Da se podsete oni koji su zaboravili i saznaju oni koji nisu znali : Prisilne mobilizacije u Srbiji

BEOGRAD

Rezultat oružanih sukoba na području bivše SFR Jugoslavije u periodu od 1991. do 2001. godine je nasilna smrt 130 hiljada osoba, više miliona proteranih, dok se više od 10 hiljada ljudi i dalje vodi kao nestalo. Zvaničnici i institucije Republike Srbije od početka ratnih sukoba do danas, uz retke izuzetke, negiraju učešće oružanih snaga SRJ i Srbije u ratnim sukobima u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, na teritoriji Kosova kao i postojanje ratnih zločina na teritoriji Srbije koji su usko povezani sa ovim oružanim sukobima.

Kao kontrapunkt zaboravu na ratna dešavanja u Srbiji tokom devedesetih godina, sajt ratusrbiji.rs ima za cilj da informiše i obrazuje sve zainteresovane o postojanju tajnih masovnih grobnica, logora i torture, ubistava i progona nad pripadnicima manjina, prisilnih mobilizacija, zločinima paravojnih jedinica, kršenjima ljudskih prava na jugu Srbije, kao i antiratnom pokretu od 1991. do 2001. godine.

Sajt ratusrbiji.rs nastao je uz podršku Ministarstva spoljnih poslova Savezne Republike Nemačke.

VREME ČITANJA: 23 MIN

MOBILIZACIJSKA KRIZA 1991-1992

Već na samom početku rata postavlja se nekoliko pitanja – ko je s kim u ratu, zašto Jugoslovenska narodna armija ratuje na teritorijama Hrvatske i Slovenije, čija je Jugoslovenka narodna armija  (JNA) vojska i da li je Srbija zvanično u ratu? Dana 2. jula 1991, dok rat u Sloveniji uveliko traje, nekoliko stotina roditelja regruta upada u Skupštinu Srbije uz uzvike „izdaja“, „vratite nam decu“, „napolje, napolje“, „vi ste nesposobni“.1Roditelji, uglavnom majke vojnika, sročile su nekoliko zahteva. Između ostalog, neki od zahteva su da se svi vojnici iz Srbije povuku i vrate iz Slovenije i Hrvatske, da JNA formira rezervni sastav starijih od 30 godina i pošalje te jednice umesto mladih vojnika u Sloveniju. Ako to ne može – majke traže da inostrane mirovne snage obezbede prekid vatre. Zahteva se, takođe, obustavljanje slanja regruta iz Srbije u Sloveniju i Hrvatsku, kao i odgovornost generala Veljka Kadijevića, tadašnjeg saveznog sekretara za narodnu odbranu. Na kraju ovaj (samo)inicijativni odbor majki traži da se svi zahtevi ispune u roku od 24 sata, i da to garantuje predsednik Srbije Slobodan Milošević od koga su tražile da ‘odmah dođe u Skupštinu’.

2

Iste večeri, mobilisani vojnici iz Srbije kreću na granicu Vojvodine i Hrvatske.

3 Sutradan, građani u Loznici blokiraju mobilisanu jedinicu rezervista.

4Opšta konfuzija u JNA i slab odziv na mobilizaciju u Beogradu samo još više produbljuju krizu.

Vukovar novembra 1991. godine. Foto: Miloš Cvetković

Nakon deset dana rata u Sloveniji u junu 1991. godine, donosi se odluka o povlačenju JNA. Međutim, mobilizacija se nastavila. Na nekim graničnim prelazima u Srbiji počeli su da vraćaju vojno sposobni muškarci bez obzira na ispravne pasoše i nije im bilo dozvoljeno da napuste zemlju. Polovinom jula 1991. godine u Pančevu demonstriraju rezervisti pušteni na odsustvo: prvenstveno se žale na nervno rastrojstvo i neizvesnost i traže da im se objasni postoji li JNA, brane li zemlju samo oni ili i rezervisti iz drugih republika Jugoslavije.

5

U  julu 1991. godine, Savezni sekretar za narodnu odbranu (SSRN) i general JNA, Veljko Kadijević potpisuje naređenje da se iz JNA otpuste nesposobni oficiri, da se sa dezerterima postupa po ratnim zakonima, što bi značilo izvođenje na vojni sud, ali i da se obustavi klasična mobilizacija u korist one na dobrovoljnoj osnovi, uz istovremeno otpuštanje “kolebljivaca, defetista i onih koji ne žele da se bore”.

6

Tokom narednih meseci, negativni narativ u Srbiji prema nesrpskom stanovništvu u SFRJ postaje sve jači, pre svega zahvaljujući politici SPS-a i Slobodana Miloševića, tadašnjeg predsednika Srbije. Međutim, ni ovo nije doprinelo da dođe do masovnije mobilizacije. 

Tokom septembra 1991. godine, dok rat u Hrvatskoj uveliko traje, nekoliko hiljada rezervista vratilo se kućama: oko 2000 njih iz Kragujevca se vratilo iz Šida, gradu koji je svega nekoliko kilometara udaljen od granice sa Hrvatskom, dok se 600 rezervista iz Valjeva vratilo iz Hercegovine. Dana 20. septembra 1991, konfuzija i strah odnose prvi život. Miroslav Milenković, građevinski radnik i jedan od rezervista iz Gornjeg Milanovca, u Šidu puca sebi u glavu, dok se nalazio između dve grupe rezervista – jednih koji su ostavili puške i ne žele da ratuju, i drugih – koji su uzeli puške i spremili se da krenu put Tovarnika (Hrvatska). Takođe, jedan od upečatljivih momenata mobilizacijske krize, ali i čitavog rata je događaj od 23. septembra 1991, kada je rezervista iz Valjeva, Vladimir Živković, dovezao tenk sa granice kod Šida gde je bio raspoređen, i parkirao ga ispred Savezne skupštine Jugoslavije u Beogradu, čime je iskazao protest protiv ratnih sukoba na prostoru bivše Jugoslavije.

7 Zbog ovog čina, bio je uhapšen od strane vojne policije kao dezerter i osuđen na jednogodišnju kaznu zatvora. 

U oktobru 1991. pobune rezervista širom gradova Srbije postaju sve masovnije: u Kikindi, Novom Sadu, Leskovcu, Velikoj Plani, Svilajncu… U Nišu skoro 400 rezervista kolektivno odbija da ide na front u Hrvatsku; četiri rezervna oficira su izveli 67 vojnika iz Bača i vratili ih nazad u Aranđelovac; oko 500 građana mađarske nacionalnosti iz Subotice pobeglo je u Mađarsku u strahu od nasilne mobilizacije; rezervisti iz Čačka blokirali su Ibarsku magistralu; skoro 150 vojnika od ukupno 200 iz Dalja je otišlo sa fronta; 200 rezervista se vratilo u Topolu.

U novembru 1991. desila se pobuna na vojnom poligonu Pasuljanske livade (opština Paraćin) gde je kragujevački puk odbio da ide na front, a pridružili su im se rezervisti iz Velike Plane, Svilajnca, Topole i Smedereva. Dana 18. novembra 1991, roditelji rezervista iz Kragujevca protestuju i traže da se njihovi sinovi vrate kućama.

U januaru 1992. dolazi do najveće pobune rezerviste do sada: u Sokobanji, Zaječaru, Negotinu, Nišu, a njih 700 iz Gornjeg Milanovca odbija da ide u istočnu Slavoniju. Predsednik opštine Sokobanja im se pridružuje i obećava da niko neće ići u rat u Hrvatskoj pre nego što se proglasi da je Srbija u ratu.

8 Sa prestankom postojanja države SFRJ, prestaje da postoji i JNA.

PRISILNE MOBILIZACIJE IZBEGLICA IZ BIH I HRVATSKE 1993-1995.

Oko 500 hiljada izbeglica srpske nacionalnosti u periodu od izbijanja rata do okončanja rata u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini napustilo je ove dve države i izbeglo u Srbiju. Najviše njih izbeglo je u periodu od maja do septembra 1995, nakon hrvatskih vojno-policijskih operacija „Bljesak“ i „Oluja“. U periodu između 1993. i 1995. godine, uz podršku državnih organa – vojske Jugoslavije i policije Srbije – sprovođene su prisilne mobilizacije izbeglica. Od 1993. država Srbija zvanično ne učestvuje u oružanim sukobima na teritoriji bivše Jugoslavije, a od maja 1992. više ne postoji ni JNA, te zbog toga nije vršena klasična mobilizacija kao na početku ratnih sukoba od leta 1991. godine do maja 1992. godine. Prisilnom mobilizacijom izbeglica prekršena je Konvencija o pravima izbeglica, kao i Zakon o izbeglicama Republike Srbije. Na sednicama Vrhovnog saveta odbrane SRJ (VSO), državni i vojni vrh bio je svestan toga i tražio je način da svoje postupanje u narednim godinama legalizuje. 

Na 16. sednici VSO u Beogradu, 25. decembra 1993. godine, prisustvovali su predsednici Srbije i Crne Gore, Slobodan Milošević i Momir Bulatović, kao i predsednik Savezne republike Jugoslavije (SRJ) Zoran Lilić, načelnik generalštaba Vojske Jugoslavije (VJ) Momčilo Perišić, ministar odbrane SRJ Pavle Bulatović i načelnik Vojnog kabineta Predsednika SRJ Slavko Krivošija.9Momčilo Perišić tada pominje služenje vojnog roka vojnih obveznika i regruta koji su došli sa prostora Republike Srpske (RS)  i Republike Srpske Krajine (RSK). Kako on navodi „tu ima puno problema, jer oni nisu tamo i ne mogu tamo da služe Vojsku Jugoslavije, a ovde mnogi nisu uzeti u evidenciju, a mnogi od tih koji su uzeti u evidenciju nemaju državljanstvo“.10Njegov predlog je da se svi oni koji ne žele da se vrate u Republike Srpsku (RS) i Republiku Srpsku Krajinu (RSK) uvedu u evidenciju i služe u Vojsci Jugoslavije; on navodi broj od 3.265 regruta i 19.765 vojnih obveznika. Slobodan Milošević vojne obveznike naziva vojnim dezerterima i predlaže da se upute na službu u Vojsku Republike Srpske (VRS). On ih takođe naziva kriminalcima koji bi da se „šećkaju po Beogradu i Srbiji, a da je besmisleno da odavde idu dobrovoljci da ratuju za njih“. S obzirom na činjenicu da VJ ne može da privodi izbeglice, Perišić je zatražio da to umesto njih radi MUP Srbije i MUP Crne Gore, za šta je i dobio dozvolu Slobodana Miloševića i Momira Bulatovića.

Na sledećoj sednici VSO, koja je održana 10. januara 1994. godine u Beogradu, Momir Bulatović predlaže da Vlade RS i RSK upute dopis Vladi SRJ da isporuči sve vojne obveznike Vojske Republike Srpske i Srpske Vojske Krajine, jer bi u suprotnom pečat VJ mogao da snosi ogromne posledice, a međunarodne humanitarne organizacije bi zbog toga mogle da prestanu sa slanjem humanitarne pomoći za izbeglice.11

Ono što je na ovim sastancima VSO dogovoreno, u praksi je već počelo da se sprovodi. Već početkom 1993, Evropska organizacija za bezbednost i saradnju (OEBS), izveštava o naoružanim bandama u Vojvodini koje kupe izbeglice iz Republike Srpske Krajine sa ulice, a zatim ih u punim kamionima šalju na prve linije fronta. Specijalni izvestilac Komisije Ujedinjenih Nacija za ljudska prava, Tadeuš Mazovjecki i njegovi saradnici izveštavaju o grupi 500 bosanskih Srba, koji su u martu 1993. došli u izbeglički centar u Sremskoj Mitrovici, gde su svi vojno sposobni muškarci bili izdvojeni i poslati na ratište; takođe se navodi da su službenici tog izbegličkog kampa morali da znaju za ovaj događaj.

12

Masovna hapšenja i odvođenja izbeglica iz Hrvatske i BiH počinje u noći između 11. i 12. juna 1995. godine, od strane MUP-a Srbije uz asistenciju Vojske Jugoslavije. Policija mobiliše izbeglice sa izbegličkim statusom, sa prijavom boravka, pa i državljane SR Jugoslavije koji su jedno vreme radili u BiH i Hrvatskoj, izbeglice koje su nedavno napunile 18 godina i koje su dobile pozive za služenje vojnog roka u Vojsci Jugoslavije, kao i muškarce kojima u vojnoj knjižici izdatoj u RSK piše da su zbog zdravstvenog stanja oslobođeni služenja vojnog roka.

13 MUP Srbije je saopštenjem demantovao da se prisilne mobilizacije dešavaju, već da se vrši kontrola lica koja nisu državljani naše zemlje i nemaju prijavljeno boravište ili prebivalište, niti regulisan status izbeglice. S tim u vezi utvrđeno je da jedan broj lica iz Republike Srpske Krajine i Republike Srpske nelegalno boravi u Republici Srbiji i “da se bavi vršenjem krivičnih dela, prekršaja, uznemiravanjem građana i izazivanjem tuča i vršenjem drugih delikata”.

14

Izbeglice su bile odvođene iz prihvatnih i kolektivnih centara, privatnih kuća, sa radnih mesta, sa ulice, iz ugostiteljskih objekata, učeničkih i studentskih domova, izbegličkih kolona, maturskih proslava.

15 U ovom najmasovnijem talasu mobilizacije do tada, mobilisano je između 2.000 i 4.000 osoba kao i odvedeno protivno njihovoj volji u policijske stanice i druge objekte u Srbiji, nakon čega su poslati na ratište u BiH ili RSK.

Neki od tih objekata su objekat MUP-a u Volginoj ulici na Zvezdari (Beograd) gde su dovođene izbeglice iz Hrvatske i BiH; prema izjavama nekoliko svedoka nije im bilo dozvoljeno da se jave porodicama, niti su znali šta će im se desiti. Nakon hapšenja i privođenja u policijske stanice, Vatrogasni domovi širom Srbije (u Prokuplju, Smederevu, Čačku, Pančevu, Leskovcu, Jagodini) služili su za skupljanje prisilno mobilisanih izbeglica.

16 Najveći sabirni centar je bio Vatrogasni dom u Sremskoj Mitrovici, gde su nakon toga bili transportovani do granice i predati vojnim i policijskim organima Republike Srpske i Republike Srpske Krajine.

17

Jedan od najozloglašenijih kampova za prisilno mobilisane bio je Nastavni centar Srpske dobrovoljačke garde (SDG) u Erdutu (istočna Slavonija, Hrvatska), pod komandom Željka Ražnatovića Arkana. Posebno nakon operacije „Oluja“ u avgustu 1995, u kojoj je iz Hrvatske izbeglo oko 200.000 Srba, prisilne mobilizacije su se intenzivirale. U tom periodu (avgust-septembar 1995. godine), MUP Srbije je SDG-u predao oko 5.000 izbeglica.18Po dolasku u ovaj kamp, izbeglice su bile ponižavane i nazvane „izdajnicima srpskog naroda“ i „pijanicama“ od strane pripadnika SDG. Potom su morali sva svoja lična dokumenta da predaju, a zatim su sastavljani spiskova svih onih koji su dovedeni. Posle popisa, odvedeni su na šišanje do glave i spavanje.

19 Svako jutro u kampu počinjalo je intoniranjem himne „Bože pravde“, podizanjem zastave i govorom Željka Ražnatovića, a nakon toga izbeglice su morale da obavljaju teške fizičke vežbe. Oni koji nisu mogli da izdrže tempo, bili su kažnjavani tako što bi morali da nose kamen na kojem je pisalo „gospodin disciplina“, neke su vezivali lisicama za drvo,  pojedine u kućicu za pse, gde su morali da laju i govore da su „obične domaće džukele.

20

Nakon završene obuke i torture, veliki broj njih poslat je na položaje Srpske Vojske Krajine (SVK) u istočnoj Slavoniji i Baranji i Vojske Republike Srpske (VRS) u BiH. Prema podacima Fonda za humanitarno pravo, najmanje 54 izbeglice je izgubilo život ili nestalo nakon vraćanja na područje gde su se odvijali oružani sukobi.

21Neki od njih bili su zarobljeni od strane neprijateljskih vojski (Armije BiH I Hrvatske vojske) i razmenjeni tek u decembru 1996. kada su uspeli da se vrate svojim porodicama.

GLAS ŽRTAVA

Iako je nemoguće utvrditi tačan broj prisilno mobilisanih tokom perioda 1993-1995, smatra se da je samo tokom leta 1995. godine mobilisano oko 10 hiljada izbeglica.

22 Samo je nekolicina pričala javno o svojoj traumi. Vojvođanski građanski centar (VCC) je kroz projekat “Ukradena sloboda” prikupljao medijske članke, izveštaje, kao i svedočanstva izbeglica koje su bile prisilno mobilisane. 

Dušan M. je rođen na Baniji, a pre rata radio je u Železari Sisak. Nakon dolaska u Srbiju u avgustu 1995. godine, zajedno sa porodicom smestio se u selo Ada u Vojvodini: “U Adu smo došli 18. avgusta 1995. Smestili smo se u lokalnoj školi, nas desetak. Narednih dana smo se dobro organizovali, žene su kuvale i spremale, a mi smo odlazili po hranu i ostale potrepštine u Adu. Dana 24. avgusta 1995. u prepodnevnim časovima u dvorište osnovne škole u Adi došli su pripadnici MUP-a Srbije i tražili naša dokumenta. Od muškaraca sam tada bio samo ja prisutan. Kada sam im dao izbegličku legitimaciju, rekli su mi da moram da pođem sa njima na neko rutinsko ispitivanje. Otišli smo u stanicu policije u Adi, gde su me zadržali nekoliko sati. Bilo je tamo još nekoliko muškaraca, koji su došli iz Krajine ili Bosne. Posle tih par sati, došao je jedan autobus, u koji su nas uveli. Na naše pitanje gde nas vode, samo je jedan od policajaca odgovorio da je stiglo naređenje da se moramo vratiti na položaje. Odvedeni smo do Erduta, i tamo su nas sproveli do trening centar Srpske dobrovoljačke garde. Po dolasku, sačekao nas je i Željko Ražnatović Arkan, koji je neke među nama izveo iz kolone i počeo da se dere na njih, i pita zašto smo napustili Krajinu i ko će sada da ratuje sa Hrvatima. U Erdutu smo proveli pet dana, a neki od nas su u tom periodu bili ozbiljno maltretirani i podvrgnuti torturi. Posle pet dana, ja sam sa jednom jedinicom trebao da budem prebačen u Bršadin, ali sam ipak završio u Pačetinu, na prvoj borbenoj liniji između Hrvatske i Istočne Slavonije. Bio sam u jednoj minobacačkoj jedinici, i upravljao sam minobacačem od 120 mm. Uskoro sam mogao da se javim porodici u Adu, u jednom kratkom telefonskom razgovoru. U Pačetinu sam proveo tri i po meseca. U nekoliko navrata sam pričao i sa Goranom Hadžićem, tada predsednikom Istočne Slavonije, koji je predlagao da javimo porodicama da i one dođu i da se usele u Lipovaču, u jedno selo blizu Pačetina, u napuštene hrvatske kuće. Posle tri i po meseca sam pušten i otišao sam u Srbiju, da potražim porodicu, koju sam pronašao u Molu, selu u opštini Ada.“

23

Đuro, takođe jedan od izbeglih sa prostora Hrvatske nakon operacije Oluja opisao je torturu koju je prošao u kampu Srpske dobrovoljače garde u Erdutu: “Po privođenju, i postavljanju par pitanja, koja su se odnosila na mesto i vreme dolaska u Srbiji, prosledili su me u Zrenjanin, odakle sam autobusom, koji je bio prepun Srba iz Krajine odvežen za Erdut, u trening kamp Srpske dobrovoljačke garde. Tamo sam proveo narednih osam dana. Taj period nikada neću moći zaboraviti, tih osam dana u Erdutu. Po dolasku sam prošao kroz špalir prisutnih vojnika, koji su me šutirali i udarali rukama. Sve vreme su mi govorili da sam izdajnik, i da je zbog mene i meni sličnih propala Krajina. Istog dana sam ošišan na vrlo kratko, skoro ćelavo. Tortura je nastavljena narednih dana. Preko 7000 ljudi je u momentu kad sam ja bio u kampu bilo prisutno, iz svih krajeva bivše Krajine. Svi su bili uplašeni i izmučeni. Posle osam dana sam prebačen u Beli Manastir, odakle sam odmah prevežen u Novi Čeminac. Tamo sam ja i ostali ljudi koji su prisilno mobilisani služili kao popuna vojske Istočne Slavonije. Položaji hrvatske vojske su bili udaljeni oko 200 metara preko Drave. Tamo sam proveo više od tri meseca. U tom periodu nije nam bilo dozvoljeno da se javimo svojim porodicama, niti da odemo da ih posetimo. Stalno su nas oslovljavali sa izdajnicima, i govorili da smo zaslužili sve što nam se dešava. Ja sam brinuo o porodici, o ćerki koja je trebala da nastavi školovanje, i stalno sam mislio na njih. Posle isteka tri meseca sam vraćen u Srbiju. Izgubio sam više od deset kilograma tokom boravka. I posle odlaska, stalno sam mislio na torturu kroz koju sam prošao, na šutiranja, prozivanja, plljuvanja. Teško sam se vraćao u dnevne tokove života.

24

Barbara N. došla je 1991. godine u Srbiju zajedno sa decom, jer je rat već bio nagovešten. Imali su status izbeglih lica a živeli su u Novom Sadu kod rođaka. Njen suprug, Ljubomir, u Srbiju je došao tek 1993, a mobilisan je 13. juna 1995. U izjavi koju ona dala Prvom opštinskom sudu u Beogradu rekla je da je njegovo vozilo, u kome se sam nalazio, zaustavljeno na Futoškom putu od strane policajca i on je odveden u Gradsko saobraćajno preduzeće (GSP). Ona se nalazila kod kuće i kako nisu imali telefon nije mogao njoj da se javi, već se javio sinu koji je bio zaposlen kod njihovih prijatelja. Sutradan je otišao u Sremsku Mitrovicu. Tamo se nalazio neki vatrogasni dom i jedna grupa ljudi u crnim uniformama. Supruga nije videla, stajao je samo autobus u kome je bio 8 – 12 mladih ljudi. Kontaktirala je sa nekim ljudima i pokušavala da dobije informacije šta je sa njenim suprugom, čak su i puške upirali u nju, a čini se da je Komandir rekao da ako nije sposoban da će se vratiti. Nakon toga je otišla do vojnog odseka Novi Sad i tamo dobila informaciju da nije odveden od strane vojske, već od strane MUP-a. Posle je dugo čekala za neke informacije, a suprug se prvi put javio iz Bruvna, a potom iz Knina. Nije imala direktan telefonski kontakt sa njim jer u to vreme nisu imali telefon, već se preko prijatelja javljao i prenosio poruku da mu pošalju novac i neki paket. Suprug se kasnije javljao sa Željave i to je sve bilo u periodu od nekih mesec i po dana. Kasnije je počela akcija „Oluja“ i od tada više nikakav kontakt nisu imali sa njim, niti zna šta se dogodilo. Kada bi se suprug javio prijatelju nije mu govorio detalje, osim nekih osnovih i kratkih razgovora. Pokušala je da dobije informacije o svom suprugu, svaki dan je dolazila u Crveni krst u Beograd, ali nikada nije dobila pouzdane informacije. Suprug se danas vodi kao umrlo lice, a poznato joj je od strane drugih ljudi da su u jednom trenutku bili napadnuti od strane hrvatskih i muslimanskih formacija i to na Željavi, gde se u stvari nalazio na ratištu. Od prijatelja Save J. je čula, koji je poslednji video njenog supruga, da je jedan deo grupe zarobljen od strane muslimanskih formacija, a drugi deo gde se nalazio suprug je pokušao da pobegne, ali očigledno u tome nisu uspeli. Iz Srbije za Poljsku je otišla 2002. godine i tamo stalno živi sa sinovima.

25

Nada K, svedokinja u slučaju pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu, izjavila je da je njen suprug Đuro K. bio prisilno mobilisan 24. avgusta 1995. Nakon dolasku u Srbiju, smestili su se u kolektivni centar “Vrtić u Vranju”. U ranim jutarnjim časovima 24. četiri pripadnika MUP-a sa spiskovima su prozivali sve vojno sposobne muškarce. Rečeno im je da moraju da pođu sa njima u vojni odsek zbog neke provere. Žene i deca muškaraca koji su bili odvedeni su se uputili u stanicu policije, ali nije im bilo dopušteno da uđu unutra, međutim na njihovo insistiranje su im otvorili vrata i oni su videli predsednika opštine i pripadnike MUP-a kako muškarcima drže govora da moraju da se vrate na ratište. Odvezli su ih autobusima, a tek nakon meseca dana, Nada je saznala da joj je muž u Erdutu, gde obavlja poslove u kuhinji.

26

Vlasti Srbije još uvek nisu priznale postojanje kao ni odgovornost za  prisilne mobilizacije tokom devedesetih godina u Srbiji. Mirjana Marković, jedna od osnivačica i prva predsednica Jugoslovenske levice i supruga Slobodana Miloševića, napisala je u “Dugi”: “Jedan deo boraca za srpsku stvar u Bosni i Srpskoj Krajini, živi u Beogradu, nije ni dan proveo u ratu i ne misli ni da ga provede. Uglavnom su došli sa područja gde se ratuje i to na vreme, pred početak rata ili u prvim njegovim danima. U Beograd, ali i u druge gradove u Srbiji, su došli sa svojom decom, sa svojim novcem i sa svojim ambicijama – da u Srbiji preuzmu ekonomske, političke i uopšte društvene pozicije, koje će ih učiniti građanima prvog reda, izvan kategorije…”27 Državni mediji, koji su tada bile pod kontrolom vladajuće Socijalističke partije Srbije i njenog predsednika, samo su nastavile ono što je i državni vrh radio, a to je širenje stereotipa o izbeglicama kao profiterima i dezerterima. “Politika” je 16. juna 1995. pisala da “Krajišnici dolaze u pomoć” i da “u RSK stižu autobusi puni vojnih obveznika iz Srbije”, dobrovoljno.28 Posebno je interesantno ponašanje Komeserijata za izbeglice, čija je osnova uloga zaštita izbeglica. Šefica Komeserijata, Bratislava Buba Morina je koristila svako medijsko pojavljivanje da negira postojanje prisilnih mobilizacija izbeglica.

Država Srbija se nikada nije izvinila izbeglicama i njihovim porodicima za štetu koja im je načinjena. Neki od njih su pokrenuli sudske postupke protiv države Srbije odnosno Savezne Republike Jugoslavije.

JOŠ SVEDOČENJA

Svedočenja izbeglica iz Republike Srpske Krajine koji su nakon operacije “Oluja” bili prisilno mobilisani od strane MUP-a Srbije i odvedeni u Nastavni centar u Erdutu pod komandom Srpske dobrovoljačke garde gde su bili mučeni i ponižavani.

Pogledaj više

SUDSKI EPILOG

Zakonom o obligacionim odnosima SR Jugoslavije predviđena je mogućnost pokretanja sudskog postupka, odnosno podnošenja tužbi za nadoknadu nematerijalne štete svim licima koja su pretrpela duševne bolove, strah ili fizičke bolove.29 Cilj zakonodavca je bio da se licima koja su jedan od ovih vidova štete pretrpela omogući da dosuđenim novčanim iznosom ublaže patnje koje su trpeli ili još uvek trpe.30

Prva tužba podneta je već u aprilu 1996. godine kada je FHP podneo tužbu u ime osam prisilno mobilisanih izbeglica. U decembru je doneta presuda u kojoj je sud zauzeo stanovište da su tužioci “trpeli štetu u vidu duševnih patnji i to za vreme dok su se nalazili na teritoriji Republike Srbije – zbog odvođenja u prisustvu članova porodice i usled očigledne pretnje upotrebe sile u slučaju pružanja otpora, zbog neizvesnosti u kojoj su držani u prvo vreme prilikom odvođenja, zbog izneverene nade da su na teritoriji Srbije našli utočište, spas i sigurnost, zbog brutalnih postupaka u sabirnom centru kojima su bili izloženi od momenta predaje od strane MUP-a Republika Srbije, zbog prisilnog transporta do ratišta, prisilnog učešća u ratnim dejstvima, pada u zarobljeništvo i torture i ponižavanja kojima su bili izloženi do razmena.”31

Međutim, sve tužbe koje su podnete posle 2000. godine bile su odbačene uz obrazloženje Vrhovnog suda Srbije da su zastarele. Ovo je posebno problematično jer je veliki broj izbeglica zbog loše ekonomske situacije u Republici Srbiji, bila prinuđena da se bori za egzistenciju i da većina njih nije imala materijalnih sredstava i informacija o tome da bi parnične postupke za naknadu pretrpljene nematerijalne štete trebalo pokrenuti u zakonom propisanim opštim rokovima zastarelosti naknade ove vrste štete.32

U slučaju prisilno mobilisanih izbeglica i članova porodica onih koji su izgubili život u oružanim sukobima nakon mobilizacije koje su do zakonski predviđenog roka pokrenule postupke naknade štete protiv Republike Srbije, samo njih 1.000 od skoro 10.000 uspelo je da pokrene tužbe. Fond za humanitarno pravo iz Beograda podneo je 121 tužbu u ime 721 lica.33Međunarodna mreža pomoći pokrenula je 42 postupka u ime 51 lica.

ODGOVORNI

Odgovornost Republike Srbije nesumnjivo je utvrđena u postupcima naknade štete prisilno mobilisanih. Neki od svedoka u ovim postupcima bili su i pripadnici MUP-a Srbije koji su tvrdili da su znali da sprovode prisilne mobilizacije izbeglica, ali da je ta odluka dolazila sa višeg nivoa.34  

Republika Srbija je prisilnim moblizacijama prekršila Zakon o izbeglicama Srbije koji je tada bio na snazi. U članu 1. ovog zakona piše da “licima koja su usled događaja od 1991. do 1998. godine i njihovih posledica izbegla ili prognana iz bivših jugoslovenskih republika na teritoriju Republike Srbije, a ne mogu ili zbog straha od progona ili diskriminacije ne žele da se vrate na teritoriju sa koje su izbegla, uključujući i lica koja su se opredelila za integraciju, obezbeđuje se, u skladu sa odredbama ovog zakona, zbrinjavanje radi zadovoljanja njihovih osnovnih životnih potreba i pruža pomoć u procesu integracije.”35

Konvencija o statusu izbeglica iz 1951, čija je potpisnica SFRJ, a kasnije kao pravni sukcesor i SRJ, u članu 33, navodi zabranu proterivanja i odbijanja tj. “nijedna država ugovornica neće proterati ili vratili silom, na koji način to bilo, izbeglicu na granice teritorije gde bi njegov život ili sloboda bili ugroženi zbog njegove rase, vere, državljanstva, pripadnosti nekoj socijalnoj grupi ili njegovih političkih mišljenja.”36

Protiv Željka Ražnatovića Arkana nikada nije podignuta optužnica za zlostavljanje prisilno mobilisanih izbeglica. Protiv njega je podignuta optužnica samo za zločine počinjene u Sanskom Mostu u Bosni i Hercegovini, u septembru 1995. godine od strane Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju (MKSJ). Željko Ražnatović ubijen je 15. januara 2000. godine u Beogradu. 

MEMORIJALIZACIJA

Osim inicijative nekoliko antiratnih aktivista i ljudi koji su tokom ‘90ih godina glasno govorili o režimu Slobodana Miloševića, nikada nije napravljen konkretan korak u smeru obeležavanja događaja iz perioda mobilizacijske krize 1991. i 1992. godine: 

Stojan Cerović, novinar i dugogodišnji kolumnista nedeljnika Vreme, o prisilnim mobilizacijama pisao je sledeće: “Sve što hoću da kažem jeste da Beogradu nedostaje spomenik koji bi na pravi način obeležavao i podsećao na dramu i nesreću ovih godina. Nisu za tu funkciju primereni ni spomenici iz Prvog, ni iz Drugog rata, ni iz srpskih ustanaka, ni iz NOB-a, ni Kuća cveća, ni Pobednik. A neću se složiti ni s kim ko misli da ovde nema šta da se obeležava i da je najbolje ničega se ne sećati… Dakle, moj predlog je spomenik Neznanom dezerteru. Još na početku ratova za raspad Jugoslavije, dok je JNA pokušavala da mobiliše rezerviste po Srbiji i Crnoj Gori i dok su se stvarale razne nacionalne vojske i privatne garde, mislio sam da bi najbolje i najpametnije bilo izbeći uniformu, odbiti oružje ili dezertirati. Na razne načine to su uradile hiljade ljudi u Beogradu i Srbiji i to je najviše čime bi se neko u budućnosti ovde mogao ponositi… Pre toga bila je prinuđena da se povuče svaka ljudska vrlina. Demobilisana je pristojnost i čestitost; dezertirala pamet, istinoljubivost i čovečnost. Niko i ništa još ne poziva ni te ljude ni te vrline da se vrate. Takav spomenik bi im odao priznanje i počast, mada Slobodan Milošević na njega nikada ne bi položio cvetić. Uostalom, ne bi ni morao jer tu i nije reč o spomeniku mrtvima, nego onima koji su odbili poziv da padnu ili ubijaju u njegovom ratu.”37

Janja Beč Nojman, sociološkinja, predložila je 2013. godine da se u Novom Sadu podigne spomenik dezerterima: “Moja inicijativa je da se podigne spomenik u Vojvodini dezerterima. Da se obeleži da je i toga bilo u ovom regionu u vreme patnji, ratnih zločina i genocida. Mislim da je vreme da se govori o tome koliko je ljudi odbilo da ide u rat. Kad sam ja nedavno pokrenula inicijativu za spomenik dezerteru na jednom skupu, ni jedan medij to nije preneo. Ta ćutanja su uvek strašna. Istinski heroji ovih ratova, svih ratova su dezerteri.”38

Ono kako se kao društvo danas sećamo prisilno mobilisanih izbeglica i patnju koju su prolazili zajedno sa svojim porodicama može se opisati jednom rečju, a to je ćutanje. Osim nekoliko pojedinaca, par medija i udruženja građana koje su javno govorile o prisilnim moblizacijama izbeglica, zvanični narativ države nije se mnogo promenio od perioda ‘90ih godina. Dva zakona koja govore u prilog ovoj tezi su Zakon o civilnim žrtvama rata i Zakon o ratnim memorijalima koji su danas na snazi u Republici Srbiji.

Zakon o pravima civilnih invalida rata u članu 2. kaže da je “civilni invalid rata lice kod koga nastupi telesno oštećenje od najmanje 50% usled rane, povrede ili ozlede koje su ostavile vidne tragove, zadobijene zlostavljanjem ili lišenjem slobode od strane neprijatelja za vreme rata, izvođenja ratnih operacija, od zaostalog ratnog materijala ili neprijateljskih diverzantskih, odnosno terorističkih akcija.”39U tom smislu, ovo znači da izbeglice koje su bile prisilno mobilisane ne mogu da steknu status civilnih invalida, jer nisu bili lišeni slobode od strane neprijatelja, već od strane MUP-a Srbije, kao i to da nisu imale telesno oštećenje od najmanje 50% usled rane.

U Zakonu o ratnim memorijalima, u članu 2, se navodi da je “ratni memorijal vojno groblje, pojedinačni grob, nadgrobni spomenik, spomen kosturnica, spomen kapela, spomen crkva, spomenik, javno spomen obeležje, spomen ploča, mesto stradanja, znamenito mesto i drugi pijetetni simbol od značaja za negovanje tradicije oslobodilačkih ratova Srbije.”40 Obeležavanje prisilnih mobilizacija ili spomenik koji bi se sećao dezertera nije u skladu sa ovim članom zakona i na taj način država Srbija i institucionalno potvrđuje da ovih ljudi ne želi da se seća.

Izvor: ratusrbiji/Inicijativa mladih za ljudska prava

Prati
Obavesti me o
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare