Bando, i decu nam terate!

BEOGRAD
(Vesti-Milan Jovanović, autor je urednik u dnevnim novinama na srpskom jeziku koje izlaze u celom svetu)
Studentarija sa jedne beogradske više strukovne škole, njih nekolicina što se vucaraju još od vrtića, sela na kafu i donela sudbonosnu odluku: završavamo ovo i zbogom Srbijo, maćeho!

Ne bi to za mene bila neka nova, niti neočekivana vest, da među tom studentarijom nije bio moj sin, koji se doskora kleo da mu i srpska deponija lepše miriše od nemačke botaničke bašte. I govorio da su mu ovde drugovi, stari kraj, da tuđe sunce nikad i nikoga nije grejalo kao sunce rodnog neba.

Ali, dozlogrdilo i njemu i došlo do nokata…

– Zašto, pobogu?! – pitam poprilično zapanjen.

– Zato. Ovde više nema života, sem u strankama. Treba li da budem rob s diplomom?

Ćutim, šta ću. Da mu ponavljam da bez mlade, vruće krvi ništa u ovoj zemlji neće krenuti nabolje, da su neki njihovi vršnjaci, tek na pragu života, prodali obraz za sendvič dnevno i selfi sa Vođom, i da je čast najvažnija?

Kako da ga ubedim da pokuša da živi od poštenja, kada svuda oko nas buja dobro plaćeni šljam i ološ, polupismen, bahat i zao, rešen da kao korov zatre sve što vredno nikne iz ovog napaćenog naroda?

Čemu pridike u ovakvom mulju?

Kolegi i dvojici njegovih komšija neki ludak pre neku noć zapališe kola, ostale samo gomile lima i gareži. Teše ga policajci, “u'vatićemo mi njega idući put, sad će se on malo primiriti, ali neće dugo izdržati…”

Ludak sa benzinom samo je replika bandita sa fantomkama u Savamali, s tim što je piroman usamljeni slučaj za psihijatriju, a oni sa bagerima državni razbojnici, dobro naoružani, još bolje maskirani i zaštićeni i od suda i od policije.

I kako onda da tražiš od rođenog deteta da ostane u tom smrdljivom glibu, zarad mutne nade da će ova maćeha jednom postati majka rođena, uređena, doterana, koja će sve poslati gde im je mesto: ludake u ludnicu, kriminalce na robiju?

Deca nam rastu gledajući okolo širom otvorenih očiju i vide samo jad, pljačku, nepravdu. Panično trče preko ulice da ih ne ubije neki vršnjak, koji za razliku od njih ima moćnog tatu i koji nikad, osim zatvora, neće osetiti čak ni grižu savesti jer će ga tata učiti da je to OK, da se svakom dešava.

A ti, Srbine mučeni, pravi sebi drugo, pažljivije dete.

Nekad s tugom gledam mališane pogrbljene pod školskim torbama monstruozne težine kako puni nade hitaju kod svojih učitelja i nastavnika, verujući da je znanje budućnost, da je moć. A onda, kad oderu klupe učeći, udare o zidine rođačkih i kumovskih veza i završe u megamarketima kao belo roblje. I to diplomirano, koje će kod mame i tate cvileti za cigare i poneku kafu sa devojkom, ili drugarima.

Godinama već sprovodi se nad srpskom nacijom smišljeno ubijanje u pojam, kome je cilj instaliranje ropskog mentaliteta, ali su Oni pre Ovoga bili bar toliko pametni da se time ne hvale. Da ne prete promenom zatucane svesti i da ne vape nad nezahvalnim narodom od koga On, bezgrešno začeti, nikad Nemce napraviti neće.

Ali je na dobrom putu da i ovo što je pametnog i mladog sveta ostalo otera u nedođiju gde bar hleba ima.

Decu vam nećemo oprostiti.

Prati
Obavesti me o
guest
1 Komentar
Najnoviji
Najstariji Najviše glasova
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare
Sveta
Sveta
5 godine pre

Devedesetih godina prošlog veka reka mladih, sada kukajućih srednjaka, šetajući je blokirala Beograd a i druge gradove po Srbiji tražeći promene (ocene bez znanja, neki profesori su na ulicama upisivali ocene šetačima) a roditelji su aplaudirali. Gospodo svi se nalazimo u ovom kolu jer smo tako glasali. I onaj ko nije bio na glasačkom mestu je aminovao onako kako bude. Prema tome odlazeći u inostranstvo opet će biti u duplom glibu kao Srbi u hrvatskom saboru……