Dom Bernarde Albe u leskovačkom pozorištu

LESKOVAC

U leskovačkom Narodnom pozorištu u utorak, 13.9.2022. sa početkom u 20 časova izvedena je premijera drame „Dom Bernarde Albe“ po tekstu Federika Garsija Lorke. Poslednja, najbolja poetska drama u tri čina, ovog čuvenog pisca završena je dva meseca pre njegovogstreljanja za vreme Španskog građanskog rata.
Drama počinje, kako je u podnaslovu opisuje njen autor: „kao dramu žena španskog sela“, razvija se, u međuvremenu, kao drama porodice Bernarde Albe, i završava kao zajednička drama-tragedija. Svi događaji u dramu su splet nesrećnih okolnosti i događaja u jednoj kući u ruralnom delu Andaluzije za vreme žalosti i oplakivanja smrti drugog muža gospođe Bernarde Albe(60 godina), žene strogih patrijahalnih vrednosti, svoj ogrezloj u poštovanju tradicionalnih osobina andaluzijske seosko – malograđanske provenijencije, koja u potpunosti kontroliše svaki korak, postupak pa samim tim i ima potpunu kontrolu nad svojim ćerima Angustijom(39) ćerkom iz prvog braka, i ćerkama iz drugog braka Magdalenom(30), Amelijom(27), Martirio(24) i Adelom(20). U kući žive i služavka Ponsija(60), kao i Bernardina majka Marija Hosefa(80) koju nažalost nema u izvedbi LNP.


Udovica Bernarda Alba kao tvrdokorna zastupnica mišljenja „ženi je mesto kod kuće”, oseća potrebu da sve stvari drži pod kontrolom i saopštava ćerkama: „Ovde će biti kako ja zapovedam. Sve dok me, sa nogama napred, ne iznesete iz kuće moj glas ima da se čuje. Igla i konac su za žene. Bič i mazga za muškarce.“ Da bi nakon smrti muža donela sudbonosnu odluku, koja će i dovesti do porodične tragedije:„Za osam godina, koliko ćemo biti u žalosti, u ovu kuću ne sme sa ulice ući, ni vazduh. Tako se radilo u domu moga oca i dede.“ Suludost ovakve nametnute budućnosti, za ćerke, još više doprinosi replika Ponsije – služavke: „Otkako se upokojio Bernardin otac, niko nije ni ulazio u ovu kuću. Ne voli da joj svet zaviruje unutra. Prokleta bila!“ To ludilo je, samo i jedino, posledice njenog straha od ogovaranja meštana sela i mišljenja „šta će selo reći“, što dovodi, upravo iz tog straha, do uništenja svega što pokušava da zaštiti. Bernardinin „maćehinski“, odnos prema ćerkama uvek je na samoj granici nasilja, bez imalo empatije na relaciji majka-ćerka. Majci je, nažalost, najvažnije ponašanje njeni ćerki – „ zbog njihovog dobra“ – nego želje, prohtevi i osećanja tih mladih ženskih osoba učaurenih iza debelih zidova Doma. Taj njen eskapizam, životni simulakrum, glavni je okidač porodične katastrofe koja se nadvija nad Porodicom. Međutim, želja da se vlada situacijom, želja da se za sve pita ne čini „sveticu“ majku porodice Alba gospođu Bernard glavnim likom Lorkine poetske drame. Ma, jok! Taman posla. Bernarda jeste „matica drame“, ali glavni lik je njena najmlađa ćerka Adela. Da, da, baš Adela, koju je, uzgred budi rečeno, onako anpasan, trebala da igra gospođa Nataša Pejić (tako moja naznatnost mni). Da objasnim. Gospođa Pejić bi Adelu(20 god.) ukrasila svojom pojavom, mladolikošću, velikom energijom, svojim talentom, svojom istančanom, u građenu lika koji igra, glumom. Tako bi svi u sali, bez pomoći reditelja uvideli ko je glavni lik ove drame. Adela se jedina suprostavlja majci, jedina ne želi u krletku, jedina joj saopštava da želi beg iz ovog kaveza, da želi život da živi. (Adela: „Ne mogu da živim zatvorena. Neću da se osušim kao vi; neću da izgubim svu mladost u ova četiri zida; sutra ću obuči zelenu haljinu i izaći da se šetam ulicom. Hoću da iziđem!“)


A, sada ide Ono moje. Koliko god se razni tumači upinjali da pokažu i dokažu da je Lorka, ovom dramom, želeo istaći socijani položaj žena u Frankovoj Španiji, ograničenost žena u patrijahalnoj, seoskoj sredini, suvoparnost nametnutih stega „tradicionalnog“ načina života iza visokih kućnih zidova, toliko ja mnim da greše. Lajtmotiv Lorkine drame, naglašavam poetske drame, je: „Seks je koren svega.“ Ne kažem ja, nego veliki Bečlija. Znate ko!? Bode oči, i na sceni i u samom delu, da osnovna tema ove drame je: sputavanost seksualnih prohteva i emocionalna frustriranost svih, ama baš svih,njih osam, žena! Izraženo naglašeni libido, ne nagon nego požuda, prisutan je kod žena porodice Alba. Za „sveticu majku“ Bernardu(60)), služavka Ponsija koja trideset punih godina služi u domu Alba i odlično je zna, kaže: „Osušena od želje za muškarcem.“ I nastavlja: „ Žene bez muškarca, ništa više. U takvom slučaju zaboravlja se i krv i srodstvo.“ Pa, sama Ponsija(60) stalno ističe da hoće na more sa nekim muškarcem. Marija Hosefa(80) majka Bernarde, nepravedno izostavljena iz predstave, stalno ističe da hoće da se uda, da joj treba muškarac. Iskustvo iz nje govori: „Pepe Romano je div. Sve ga želite. Ali on će vas proždreti jer ste zrna pšenice. Ne, niste pšenica. Mutave žabe.“ Obratite pažnju na: „Sve ga želite“, tu računa i na unuke ali i na ćerku Bernardu! Čak i priprosta služavka, takođe izostavljena iz predstave, iznosi misao koja je najtačnija o(d)slikava nadolazeću tragediju koja se sprema porodici Alba: „Bernarda misli da niko ne može sa njom, a ne zna šta znači jedan muškarac među toliko žena.“ Libido je čudo života, kažem ja.
Kada sam pročitao podelu glumica za ovu predstavu, meni je strepnja bila mnogo veća od nade!? Zašto? Zato što je izostavljen lik Marije Hosefe, majke Bernare, a pogotovu što je lik Adele neprirodno dodeljen g. Dimitrijević, a ne najprirodnije gospođi Nataši Pejić, kojoj je, nažalost, dodeljen lik hladne i skoro bezosećajne Amelije, a koji bi izuzetno bio prijemčiv g. Dimitrijević. Ali, krenimo redom.


Kada Lorkinu dramu pročitate desetak puta, kada je odgledate u „Atelje 212“ i u beogradskom Narodnom pozorištu, nameće vam se, gotovo do bola, što bi rekli klinci, prisustvo tišine! Lorka stalno podvlači da je nastupila tišina, zastoj u nedostatku reči – muk. Pa, prva i poslednja Bernardinina reč u drami je „Tišina“. Ona, tišina, je u službi snage i konstanta je i polazište Lorkine drame. A i leto je, pa neizdrživa vrelina dodatno raspaljuje seksualne strasti u ćerkama, jer hormoni na takvim vrućinama dodatno bujaju – počinji da „cvrče“! Svako sprečavanje te požude, u vrelim letnjim noćima, rađa još veću i izraženiju žensku strast i seksualnost.(Zabranjeno voće je najslađe, to i sami znamo.) Seksualnost, koja ćerke tera u samoću u nametnutu tišinu, koja je u isto vreme „muka i teskoba duše“, jer nije samo Pepe Romano predmet njihovih sukoba, on jeste povod, međutim, prirodna potreba za seksom, pogotovu mladih osoba u vrelin leta, je temeljni razlog njihovih sukoba (čujem kako mi Bečlija šapuće: Seks je koren svega) što i dovodi do tragedije.
Međutoa, što bi rekli braća Makedonci, u prestavi koju potpisuje reditelj Andrej Cvetanovski svega ima, samo tišine – ne! I, ako! Jer Pozorište deluje kroz metaforu, rediteljevu poetiku, emociju, maštu i viđenje pročitanog dela. Koliko god sam bio duboko iznenađen i razočaran režijom čuvenog Gorčina Stojanovića, toliko sam oduševljen režijom Andreja Cvetanovskog. Zadivljujući je početak predstave, koji izaziva snažne emocije vezane za sam dramski pristup, koji naglašava simbolizam i aluzivnu maštu, podržavajući stvarnost koja kao načelo još uvek dominira u dramskoj umetnosti. Izlazak Bernande na scenu sa svojim ćerkama, do kraja rampe i proscenijuma, sa mimezom koja me je toliko podsetila na Kubuku pozorište, indicira raspoloženje koje stvara neposredno, trenutno, estetsko iskustvo što dovodi do burne reakcije i emocije gledaoca. Reditelj „voli“ glumce i sprečava ih da „padnu“ u patetiku, eksplicitnu glumu, u podvodljivu želju da se dopadnu gledaocu preglumljivanjem lika koje brani, u banalnost. On, reditelj, dobro zna da je pozorište efemerna iluzija i dopušta glumicama da oblikuju svoju interakciju sa publikom: večerast, samo večerast, u trenucima nadahnuća – zajedno smo! Zadivljen sam! kako je reditelj „pročitao“ i režirao Lorkinu dramu. Samo jedno zameram reditenju: Zašto završne reči Bernarde, kao krešendo cele drame : „I neću plač. Smrt treba gledati u lice. Tišina. Čuti kad ja kažem. Suze kada ostaneš sama.Ogrezućemo u suzama. Najmlađa kći Bernarde Albe umrla je nevina. Jeste li čule? Tišina, tišina, rekoh. Tišina!“ stavlja u usta Amelije. Da je Ameliju igrala g. Dimitrijević, lica kamenoga, pa đene, đene. Ali gospođa Pejić – neprihvatljivo. Nije, nego? Nije Lorka bio izgubljen u vremenu i onda se dosetio da kao predznak novog doba Amelija, a ne Bernarda izgovaraju tu rečenicu. Poslednji korak te emancipacije je bunt kao nekakav prefiks novog doba i nekih drugih vremena, i ako već Ameliji daje završne reči onda one nisu reči njene majke, jer mlada osoba, Amelija ima samo 27 godina, će se bez straha suprostaviti konzervativnoj tradiciji, pokušavajući da menja nametnutu i ustaljenu svakodnevnicu(„Jer trideset godina je mladost, to sada mislim, kada sam se nepovratno udaljio od nje, mladost koja se ničega ne boji, pa ni sebe.“ M.S)Tek toliko da se zna. Sve se menja. Sve! Amelija mora da drugojačije misli od svoje majke: „Dobro, Adela je mrtva. Da nebi bile i mi, ja uzimam sadašnjost ali i budućnost nas živućih u svoje ruke. Nisam i ne mogu biti, a niti hoću da budem nova Bernarda.“ E, tu je kvaka. Nema nove Bernarde, Amelija je budućnost Doma, ali sasvim drugačijih ljudskih osobina: Jedan moćniji, jedan rastući duh retribalizacije u spajanju novog Doma. Razumemo se, zar ne?
Posebna priča je scenografija; pun pogodak Sergeja Svetozareva. Kod Lorke belo okrečena soba, debeli zidovi. Kod gospodina Svetozareva krletke koje o(d)slikavaju precizno i tačno svu fizičku otuđenost od realnog sveta i svakodnevnice, pokazujući mentalnu teskobu duha – kada se racio gubi u razumu. Što se tiče muzike, izuzetno mi se je dopala i njen autor gospodin Andonovski je pokazao kako funkcioniše trougao: literatura – drama – muzika. Njegova diskriptivna muzika doslovce slika i saopštava skoro sve ljudske emocije u ovoj drami. Možda mi je samo malo više falilo zvuk gitare.
Igra glumica, počev od gospođe Grujić, kao Bernarde, preko g. Radmile Kocevske k.g., kao Ponsije; g. Mine Cocić kao Martirio; g.Nataše Pejić kao Amelije; g. Maje Janković kao Angustije, do g. Tanje Krčmarik kao Magdalene – veličanstvene, uverljive, tačne, saosećajne sa likom koga igraju, braneći ga svakim porivom svoga bića. Nedostaju mi reči kojim bi opisao njihovu glumu, a da ne uđem u banalnu patetiku. Jednom reči: Kapa dole drage gospođe glumice – umetnice, priredile ste nam jedno nezaboravno veče. Igra Petra Dimitrijević, kao Adele, standardna: veštački izlivi temperamenta, bez grama emocija, bez empatije prema liku koji igra sa standardnom maskom na licu.
Više puta sam na ovom mestu pisao da kao aksiom treba uzeti: nema velike pozorišne predstave bez velike literature! Sve počinje, u dramskom teatru, izborom teksta; To je Taj zicer da se na pozorišnoj sceni dogodi čarolija, koja će nas pratiti i kada se predstava završi i krenemo u toplu leskovačku noć, svome Domu. A sad, duboko udahnite. Punim plućima. Pročitajte dramu 3-4 puta pa u pozorište da osetite nesvakidašnju, retko viđenu čaroliju, čaroliju jedne predivne pozorišne predstave: veličanstvenu glumu, nadahnutu vanvremensku režiju, božanstvenu muziku, kristalno jasnu scenografiju i – život je lep.
A vi gospodo iz LNP igrajte, što češće, ovo delo, nemojte kao „Galeb“, „Otac“ ili „Višnjik“, jer tek kada se „namestite”, a to je posle otprilike devete repriza, kako reče Veliki Radmilović Zoran, bićete veličanstveni. Zato kupite kišobrane, padaće nagrade! Za Steriju!ovoga mi Krsta.
Lep dan i svako dobro. Ma, gde bili.
dr Vjačeslav Nešić

Prati
Obavesti me o
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare