Dejan Ilić: Srpsko obrazovanje bez demokratije

BEOGRAD

Naučni radnik u oblasti obrazovanja Dejan Ilić izjavio je danas da je škola u Srbiji uređena po principu vojničke subordinacije, od ministra prema dole, i da tu praktično nema prostora za demokratsko dogovaranje i odlučivanje.

Ilić je za portal Sindikata Nezavisnost kazao da ocenjivanje i testovi (uključujući i mature) samo jačaju takav prosvetni poredak zasnovan na strogoj hijerarhiji.

“U našoj školi se autoritet prihvata zdravo za gotovo i ne preispituje se. Ova oslobođenost od odgovornosti i mogućnosti da se odluke preispituju penje se duž hijerarhijske lestvice. Recimo, nema zakonom sankcionisane procedure prema kojoj se mogu preispitati ili osporiti odluke ministra, čak i kada se u praksi jasno pokazuje da su one pogrešne. Niti ima načina da se ministar pozove na odgovornost kada se pokaže da je donosio loše odluke”, objasnio je Ilić.

Prema njegovim rečima, tako uređen sistem je razlog za ćutanje i kada su nepravde velike i očigledne.

“Naravno, vidite nepravdu, ali nemate dovoljno efikasne instrumente da na nju zajednički i organizovano reagujete. S jedne strane, niste te instrumente dobili u školi. S druge strane, čak i kada zakon prepoznaje neke od tih instrumenata ‘podizanja glasa’, škola vas nije navikla da ih koristite – bilo da ste nastavnik ili đak“, smatra Ilić.

Naveo je da školski sistem u Srbiji danas obuhvata nešto više od 100.000 prosvetnih radnika i oko 700.000 dece, sa kojima je povezano barem milion roditelja ili staratelja, da tu ogromnu mrežu ljudi povezuje zajednički interes – obrazovanje dece.

“Ako im ponudite platformu da se dogovaraju o tome kako bi škola trebalo da izgleda, i pridobijete ih da u tom dogovoru učestvuju, jasno je da će se to odraziti i na vaš rezultat na izborima”, ocenio je Ilić.

Na pitanje ko bi trebalo da bude reformator takvog, nedemokratskog sistema obrazovanja, odgovara da to treba da budu nastavnici, učenici i roditelji.

“Ministarstvo prosvete treba da bude isključivo njihov servis, to jest da im nudi načine i mesta za dogovaranje i odlučivanje. Ministarstvo, pak, sebe vidi kao vrhovnog arbitra za pitanja obrazovanja i nikoga ne sluša. Odatle neće stići nikakva promena, barem ne nabolje. Ali, pre nego što počnu da se dogovaraju i odlučuju, nastavnici, đaci i roditelji morali bi da nauče kako se to radi. To bi bio prvi reformski korak. A u tom prvom koraku, najvažnije bi bilo naučiti kako da se dogovaramo i kada se ne slažemo, to jest ne mislimo isto. Pogotovo tada je važno umeti stići do dogovora. To se vežba u praksi. I tu bi praksu morali da pokrenu nastavnici”.

Ilić je ukazao da se ljudi ponekad organizuju i ustanu protiv nepravde, ili konkretno traže da se promeni njihov loš položaj i kao takav dobar primer naveo štrajk prosvetnih radnika organizovan u proleće 2015. godine.

“Pamtimo višemesečni herojski štrajk prosvetnih radnika od pre više godina i kako je taj štraj nezakonito ugušio ondašnji ministar prosvete Srđan Verbić. Dan pošto je prestao da bude ministar, Verbić je govorio o obrazovanju na isti način kao i štrajkači. Ako je zaista mislio to naizgled je nejasno zašto nije stao uz prosvetne radnike u štrajku, nego je taj štrajk nemilosrdno slomio, bespravnom pretnjom smanjenjem plata. Ali, Verbić na mestu ministra nije mislio svojom glavom, nego je bio ministar, dakle šraf u jednom lošem, nedemokratskom i izrazito krutom prosvetnom mehanizmu. Kao ministar prosvete, Verbić je lomljenjem tog štrajka poslao katastrofalnu pedagošku poruku koja glasi: država može sve, pa čak i da se ponaša mimo zakona”, rekao je Ilić.

On smatra da bi priča o tom poslednjem velikom štrajku prosvetnih radnika morala da uđe u nastavne programe, odnosno kurikulume.

“Iz te priče bi se moglo mnogo toga naučiti i o školi i o našem društvu uopšte. Prvo, kako se tako uspešan, a jeste bio uspešan, bez obzira na kraj, i širok štrajk uopšte organizuje. Drugo, kako se održava. Treće, kako se lomi. Sve tri stvari su izrazito korisne za buduće organizovanje, ne samo prosvetnih radnika nego i građana uopšte. Taj štrajk mogao je biti zametak demokratizacije prosvete, ali i čitavog društva. Nije se desilo, iako je bilo blizu da se dogodi. To ne znači da ne treba pokušati ponovo. Naprotiv, mora se pokušati ponovo tako što se izvuku pouke iz prethodnog iskustva”.

Ilić je podsetio i na jedan ozbiljan ali neuspešan pokušaj reformisanja obrazovnog procesa u Srbiji. 

“Imali smo jedan takav pokušaj, odmah posle 5. oktobra 2000. A on nije uspeo iz više razloga, među kojima politički pretežu nad prosvetnim. I tako je poslata poruka – nije obrazovanje prioritet; prioritet je da se sačuva poredak moći”.

Govoreći o resursima naših škola za bilo kakvu promenu, Ilić je rekao da je prvi prioritet da se tačno utvrdi sa čime se raspolaže i šta se sa tim može.

“Ministarstvo bi već moralo da ima te podatke i da na osnovu toga planira. Ako se, pak, pogleda kako se Ministarstvo ponašalo u vezi sa zarazom u 2020, vidimo dve stvari: oni ne znaju kakvo je realno stanje u školama; bez obzira na to, donose rešenja koja su praktično nesprovodiva. Povrh toga, bez zazora se oslanjaju na privatne resurse prosvetnih radnika da bi škola uopšte opstala u uslovima krize zbog zaraze. Sa druge strane, u 2020. smo videli i koliko su zaista prosvetni radnici spremni da se založe za škole i učenike. Taj lični primer požrtvovanja je zapravo jedan veliki resurs na koji bi možda valjalo računati kada se jednom zaposleni u školama dogovore kako bi škole zaista trebalo da izgledaju”, zaključio je Dejan Ilić u razgovoru za portal Sindikata Nezavisnost.

Dejan Ilić je urednik u izdavačkoj kući Fabrika knjiga i časopisu Reč. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za ‘petparačke’ priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola“ (2020) i Srbija u kontinuitetu (2020).

Izvor : UGS Nezavisnost

Foto: Medija centar

Prati
Obavesti me o
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare