Demencija-bolest koja nas sve više okružuje

LESKOVAC

Demencija je bolest u ekspanziji. Verovatno nema građanina Srbije koji u svom okruženju, među prijateljima ili članovima porodice, nema neku osobu koja je obolela od ove bolesti. Sama demencija se često prikrada neprimetno, kroz sitnice poput zaboravljenih predmeta, dogovora, obaveza… Sve ovo dovodi do najčešće smešnih situacija i mnogo anegdota, ali vremenom prerasta u ozbiljan problem. Na to nam ukazuje i naša čitateljka, čiji otac na kraju nije prepoznavao ni članove porodice.

„Kako živimo u porodičnoj kući, morali smo da zaključavamo kapiju katancem, jer trenutak nepažnje bi otac iskoristio da izađe i odšeta, a posle je problem jer ne može da se seti kako da se vrati kući. Bukvalno je nas troje odraslih pazilo njega jednog. Da ne pominjem ostale komplikacije, kao što su šlogovi i slično…“

Naš drugi čitalac kaže da je zbog nemogućnosti da brine svakodnevo o majci morao da je smesti u Ustanovu za odrasle i starije osobe Leskovac.

„Ja ne živim s majkom u istom domaćinstvu, ali i da živim problem bi bio što moram da idem na posao, a u to vreme nema ko da brine o njoj. Nikad nisam znao da li će da joj padne na pamet da podloži vatru, iako imamo grejanje na pelet… Zato smo lancem zaključavali peć… Ili da uključi šporet da nešto podgreje, pa da „nalepi“ ruke na vrelu plotnu… Naravno, tu je i ona moralna dilema, jer ne brinete vi o majci, nego dajete da to neko drugi radi, da li je ona to zaslužila i slično. Ali, ovo je najbolje rešenje za nju, jer ja ne mogu da joj pružim ono što će joj pružiti u domu.“

Još jedna naša čitateljka je iznela svoje iskustvo i rekla da je, između ostalog, imala problem kada majci treba da da lek.

„Majka neće da popije lek, jer kaže da nije bolesna. U tom slučaju sam odlazila u drugu sobu i oblačila doktorski beli mantil, vraćala se u sobu sa poslužavnikom na kome su bile tablete i rekla da uskoro doktori kreću u vizitu i da treba da popiju terapiju pre toga. Pitam majku „Gospođo, kako beše vaše prezime“, onda odgovori i ja kažem ovi lekovi su za vas. Ona ih bez problema popije, a dva minuta pre toga nije htela da ih pije… Ovo deluje smešno, ali zamislite da to svaki dan morate da uradite. Postaje naporno, počinje da vas nervira, postaje stresno za vas…“

IZ UGLA NEUROLOGIJE

Iz ovog razloga smo potražili mišljenja osoba koje se u svom poslu svakodnevno susreću sa demencijom i osobama koje imaju problema zbog toga. Neurolog dr Nenad Zdravković kaže da su lekari njegove struke koji se uskostručno bave demencijama prepoznali povećanje procenta obolelih još pre desetak godina, kao i da su imali pokušaj otvaranja ambulante za demenciju u leskovačkom Domu zdravlja, koja je neko vreme i radila, ali je zbog organizacionih razloga zatvorena.

„Činjenica je da sve više ljudi oboleva od demencije, a to je i potvrda da smo kao nacija sve stariji. To je bolest starih ljudi, a u izuzetno malom procentu se javlja kod mlađih osoba. Karakteristika je i da se, recimo, jedan od najčešćih oblika demencije, Alchajmerova bolest, koja se pre 65 godine javlja kod 5% ljudi, a posle je taj rast čak preko 20%, a posle 80 preko 50% od broja obolelih od demencije ima Alchajmerovu bolest. Inače, prvi i osnovni mehanizam bolesti je gubitak komunikacije između neurona i smatra se da je to početak demencije. U daljem toku dolazi do daljeg pogoršanja komunikacije tih moždanih ćelija. Ti neuroni se oštećuju, po pretpostavkama, tako što dolazi do aktivacije tzv. amiloidne kaskade, odnosno drugačijeg načina od uobičajenog sečenja proteina, odnosno belančevina. Kada mozak stvara te belančevine postoji tačno mesto gde se vrši to prekidanje lanaca proteina, a u ovom slučaju enzimi koji to rade imaju grešku. Tako dolazi do taloženja belančevina u moždanim neuronima, što dovodi do njihovog odumiranja i gubitka funkcije.“

Zdravković kaže da ima više tipova demencije.

„Nekih šest tipova su najčešći i možemo ih podeliti na vaskularne i na degenerativne. Među vaskularnim su najznačajnije tri, gde imamo strateški lociran veliki moždani udar koji se nalazi u temporalnom ili parijativnom režnju, drugo oblik je veći broj malih moždanih udara koji su rasejani po mozgu, a treći oblik je bolest malih krvnih sudova koja takođe dovodi do vaskularne demencije. Najznačajnije degenertivne demencije su Alchajmerova, zatim fronto-temporalna ili pikova demencija, gde imamo preplitanje dve vrste simptoma. Imamo simptome koji liče na Parkinsonovu bolest i simptome demencije, što je terapijski jako izazovno za lekara…“

Zdravković kaže da je kontrolom načina života moguće smanjiti cerebro-vaskularnih faktora rizila, koji su isti kao i kardio-vaskularni.

„Na taj način možemo da sprečimo ili usporimo nastanak tih demencija i to je nešto na šta možemo najviše da utičemo. Kod degenerativnih demencija možemo samo da usporimo tok bolseti i što duže održavamo kvalitet života pacijenta sa demencijom. Inače, demencija sada zahteva kompleksni pristup više lekara, gde su uključeni i psiholozi. Tu je važno i razgovarati sa porodicom, upućivati ih kako da se ponašaju, kako da razgovaraju sa obolelim, kako da regulišu, recimo, električne aparate u kući, kako bi se olakšao život i porodici i same osobe obolele od demencije. Ono što je jako značajno, je da takva osoba zahteva bukvalno još jednu osobu koja će o njoj konstantno voditi računa o njoj. Zato i mi kao društvo moramo da delujemo malo prospektivno i da probamo da napravimo institucije za stare. Ti ne mislim na klasične domove za starije, nego na domove gde bi bili smešteni samo ljudi oboleli od demencije, jer oni ne mogu biti adekvatno zbrinuti ako se smeste u običan starački dom. Još jedan razlog za otvaranje ovakvih ustanova je što i dosta mladih ljudi otišlo u potrazi za boljim životom iz Leskovca, pa nema ko da vodi brigu o starijim osobama.“

Dodao je Zdravković da ima primera da od demencije obole i ljudi koji su tek prešli 50-u godinu.

„Na sreću, u tercijalnim zdravstvenim ustanovama, odnosno u kliničkim centrima postoje neurolozi koji su se usko specijalizovali za lečenje demencije i imaju dugačiji pristup lečenju. U principu, kada se mi neurolozi u sekundarnim zdravstvenim ustanovama susretnemo sa takvim slučajevima gledamo da te pacijente uputimo dalje. U neurološkim krugovima se dosta govori o tome, jer smo svesni situacije koje imamo na odelenjima i ambulantama. Ono što ćemo tek videti vremenom je i post-kovid, odnosno poremećaji pamćenja kod mlađih osoba nakon kovida. Ali, moramo da napravimo razliku između poremećaja pamćenja i demencije, jer to nije isto. Definicija je da osoba koja ima poremećaj pamćenja nije dementna sve dok može samostalno da funkcioniše, dok slabije pamćenje može da bude izazvano i padom pažnje i slabijom koncentracijom. Moj profesionalni utisak je da će se broj dementnih osoba povećati i u ovom slučaju, ali će to ipak potvrditi vreme.“

IZ UGLA PSIHOLOGIJE

U Ustanovi za odrasle i starije osobe u Leskovcu smešteno je dosta osoba obolelih od demencije, a psihološki posao obavljaju Maša Stamenković i Milena Mitrović. One iznose svoje iskustvo, kao i preporuku za porodice kako da, pre svega, prepoznaju simptome demencije i kome da se obrate.

„Postoji mnogo predrasuda, pogotovu među mlađom populacijom. Svaki tip zaboravljanja smatramo sklerotičnim, dementnim, mnogo se lako „bacamo“ tim izrazima, a u stvari vrlo malo znamo o suštini“ smatra Maša Stamenković.

„Znamo i da kažemo, recimo, ako ja sa 40-ak godina ne znam šta sam juče doručkovao, kako to da zna moj otac u 70-im, pa te stvari tako po malo guramo i pod tepih. Ali, ne treba da se članovi samo na tu zaboravnost usredsrede članovi porodice, nije to jedini pokazatelj.“

„Mi smo mnogo puta posumnjali na demeciju kada su naši korisnici postali nesigurni tokom hodanja“ dopunjuje Milena Mitrović.

„Krenu da se sapliću, dešava se da padnu, mnogo puta nam je to ukazivalo na dementnost, a iza toga se ispolji zaboravnost. Demencija ne napreduje istim tempom, nego to zavisi od osobe do osobe. Dešava se da nema osoba bude godinama u nekoj početnoj fazi, da joj kognitivne funkcije ne opadaju rapidno kao kod nekih drugih ljudi. A, opet, dešava se da nam dođu ljudi sa početnom fazom i do krajnjeg stadijuma demencije dođu za nedelju dana, kada, recimo, više ne prepoznaju ni svoje najbliže srodnike. Okidač za to zna da bude neka promena, izmeštanje iz porodice i svoje sobe, iz svog okruženja… Dolazak ovde nekad bude okidač za pogoršanje, ali imamo i obrnutih primera, da se ljudima koji ovde dođu donekle poboljša stanje. To su mahom osobe koje nemaju podršku porodice, jer kod kuće nisu imali redovne obroke, terapiju, negu… Realno, nikad im ne može biti bolje, ali je važno da se stanje ne pogoršava ili da se uspori to pogoršavanje.“

Iskustvo Maše Stamenković govori i da članovi porodice teško prepoznaju pojavu demencije.

„Pored toga teško im je da to i prihvate. još jedan pokazatelj može da bude i sumnja. Dementna osoba počne da naglo i ničim izazvano krene da gubi poverenje. Gde su im stvari, neko je ukrao novac, počinju da kriju stvari od najbližih članova porodice, imaju promenu u ponašanju u svakom pogledu. Zatim im se naruši i uobičajeni ritam života. Imaju poremećaj spavanja, manje uzimaju hranu, ili su stalno gladni, a ne znaju da su jeli…“

Demencija je veoma široka i ispoljava se bukvalno u svakoj sferi života, nastavlja Milena Mitrović.

„Često se dešava da oni i ničim izazvani krenu da viču na vas, iako nema nikakvog povoda za to. Ili plaču bez razloga, a ne umeju da objasne zašto… Imamo mi i „lepe“ demencije. Ja sam imala iskustvo sa jednom korisnicom, koja stavi naočare za sunce, sedne na krevet i krene da šeta sa nama. Veseli su, nasmejani, traže društvo, traže da ih vodimo, recimo, u Lebane. Onda ih Maša i ja uhvatimo pod ruku i šetamo kroz hodnik. Idemo da čekamo autobus da putujemo… Oni ne prepoznaju članove porodice, ali su prijateljski nastrojeni prema svima. S druge strane, imamo forme demencije gde su osobe neprijateljski raspoložene prema svima, čak i prema najbližim članovima porodice jer ih ne prepoznaju.“

Savet za članove porodice je da je to sve teško, ali pre svega moraju da prihvate da je njihov srodnik bolestan i da, kada je u tome nekom svom svetu, kada se vratio nekih 30 ili 50 godina unazad, ako vas oslovljava nekim drugim imenom jer mu ličite na nekog Peru ili Miku iz mladosti, da ne pokušavaju da ih razuvere, nego da to prihvate. U protivnom može da dođe samo do goreg stanja, do uzbuđenja, nekog nekontrolisanog stanja ljutnje, besa…

„Porodica kada posumnja na demenciju mora da se obrati najpre izabranom lekaru, koji će ih poslati na pregled kod neurologa“ savetuju i Maša i Milena.

„Neurolog je svakako prva stanica da se pre svega dijagnostikuje demencija, a onda i odredi terapija. Ono što je savet, ukoliko odlučite da sami čuvate svoje dementne srodnike u kući, da im omogućite da pre svega budu bezbedni. Onda ćete biti mirni i vi, ali ćete tako zaštiti i njih od nekog nenamernog povređivanja ili samopovređivanja, da ne dođe do neke štete jer oni mogu da zaborave da zatvore vodu, da isključe šporet… Mnogo puta srodnici naprave štetu i ćute o bolesti. Morate sa tim upoznati i komšiluk, jer, realno niko ne može da bude 24 časa uz neku osobu. A dešava se da bolesne osobe izađu iz kuće i ne umeju da se vrate. Zato je važno da im u novčanik ili u džep stavite telefonske brojeve najbližih srodnika, adresu, da ako ih neko sretne može da vas alarmira. Zato je važno da i komšilik bude upućen u bolest, jer mogu i oni da obrate pažnju i pomognu.“

Milena Mitrović zaključuje da je demencija poslednjih 15 i više godina postala moderna, sve češća bolest, koja pogađa sve mlađu i mlađu populaciju.

„Konkretno, što se naše ustanove tiče, imali smo korisnicu koja u tom trenutku nije imala ni punih 50 godina.“

ISKUSTVO USTANOVE ZA ODRASLE I STARIJE OSOBE LESKOVAC

Sve više porodica pokušava da svoje dementne srodnike smesti u Ustanovu za odrasle i starije osobe Leskovac. Direktorka ove ustanove Gordana Savić kaže da se taj trend primećuje godinama unazad i da očekuće da će se broj takvih osoba u narednom periodu samo uvećavati.

„Mi imamo 180 smeštajnih jedinica, odnosno kreveta. Na žalost, trenutno ih imamo 192, i preko 80 na listi čekanja. Naši korisnici mogu da budu nezavisni, poluzavisni i zavisni. Poslednjih 12 godina, od kako sam ja ovde, patologija se značajno promenila. Nezavisnih korisnika, koji mogu da sami brinu o sebi je sve manje i manje, takvih je sada možda jedva trećina. Trenutno u stacionaru imamo oko 140 zavisnih bolesnika, odnosno osoba koje ne mogu svoje aktivnosti da obavljaju same. Njima je potrebna pomoć oko ishrane, terapije, zdravstvene i opšte nege, tačnije oko hranjenja, kupanja, presvlačenja… Sve veća potražnja je za smeštajem u stacionaru gde su zavisni korisnici i mogu da kažem da se svi srodnici maksimalno trude da svoje najbliže drže u kući dokle god mogu. Međutim, zbog toga što je progresivna demencija u pitanju, oni ne mogu da svog srodnika gledaju i paze 24 časa, takod a oni mogu da povrede sebe…

Kada više ne mogu da pruže opštu i zdravstvenu negu u kući obraćaju se nama. Mi imamo 14 medicinskih tehničara, dva lekara i, trenutno, 22 negovatelja. Svi oni najviše brinu o zavisnim korisnicima. To znači da mi imamo korisnike koji ne mogu više ni da prepoznaju ni svoje najbliže srodnike, ima perioda kada se „vraćaju“, ali je sve više perioda kada žive u nekom svom svetu.

Naša tri sprata su pretvorena u stacionarni deo. Trenutno se trudimo da se proširimo za 40 mesta, na tu temu smo pričali i sa ministrom Selakovićem i gradonačelnikom Cvetanovićem. U to proširenje bi prešli nezavisni korisnici, a čitava ova ustanova bi bila samo sa zavisnim osobama. Mi imamo problem jer upute za našu ustanovu dobijamo iz čitave Srbije, a ne možemo da zadovoljimo ni potrebe Jablaničkog okruga. Prioriteti su nam Jablanički i Pčinjski okrug, ali gledamo ida u slučajevima gde je osoba sama, gde nema bližeg srodnika, gde niko ne može da brine o njoj, da takvu osobu urgentno smestimo jer smo svesni u koliko teškoj situaciji se nalazi,“ objašnjava ona.

Savićeva kaže i da se ne seća da je bilo slučajeva da porodica kasnije zahteva da vrati kući osobu koja je smeštena u Ustanovu za odrasle i starije.

„Svesni smo da niko takvu osobu ne može da čuva u kući. Ranije nije bila takva patologija, nije bio toliko izražen taj problem kao danas. Mnogo starijih ljudi danas žive sami jer su im deca otišla negde na stranu u potrazi za poslom, pa nema ko da brine o njima.“

ISKUSTVO CENTRA ZA SOCIJALNI RAD

Procedura smeštanja dementinih osoba u Ustanovu za odrasle i starije Leskovac ide preko Centra za socijalni rad. Direktor ove ustanove Predrag Momčilović kaže da se u Ustanovu za odrasle i starije smeštaju osobe sa lakšim mentalnim smetnjama, dok se osoba sa težim mentalnim smetnjama i lišena poslovne sposobnosti se smešta u specijalizovane ustanove socijalne zaštite, kojih na teritoriji Grada Leskovca nema.

„To su pre svega ustanove u Kragujevcu, selu Trbulje kod Blaca, Tešice, odnosno Kulina u okolini Aleksinca, Jabuka kod Pančeva, Čurug, Tutin… U našoj Ustanovi za odrasla i starija lica, koja je jedna od najboljih u Srbiji, mogu da se smeste dementne osobe, a ona zahtevaju poseban tretman i negu koja im je tamo i omogućena. Na žalost, sve je više ovakvih korisnika u Ustanovu za odrasle i starije, mislim da ih je možda i više od 50%, što nije bio slučaj do pre 10-15 godina. Trend povećanja je u porastu u čitavom regionu, pa i u Evropi, svi se suočavaju sa tim problemom. Sve ove specijalizovane ustanove su prebukirane. Svake godine kod nas raste broj zahteva za smeštaj u Ustanovu za odrasle i starije.“

Po povratnim informacijama koje imaju, velika većina građana ima samo reči hvale za način rada Ustanove za odrasle i starije, kaže Momčilović.

„Zaista smo retko čuli da neko kritikuje njihov rad. Ne sećam se da je neko zbog nezadovoljstva tražio da se neko lice otusti odande i da se vrati u porodicu. Za 15-ak godina, koliko radim u Centru za socijalni rad, možda je bilo samo par takvih zahteva. Uglavnom, ko bude smešten on tamo ostaje do kraja života.“

Sama procedura za smeštaj u Ustanovu za odrasle i starije nije komplikovana. Momčilović kaže da se najpre podnosi zahtev,

„Rade se dva osvojena postupka kada su u pitanju dementna lica. Jedan postupak je za privremeno starateljstvo, jer dementna osoba ne može da da saglasnost za smeštaj, ukoliko je demencija takvog intenziteta da ta osoba ne može da se orijentiše u vremenu i prostoru. Prvenstvo za imenovanje privremenog staratelja se daje srodnicima, a tek ako nema takve osobe među srodnicima, onda se privremeni staratelj postavlja iz redova radnika Centra za socijalni rad.

Taj privremeni staratelj mora da ima ispunjene određene uslove, da ima određeni stepen zdravstvene sposobnosti, da je neosuđivan, da se protiv njega ne vodi istraga, da nije lišen poslovne sposobnosti, da ima državljanstvo Republike Srbije. Drugi postupak je sam smeštaj u Ustanovu za odrasle i starije, a takvo lice mora da ima ličnu kartu i zdravstvenu knjižicu, da ne boluje od zaraznih bolesti. Ukoliko osoba prima penziju, ta penzija mora da se usmeri na plaćanje ustanovi.

Ukoliko je penzija veća od cene smeštaja, tom većinom uprava staratelj, a ukoliko je manja onda neko od srodnika mora da se obaveže da snosi te troškove. Ukoliko niko od srodnika nije u takvoj mogućnosti ili osoba koja se smešta u ustanovu ne poseduje imovinu od koje bi se podmirila cena smeštaja, ta razlika ide na teret države. Takođe, osobe koje nemaju nikakva primanja i nemaju imovinu za namirivanje cene smeštaja, sve to se namiruje iz budžeta republike Srbije, “ objašnjava on.

Procedura zakonski traje 60 dana, ali Momčilović kaže da se u praksi to završava za manje od 30 dana.

„To je onaj naš, da kažem, papirološki deo. Razlog za čekanje na smeštaj u Ustanovu za odrasle i starije Leskovac su smeštajni kapaciteti. Velika je potražnja, a kapaciteti su prepunjeni. Naravno da ovi korisnici mogu biti smešteni i negde drugde, nama su najbliži geontlološki centri u Nišu i Surdulici, ali je i tamo situacija manje-više kao i Leskovcu. Mnogi srodnici se ne opredeljuju za njih jer su van teritorije Leskovca. Postoje i privatni domovi, koji poseduju licencu nadležnog ministarstva, i koja se nalaze u mreži ustanova socijalne zaštite. Moguće je i tamo izvršiti smeštaj, ali on ide nezavisno od Centra za socijalni rad. Tamo se direktno sklapa ugovor sa tim privatnim ustanovama.“

ŠTA JE DEMENCIJA?

Demencija je pojam kojim se označavaju bolesti praćene gubitkom mentalnih funkcija kao što su mišljenje, sećanje i orijentacija. Tok bolesti okvirno se može podeliti u tri stadijuma:

-u ranom stadijumu primetni su poremećaji pamćenja i orijentacije

-u srednjem stadijumu znaci bolesti postepeno se umnožavaju, pa samostalan život starije osobe postaje sve teži

-u poznom stadijumu obolele osobe nisu sposobne za samostalan život, one sve više gube orijentaciju i mogu da reaguju razdražljivo i agresivno (kraj) IS/LJS

Prati
Obavesti me o
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare