Dragan Boža Marjanović: Ne treba mistifikovati glumački posao

LESKOVAC

Leskovačko Narodno pozorište 2019. godinu je počelo sa premijerom predstave „Otac“.

Na čelo ove ustanove nedavno je postavljen glumac Dragan Boža Marjanović, koji, nakon svih „slatkih“ muka oko priprema predstave, kaže da je sada rasterećen i zadovoljan.

„Uvek, u svakom pozorištu, kako se približava premijera, nam je to neka vanredna situacija. Nivo pripravnosti je podignut, svi uposlenici pozorišta su potpuno posvećeni tome da ta premijera izađe onako kako dolikuje. Sada kada je sve prošlo, nekako je taj kamen, pao, naročito zbog toga kako je pao. Ja sam sve vreme imao neki lični osećaj da će sve biti dobro, jer sam već na probama video da se sve odvija u dobrom pravcu. Napravili smo dobar tim, dobru atmosferu i to su prvi preduslovi. Ali, nikad ne znate kako će sve to da ispadne na kraju jer konačni sud daje publika. Priznajem da sam nakon premijere i sam bio iznenađen, jer koliko god sam verovao da smo napravili dobru predstavu, zaista sam bio zatečen onakvom reakcijom publike, a preko 25 godina sam u pozorištu. Ne sećam se takve reakcije nakon jedne drame, gde čitava sala stoji i aplaudira, nakon toga su nam mnogi čestitali, što je meni posebno bilo drago. Zaista je bilo divno pozorišno veče i vredelo je biti tu… Ne treba se sada uljuljkati u toj „slavi“ jer je sve sjajno prošlo, nego treba ići dalje. Ja sam u kontaktu sa selektorom 55. festivala „Joakim Vujić“, koji će da pogleda ovu predstavu i nadamo se da će je uvrstiti u program. Planiramo i da gostujemo širom Srbije sa ovom predstavom i publici prezentujemo šta mi to ovde i kako to radimo.“

Do kraja 2019. godine u planu je još četiri premijera, kao i pokretanje festivala…

„Već u februaru spremamo novu dečju predstavu. Mi brinemo o našim mališanima i to se pokazuje kao sjajna stvar, jako dobro funkcioniše nedelja kao dan za pozorište za decu. Svake nedelje u 12 sati roditelji sa zadovoljstvom dovode decu koja rado gleda te predstave. To je i idealan način da u vremenima kada smo svi okrenuti egzistenciji, poslovima, jurimo na sve strane, nedelju izdvojimo kao neradni dan koji ćemo provesti sa svojim najdražima. Predstava koju spremamo se zove „Mališa u zemlji knjiga“. Reditelj će biti Ljubiša Barović, sa kojim smo već radili neke predstave, znamo kako radi, njegove predstave su gledane i premijeru planiramo za 24. februar.

Na proleće sledi i komad „Svici“, Tena Štivičića. U pitanju je savremeni dramski tekst, a nakon leta nam sledi još jedna dečja predstava „Uspavana lepotica“. U oktobru radimo „Pozorište u palanci“ Juga Radivojevića po tekstu Radoslava Zlatana Dorića i, uveren sam, to će biti hit predstava. Radi se o sjajnoj priči o pozorištu, može se reći komediji, verujem da će se tu tražiti karta više…

Što se festivala tiče, to ćemo raditi u oktobru. Probaćemo da uradimo jedan novi festival, koji će se razlikovati od svih ostalih. Postoji mnogo pozorišnih festivala u našoj zemlji i ne treba prepisivati već postojeće. Uz veliku pomoć Leskovčanina i doskorašnjeg direktora drame Narodnog pozorišta u Beogradu Željka Hubača, napravićemo festival mladih autora. Promovisaćemo mlade ljude koji su se već dokazali, koji već imaju neke uspehe iza sebe i iskazali se svojim talentom i kreativnošću. Publika će u nekih sedam dana moći da vidi predstave u kojima u svakoj postoji neko mlad, bilo da je to glumac, reditelj, kompozitor, scenograf, nebitno, važno je samo da je dao svoj pečat toj predstavi.

Leskovačko pozorište se unazad nekoiliko godina nije pojavljivalo na raznim festivalima. Da li je to, možda, uticalo da mu se umanji značaj i prepoznatljivost na pozorišnoj sceni Srbije?

„Samim tim što se ja sada borim da budemo na festivalima pokazuje da sam suprotnog mišljenja. Uvažavam svačije mišljenje i mislim da kada ste vi na čelu neke kuće vi odgovarate za ono što projektujete i odlučujete u kom pravcu ćete da idete. Ali, to ne znači da ja moram da imam isto mišljenje i da se slažem u svemu. Mislim da moramo da budemo na festivalima, da budemo otvoreni, da nas vide i sa strane, jer ako mi našoj publici pokazujemo šta znamo i umemo, to je u redu. Mi postojim da zadovoljimo kulturne potrebe građana ovoga grada, ali ne samo to, mi moramo da se prezentujemo i drugim sredinama, da budemo deo zajednice profesionalnih pozorišta… Po prirodi stvari, hteli to mi ili ne, mi jesmo deo te porodice. A kao i svaku porodicu, možete je svojim angažovanjem menjati ako nečim niste zadovoljni, ali nikako je ne treba izopštiti.

U poslednjih nekoliko godina sve više se snimaju tv serije, pa tako i glumci dobijaju više poslova, a onda postaju i popularniji među širom publikom. Kakvo iskustvo ima Dragan Boža Marjanović po tom pitanju?

„To je sada i svetski trend. Ranije se mnogo manje novca ulagalo u serije, dok su danas to fantastični iznosi i fantastične serije sa vrhunskim glumcima. Serije polako preuzimaju primat bioskopima, koji u svetu još uvek dobro funkcionišu i neko su merilo uspeha. Televizija postaje sve značajnija, a tome npr. kod nas doprinosi i kriza bioskopa koja traje jako dugo. U većim sredinama imamo bioskope, ali u manjim je to problem. S druge strane, serije su mnogo isplatljivije. Pitanje je koliko će ljudi gledati film, recimo kod nas je nekih 300-400.000 ljudi jako puno, ali kad napravite seriju i plasirate je preko neke nacionalne frekvencije vi uđete bukvalno u svako selo i zaseok. Sa tom gledanošću dolaze i blokovi reklama, a sa reklamama i novac. Preda mnom je sada snimanje jedne serije „Crveni mesec“ u Pinkovoj produkciji. Mogu da kažem da je to jedna ozbiljna produkcija kada su naši uslovi u pitanju, jer se u Šimanovcima pravi jedan i enterijer i eksterijer, pravi se kopija Beograda. Radnja serije se dešava pred Prvi svetski rat.“

Sa više snimanja dolazi i više popularnosti i prepoznavanja na ulici, što nosi i lepe, ali i loše stvari…

„To je sastavni deo posla, jer recimo bez onog „glumac, kaži nešto smešno“ ne može da prođe. Pritom mene prepoznaju po komedijama u kojima igram, a ja sebe smatram neduhovitim čovekom. I kada bude neko gostovanje, domaćini su ljubazni, nateraju me da kažem nešto smešno, da ispričam neki vic, a kada ja kažem da ne znam da pričam viceve, oni umru od smeha, misleći da je to vic. A ja čak i kad čujem dobar vic, zaboravim ga posle 15 minuta. Popularnost raste, to jeste tačno, ali to je samo deo ovog posla. Ja se uvek trudim da izađem u susret svakom ko hoće da se upozna ili slika sa mnom, da mu dam autogram, to je moja obaveza. Ne treba biti iznad publike, odnosno najprostije rečeno ne treba biti uobražen. Jednostavno, treba raditi svoj posao, ne treba ga mistifikovati… Možda neki drugi prave od njega pomalo famu, ali za mene je ovo posao kao i svaki drugi, samo je malo specifičan jer je javan, bavimo se nekim finim stvarima i skloni smo pohvalama i kritikama. Dolazimo na posao, radimo najnormalnije, ali mislim da smo blagosloveni time što volimo ono što radimo. Mislim da, na žalost, danas procentualno veći broj ljudi odlazi na posao i ne voli to što radi, a to nikako nije dobro. Bilo bi idealno kada bi svako radio samo ono što voli.

Ko kome više pomaže ili odmaže, Dragan Boža Marjanović glumac direktoru Draganu Boži Marjanoviću ili obrnuto?

I jedna i druga stvar traže celog čoveka, a u poslednja dva meseca se ja dogovaram sa ovim drugim ja. Pričamo stalno i dogovaramo se šta će u kom trenutku da bude i za sada to funkcioniše. Činjenica je da ne možete biti u oba pravca posvećeni i jedna strana tu mora da „trpi“. S obzirom da sam se ja prihvatio ovog odgovornog posla, pre svega zbog godina i tradicije koju ima ovo pozorište, meni će prioritet biti, dok budem na ovom mestu, da ova kuća funkcioniše. Naravno, uklapaću i svoje profesionalne obaveze, jer smatram da na taj način predstavljam i svoje pozorište, ali sam i ambasador grada. Gde god odem ja pričam da sam iz Leskovca, jer mislim da je to značajno. Mi moramo da vodimo računa o tome, jer ako mi ne promovišemo sami svoj grad, to neće uraditi niko sa strane.

„Svega ovoga ne bi bilo da mi nemamo podršku grada“ naglašava direktor leskovačkog pozorišta Marjanović.

„Grad i gradonačelnik prepoznaju značaj kulture i prate nas u svemu ovome još od rekonstrukcije zgrade pozorišta. Mi, kao kuća koja se bavi proizvodnjom predstava smo na tome zahvalni, jer džabe nama sva naša znanja, potencijali, želje, ako to nema ko da isprati. Grad kao osnivač nas prati i pomaže da budemo značajan deo na kulturnoj mapi ovog grada, a mi svojim angažovanjem na drugim scenama širom Srbije promovišemo ne samo naše pozorište, nego i Leskovac kao grad kulture.“

Iskustva sa otkazima u javnim preduzećima i firmama govore da sudovi najčešće vraćaju otpuštene radnike na posao uz plaćanje milionskih odšteta. Trenutno jedan takav spor vodi bivši glumac Narodnog pozorišta Nenad Mitrović.

„Ja sam taj slučaj nasledio. Upućen sam u njega, naravno, jer sam ja i pre ovoga bio deo ove kuće. Mišljenja sam da ne treba da se mešam kao direktor, jer je to već na sudu. Smatram da pravosudni organi ove zemlje treba da rade svoj posao na najbolji mogući način i njima to i prepuštam. Mi imamo svog pravnog zastupnika i njegovo stanovište je da tu nema osnova, druga strana smatra da ima i kad bih se ja tu mešao bilo bi nezahvalno. Mislim da je sud najbolji i najpošteniji način da se donese neka pravda.“

Ostavite komentar

avatar
  Prati  
Obavesti me o