Dan dostojanstvenog rada u zemlji uniženih ljudi

????????????????????????????????????

BEOGRAD

(Piše: Zoran Stojiljković, profesor na FPN i predsednik UGS Nezavisnost)

Ovih dana mi se po glavi mota jedna misao Martina Lutera Kinga,
simbola građanskog otpora i neposlušnosti, čoveka koji je život dao za
viziju jednakih i dostojanstvenih ljudi.

Martin Luter tvrdi da svi mi lagano umiremo kao uspravna ljudska bića
od onoga trenutka kada počnemo da ćutimo o stvarima koje su važne .
Ćutimo o sreći, dostojanstvu i ljudskoj solidarnosti. Zažmurimo ili
nervozno odmahnemo rukom na spominjanje socijalne pravde. Ili se
upitamo na čemu je ili iz kog filma je ovaj lik koji nešto drobi o
dostojanstvenom radu. Ili o slobodnim i fer izborima, recimo. Onoga
trenutka kada izgubimo nadu i prestanemo da maštamo o boljem i
pravednijem svetu postajemo tek mašine za preživljavanje. Hodamo po
svetu kao zombi – mi smo mrtvaci na dopustu.

Ovih dana je 7 oktobar međunarodni dan dostojanstvenog rada . Mi u
Srbiji obeležavamo ga decenijama već u stanju koje, da se poslužim
parafrazom iz hrišćanskog nauka, obeležava odsustvo vere, nade i
ljubavi i brige za druge. Briga za druge, drugo ime za solidarnost i
empatiju, je i moto pod kojim sindikati u okviru Međunarodne
konfederacije sindikata ove godine obeležavaju ovaj dan.

Dostojanstven rad je rad dostojan slobodnog čoveka. Najednostavnije
rečeno, to je rad koji je ugovoren, dakle predvidljiv i koji se odvija
pod unapred poznatim i prihvatljivim uslovima. Rad koji je osiguran i
bezbedan u pogledu fizičkog zdravlja i rizika ali i na kome nas ne
mobinguju i ne “ gužvaju nam karakter “ . U gužvanje karaktera spada i
šikaniranje, premeštanja i pretnje otkazima predstavnicima sindikata
čija misija je da budu garanti i branitelji dostojanstvenog rada.

Naravno, dostojanstven rad je i samo onaj rad koji je na vreme plaćen
i od koga se da pristojno živeti.
U istraživanjima kvaliteta života, odnosno društvenih pretpostavki
sreće posao od koga može da se pristojno živi i koji ispunjava
zadovoljstvom je prva pretpostavka za sreću.

Moje prvo pitanje je koliko u Srbiji danas ima ljudi koji su srećni
zato što imaju dobro plaćeni posao koji ih čini ispunjenim i
zadovoljnim? Jesmo li mi u tom pogledu zemlja nesretnih i uniženih?

Srbija je zemlja raširenog siromaštva i nejednakosti. Dostojanstvo i
sreća teško idu sa siromaštvom. Siromaštvo po pravilu ne donosi ništa
dobro . Kao u Brehtovom Dobrom čoveku iz Sečuana najstrašnija
posledica siromaštva je dehumanizacija – pretvaranje čoveka u biće
bukvalnog preživljavanja, u kome često nema mesta za dobrotu i brigu
za druge.

Dostojanstvo je i život u svetu bez uniženja korupcijom i
kiljentelizmom i partijskim zapošljavanjem. Jesmo li se mi to toliko
ljudski unizili da kupovinu radnog mesta i pravljenje karijere
partijskom knjižicom i novcem smatramo normalnim stanjem duha? Koliko
su onda uverljivi apeli za ostanak u zemlji onih koji su njena
budućnost ako su svi “provalili “da je ključni uslov za karijerno
napredovanje partijska podobnost i lojalnost vođi a ne stručnost ?
Sreća je i čin ljudskog dostojanstva i mogućnost da se bude solidaran
i empatičan, da se uživi u poziciju drugih i da se sa njima saoseća,
odnosno da može da im se pomogne. Briga za druge je solidarnost
dokazana na delu .

Vrednosti su to koje su, nažalost danas predmet podsmeha sem ako nisu
politički i tržišno naplative i služe kao pokriće i oproštajnica za
pohlepu – alavost što bi rekli naši ljudi.
Svest da su svi ljudi jednaki i smrtni dodao bih trebala bi da vodi
uzajamnosti. Ljudi su jednaki u svojoj neuporedivosti i različitosti i
u svojim jednakim pravima i dostojanstvu. Priznatog ljudskog
dostojanstva nema bez priznatog dostojanstvenog rada.

Da li treba dodati i da dostojanstva nema bez prava na kvalitetno
obrazovanje, kao i zdravlje i zdravo životno okruženje?

Obrnuto, kako to tvrdi Ričard Senet, nejednakost i prekarnost gotovo
pravolinijski vode u ljudsku udaljenost koja povratno uvećava nesreću
i nejednakost. Nažalost termin prekaran, dakle nesiguran, nestabilan,
bezperpektivni rad, odnosno prekarijat kao moderna forma
proleterijata, su se odomaćili u našem rečniku i dominiraju našim
radnim odnosima.

Naredna dilema je dakle koliko ljudi kod nas je u zoni dostojanstvenog
a koliko u zoni prekarnog rada?

Vratimo se na kraju ovog apela za vraćanje dostojanstva radu, na brigu
za druge usmerenu pre svega na one koji nemaju jednake mogućnosti.
Ovoga puta i na ograničenom prostoru neću se baviti brojnim
manjinskim, marginalizovanim grupama koje svakako moraju biti predmet
naše brige. Nešto ću reći o ženama koje su neravnopravna društvena
većina.

Studije o položaju žena na tržištu rada Republike Srbije sprovedene u
poslednjih nekoliko godina ukazuju na prisutnu rodno zasnovanu
diskriminaciju a odnose se i na visoku stopu nezaposlenosti, manji
stepen ekonomske aktivnosti i “ patriotske pokušaje “ povratku
tradicionalnoj ulozi žene domaćice.

Najveći broj pritužbi koje Poverenica za ravnopravnost Brankica
Janković dobija odnosi se na tržište rada pri čemu je i pravo na
materinstvo u pitanju, jer neretko žena posle porodiljskog bolovanja
bude prebačena na niže radno mesto ili u najgorem slučaju, dobije
otkaz.

Kakav licemer se mora biti kada se u takvoj situaciji može govoriti o
demografskoj krizi i brizi za porodicu ?

Da se vratimo na kraju na početak ove priče o dostojanstvu. Ako je
Srbija zemlja uniženih ljudi lišenih nade da će ikada biti drugačije,
hoćemo li, mi u Nezavisnosti ali i svi drugi, da ćutimo o tome i da se
pomirimo sa tim ?

Prati
Obavesti me o
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare