu ideja bila da to bude takmičenje roštilj majstora gde bi svako od njih pokazao svoje umeće i gde bi se pokazao kvalitet pripremljenog mesa za roštilj. Moje deda, Daragi Bure, je više godina imao tu ideju i razmišljao o tome, da bi se davne 1990. godine to konačno i organizovalo. To je bio spektakl za to vreme“.

Ovako se početka leskovačke Roštiljijade priseća unuk najčuvenijeg majstora roštilja Miodraga Gligorijevića , poznatijeg po nadimku Dragi Bure , Ivan Kalinić.

Sve je, kaže, počelo iz dvorišta u kome sedimo dok razgovaramo.

Naslednici Dragija Bureta, njegovi unuci, još uvek čuvaju i održavaju kuću u Leskovcu.

„Sve je počelo iz ovog dvorišta gde je fijaker došao sa policijskom pratnjom, moj deda je obišao grad i došao na binu. To je bilo na Širokoj čaršiji i tu je zvanično otvorio prvu Roštilijadu. Kasnije je da Roštiljijada poprimila neku drugu vrstu organizacije i svaki put je bila sve drugačija. To je bilo ono teško vreme za ovu zemlju, ali ipak se održala, traje i nadam se da će trajati i još mnogo godina“, priseća se Ivan.

ŠTA BI REKAO DRAGI BURE DANAS

Pitamo ga šta misli da bi reko njegov deda Dragi Bure  kada bi sada probao roštilj na Roštiljijadi?

„ On bi rekao, kao što je i govorio, ja sam učio i čuo sam da roštilj može da se pravi od mesa. Naravno, to je u šali, ali znamo da kad kažemo roštilj tu mislimo na ćevape i pljeskavice gde smo autentični, da ne pominjem uštipke, kobasice i ostalo… To bi trebalo da bude od čiste junetine, ali svi znamo kakva je situacija sa cenama, sa svim tim, pa je i to malo teže izvodljivo.. Ne bi moglo da bude pristupačno širim narodnim masama, ali opet, mislim da procenat soje treba da se smanji i poveća procenat čiste junetine u mesu“, kaže Ivan.

ULICA

Iako se Leskovčani ponose Dragijem Buretom, stalno ga ističu i političari, postoji i takmičenje koje nosi njegovo ime u vreme Roštiljijade. Ipak, on nije dobio ulicu sa svojim imenom u  Leskovcu…

Ivan: Nije dobio svoju ulicu, ali ja imam obećanja nekih, da tako kažem, članova gradske vlasti da će se to u budućnosti ispraviti. Smatram da, ne zato što je to moj deda, nego da je mnogo zadužio ovaj grad, da ga je proslavio, ne zaboravimo svetsku izložbu u Montrealu, takmičenja u Minhenu, Briselu, širom Evrope, gde je proneo slavu leskovačkog roštilja, gde je na neki način brendirao ime Leskovca i roštilja.

KUĆA

Sedimo u dvorištu kuće Dragija Bureta, naslednici su to sačuvali, verujem da nije lako živeti van Leskovca i održavati sve ovo?

„ Naravno da nije lako. Veliki je plac, ali uspeli smo i održavamo to kao što smo i obećali za života deki Buretu i baka Ljubice, da neće to da zapusti kako su se oni plašili. Dvorište je sređeno, trava je uvek pokošena, ruže vezane i orezane… Godišnje više puta dođemo. Ja živim u Beogradu, ostali unuci su u Sloveniji, njima je malo teže da dođu. Nije to mnogo daleko, ali nema se puno vremena za dolazak. Volimo da dođemo ovde, ali naš dolazak se sastoji više od nekog rada, a manje oid uživanja“, kaže Ivan.

Na naše pitanje da li bi  ova kuća i dvorište mogli da se pretvore u neki muzej, ili da se ovde organizuje takmičenje roštiljdžija koji nosi ime Dragija Bureta, kaže da bi možda i moglo nešto da se organizuje.

„ Deo kuće je pod zaštitom države kao kulturno dobro, jer je to jedna gradska kuća iz 1927. Godine“, dodaje.

KAKO JE POČELO U PORODICI

.

Porodica iz koje je Dragi Bure se generacijama bavila roštiljem u Leskovcu.

„Začetnik je deda Mita koji je poneo nadimak bure jer je, koliko je meni poznato, popio malo burence piva na Svetoilijskom vašaru. Tako je postao Mita Bure, a pojavljuje se i u filmu „Bilo jednom u Srbiji“. Nakon toga Milan Bure je nastavio biznis i napravio retoran koji je u onom zlatnom dobu bio u ulici Kralja Petra u glavnoj predratnoj ulici, na sadašnjem Gradskom trgu, kažu da je to bilo na prostoru gde je do skora bio spomenik Kosti Stamenkoviću, znači u samom centru, blizu hotela „Plug“ i „Kostić“. Oni su to zvali radnja, jer su oni tu ozbiljno radili od jutra do večeri, je, na žalost, srušena u bombardovanju 1944. godine. Nakon toga sve se izmenilo, ali nastavio je Dragi Bure da pronosi slavu i da radi za državu, a vrhunac je bio kada je osnovao „Kumbaru“ na Avalskom putu, u okviru preduzeća „Balkan“. Taj restoran je bio nadaleko poznat, tu su dolazili mnogo državnici iz onog vremena, kako iz ondašnje SFRJ, tako i iz inostranstva. On nikada nije imao želju da napravi nešto svoje, iako je imao mnogo ponuda. Čak i kada je otišao u penziju, bukvalno je trebao samo prstom da pokaže koji restoran želi, bila to Skadarlija ili bilo koji restoran u Beogradu. S obzirom da je radio od svoje sedme-osme godine, njemu je već svega bilo dosta, rešio je da se penziuoniše i dugo je uživao pod ovim lešnikom, jako dugo…

redovno, a i „Kumbari“ su se služila vina sa ovih prostora. Bitno je samo napraviti dobru pljeskavicu.

TAJNA

Pitamo da li postoji tajna pripreme dobrog roštilja koju je imao Dragi Bure? 

„Što se tiče tajne, deka bure nije nikad krio svoju tajnu, odnosno ko god je želeo da nauči kako se pravi dobar roštilj, bukvalno sve što je on radio prenosio je na svoje učenike, bez nekih tajni, bez kako to neki sada rade, rade, pa navuku zavesu jer kao sipaju neke tajne začine. Tajna je dobro meso, dobar odnos tog mesa i soli, a jako je bitno i napraviti dobru vatru i imati dobar ćumur. Danas postoje mnoge reklame gde se vidi pljeskavica koja ima tragove od roštilja, što ne sme da bude. Roštilj mora da bude čist, kada se ispeče pljeskavica ili ćevap da se ne vidi nikakav otisak. On nikad nije svoje znanje čuvao za sebe. E, sad, ovi novi roštilj majstori, da bi se izdvojili, stavljaju biber, sodu bikarbonu, kiselu vodu, soju… To je po meni samo običan njihov marketing i ništa više. Ja bih predložio da se, recimo, u okiviru Roštiljijade napravi mala škola roštilja, da mogu da dođu svi koji žele i vide kako se ćumur raspaljuje, jer se od toga počinje. Veliki broj onih koji se iz hobija bave roštiljem, 99% onih koji to rade za kućne potrebe, ne znaj da raspale roštilj. Bacaju pepeo koji je jako bitan za konzerviranje vatre, za deo da nema čađi u roštilju. Oni to bace, jer ne znaju kako da kontrolišu vatru. Zato predlažem da se napravi škola roštilja, kako bi se ljudima pokazalo kako da raspale roštilj“, objašnjava Ivan.

 KO JE BIO DRAGI BURE?

Miodrag poznatiji kao Dragi Bure svojim specijalitetima je preneo ime Leskovca širom zemlje i sveta. Zahvaljujući Međunarodnom sajmu tekstila i tekstilnih mašina, koji se decenijama održavao u Leskovcu bilo je izlagača iz zemlje i inostranstva, koji su odsedali u objektima „Balkana“ i isključivo naručivali leskovački roštilj, čiji su ukus dugo pamtili i o tome pričali kad se vrate u svoje gradove. Ćevapčići, pljeskavice, ražnjići i kobasice privlačili su domaće i strane goste, a Miodrag je postao „svetski čovek“ i ambasador leskovačkog roštilja. U našem paviljonu, na izložbi u Minhenu, njegov roštilj je neprestano okupljao mnoge posetioce.

Dragi je roštiljsko majstorstvo obavljao u Leskovcu do 1968. godine, a zatim je sa Predragom Merinkovićem, Gojkom Bosancem i Dacetom – žarom, otišao u Beograd i na Avalskom putu na mestu nekadašnjeg turskog hana, otvorio zajedno kafanu koju su nazivali „Kumbara“.

Dragi je nastavio da podučava sledbenike i majstore roštiljske veštine kojoj su se divili glumci, političari, diplomate i brojni drugi gosti. Njegov izum je da od raznih specijaliteta sa roštilja sačini skup koji se peče na skari i nazvao ga „Veliki i mali leskovački voz“.

Tako se rodila ideja da se napravi mali vozić Roštiljko koji bi u vreme Roštiljijade vozio decu i odrasle i u njemu je služen roštilj. Dragi „Bure“ je u „Kumbari „  usluživao mnoge strane goste i državnike, učestvovao je na mnogim takmičenjima, gde je skoro uvek osvajao prva mesta. Godine 1954. bio je na izložbama u Minhenu, Frankfurtu, beču, Briselu, Strezi, a u restoranu „Palas“ dobio je nagradu Zlatan tučak. Nagrađivan je i na mnogim drugim takmičenjima.

U istoriji Leskovca ime Miodraga Gligorijevića Bureta pamtiće se kao ime čoveka koji je proslavio grad i omogućio da Leskovac u Srbiji i inostranstvu bude poznat kao kolevka roštilja. U mnogim jelovnicima u zemlji i inostranstvu upućeni su njegovi specijaliteti kao što su ćevap, pljeskavica, ljutenica i mućkalica.

JOVANKA

Deda Bure je spremao svim velikim i najvećim državnicima koji su dolazili u tadašnju Jugoslaviju, kao što su kraljica Elizabeta, predsednici Brežnjev, Hruščov, da ne pominjem druga Tita… Ja sam imao sreću da posle mnogo godina upoznam Jovanku Broz. sa njom sam razgovarao i bilo mi je drago da se ona dobro seća njega, roštilja i svega što je bilo. Proveo sam nekih pola sata s njom u razgovoru na temu roštilja, na temu Briona, tadašnje Jugoslavije, bilo je to za mene jako, jako lepo… Znamo koliko su oni bili strogi i koji su bili njihovi kritetrijumi, tu nije mogao bilo ko da sprema i da ponudi… Mogu da kažem i da mi žao što je Kumbara danas pretvorena u supermarket, a bila je jedan stari restoran napravljen od turskog hana, koji je pretrpeo neke promene, a sada ne liči ni na šta…“, priseća se Ivan.

MERAKLIJE

A kako se tada živelo u Leskovcu?

Njima je bio doživljaj da kupe kartu do Skoplja, samo zato što se u vagon restoranu točilo Skopsko pivo. I to je njima bio savršen provod, gde se društvo okupi i ide do Skoplja. Deka Bure je bio i član elitnog Sokolskog društva, gde su sem provoda i druženja, išli i na te sokolske sletove u Češku, Bugarsku… Po njegovom iskustvu je to bilo fenomenalno. Naravno, nije sam išao, to je cela ekipa odavde krenula i ta druženja u to vreme su bila jako dobra. Ljudi su vodili računa jedni o drugima, pomagali se i mislim da je to tajna uspeha predratnog Leskovca, nisu bili pohlepni i sujetni kao danas. Jako je zanimljivo da sve što se onda zaradilo ili kad su neke viđenije porodice slale decu u inostranstvo, one ih nisu slale da se tamo bogate, nego da nauče nešto, vrate se u Leskovac i prenesu znanje. Uvek se gledalo za dobrobit zajednice, da se donese nešto novo i da se unapredi. Zato i mislim da je u to vreme Leskovac bio jedan od najuspešnijih gradova u zemlji, ispičao nam je unuk Dragija Bureta.

MERAKLIJE

On je prilično pio špricere, ali nikad nije bio pijan. To se pilo tako što dođe društvo, ide se kod majstor Boceta berberina, pa Džora, čiji je bio zet, koji je rođeni brat moje babe… Imao je auto, ali ga nikad nije vozio, uvek su njega vozili. Stajao je auto tu, dođe Džora, idu par ulica do majstor Boceta, na brijanje… Majstor Boca otvori, tu se nešto nasecka, a u podrumu na kartonu Plemenka, kisela voda… Uvek je morao da bude pun podrum vina, rakijica… Uvek je govorio „Ja sam dosta radio, sad me više ništa ne zanima…“ seća se Ivan. (kraj) LJS/SM

Prati
Obavesti me o
guest

3 Komentara
Najnoviji
Najstariji Najviše glasova
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare
Drmr
Drmr
8 meseca pre

U ono vreme rostilj se pravio od mesa a danas od otpada (pa ti sastavi danas nisu dozvoljeni ni za zivotinje)

Bozidar
Bozidar
8 meseca pre

Dosta istine u članku samo što su radnike Kumbare iskorišćavali gde su bili plaćeni 8 h a radili 12 h I više. Bureta je stalno vozio njegov zet.
Kumbara je bila državna firma u privatne ruke . Kasnije posle Bureta preuzeo je Marinković koji se predstavljao kao Dragan a pravo ime mu je Predrag otvarao je u 7 h a zatvarao u 1- 2 posle ponoći. Mnogi dobri majstori su izašli iz Kumbare

Djura Leskovac
Djura Leskovac
8 meseca pre

Sjajan intervju.