LESKOVAC

Posao Aleksandre Jovanović, stručne saradnice Ustanove za odrasle i starije Leskovac, je takav da je u stalnom i direktnom kontaktu sa osobama trećeg doba. Kaže da se u njihovom životu poslednjih godina dosta toga promenilo, ali da je prvenstveno to uticaj epidemije korone.

„Oni su se suočavali sa raznim poteškoćama, prvenstveno se one odnose na pojavu zdravstvenih problema, pogoršanje hroničnih bolesti usled kojih su im ograničene mogućnosti kretanja. Oni su sada mnogo obazriviji što se tiče komunikacije i druženja sa vršnjacima. Nekako je obaveza držanja fizičke distance ostavila posledice, ostale su navike vezane za okupljanja. U Klubu za starije, koji funkcioniše pri Ustanovi za odrasle i starije Leskovac, manji je broj korisnika u odnosu na neke ranije godine, prvenstveno iz preventivnih razloga koji nastaju kao posledica straha od širenja respiratornih infekcija i slično. S druge strane, došlo je do povećanja interesovanja starijih za njihovo zdravlje, zatim za život u slučaju da se zdravstveno stanje pogorša, tako da zavise od drugih ljudi. Na primer, u Ustanovi je jako veliki broj zahteva za korišćenje usluga domskog smeštaja. Tu se promenila struktura korisnika, ali se ona promenila i kod korisnika koji koriste usluge pomoći u kući, kao i usluge Kluba za stare. Sve više se jako starijih ljudi javlja sa nekim zahtevom tražeći neku vrstu podrške ili pomoći i to su mahom ljudi koji su usamljeni ili stariji bračni parovi čija su se deca odselila iz Leskovca. Oni žive sami i zaista im je potrebna pomoć i podrška.“

Jovanovićeva iznosi podatak da u usluzi pomoć u kući ima oko 50 korisnika i pet geronto-domaćica koje se time bave.

„Ti ljudi imaju u proseku 85 godina, dok su u klubu mlađi, vitalniji i funkcionalniji. Oni su i zainteresovani za druženje u okviru neke od sekcija koje postoje u klubu, a najviše za putovanja. To su jednodnevne ekskurzije, vole da obiđu neki kraj, posete znamenitosti tog kraja, da čuju neku zanimljivu priču tog kraja, da probaju njihove specijalitete. Mi se zato i trudimo da takvi izleti budu kompletan doživljaj, da imaju intelektualni, ali i zabavni deo. Tu se dešava i da se posećuju kulturne manifestacije, ali i da se učestvuje na njima. Klub je, opet, zamišljen kao jedna vrlo kompleksna usluga socijalne zaštite, koja na jednom mestu zadovoljava različite potrebe starih ljudi. To je otvoreni oblik vaninstitucionalne socijalne zaštite u zajednici. Mi nismo isto što i Udruženje penzionera, jer oni zastupaju interese penzionera. Kod nas, stariji ljudi na jednom mestu imaju kompleksnu uslugu socijalne zaštite koja obuhvata više aktivnosti, kao što je recimo savetodavni rad, posluživanje hrane i napitaka, posluživanje obroka, uz simbolične cene, primerene džepu penzionera, gde je, recimo obrok od 180 dinara, a kafa ili čaj 50 dinara. Zatim, tu je obilazak starijih ljudi, organizovane aktivnosti pri sekcijama, rekreativni izleti i koncerti, zadovoljavanje viših socijalnih i kulturnih potreba i tome slično. Mi imamo oko 250 aktivnih penzionera, što je jako mali broj u odnosu na teritoriju Leskovca, gde ih ima oko 30.000, ali, i naši kapaciteti su takvi da ne bi mogli da zadovoljimo potrebe nekog većeg broja penzionera.“

Ekonomska strana života penzionera je jako bitna, s obzirom da većina ima male penzije. Aleksandra kaže da se većina njih žali da ne oseća povećanje penzija koje imaju.

„Kažu da sve to pojede inflacija, odnosno kako im se poveća penzija, tako se povećaju i cene usluga javnih preduzeća ili cena namirnica, pa imaju utisak da se vrte u jednom začaranom krugu. Ali, njima ne fali nešto mnogo. Naravno, uvek imamo to neko međugeneracijsko nerazumevanje, pa ponekad ne razumemo njihove potrebe. Oni su svesni da su im primanja takva i mogu da zadovolje svoje bazične potrebe, ali i neke druge koje su u skladu sa njihovim interesovanjima. Svesni su da penzioner, koji je čitavog života ulagao u neki svoj penzioni fond, kada ode u penziju ne može da ima standard kao i kada je radio. Ali,  s druge strane očekuju da održe neki nivo aktivnosti. Zato u klubu pokrivaju neke obaveze koje su imali dok su radili, ispunjuju svoj dan. Kod kuće imaju rodbinu, decu, unuke, komšije, ali ovde se bave svojim hobijima i interesovanjima. Oni dostojanstveno i aktivno stare, a ovde ih niko ne posmatra i ne zamera im što su se, nekad, malo više opustili, nasmejali… Oni mogu da pevaju, plešu, slikaju i ne vide ništa loše u tome. Kako kažu u šali, ostalo nam je još malo od života, pa hoćemo da to proživimo na jedan veseli način, uz pozitivnu i dobru energiju. Jednostavno, kad odeš u penziju, tu nije kraj, nego je novi početak. Imam utisak da oni zaista umeju da se zadovolje i da uživaju u malim stvarima. Oni imaju naviku da dolaze ovde, to je za njih kao neka vrsta dnevne obaveze, gde su u društvu ljudi koji imaju slična interesovanja, probleme… Igraju šah, pročitaju novine, a moram da primetim i da obavezno prate Novu Našu reč. Novinu donesem u petak, a u ponedeljak ti primerci više nisu kod nas.“

Posebno zadovoljstvo predstavlja druženje u klubu kada neko dođe u goste.

„Ove godine smo imali, posle dužeg vremena, posete vrtića. Oni zaista vole da se druže sa decom, a pogotovu ako su njihovi unuci i deca negde na strani, pa nisu u mogućnosti da ih svakodnevno viđaju.“

Kao društvo starimo, što pokazujuju statistički podaci i taj trend je prisutan u Evropi. Aleksandra Jovanović kaže da naučnici iz raznih društvenih profesija na to ukazuju unazad već nekih 40 godina.

„Potrebno je mere populacione politike uskladiti sa ostalim javnim politikama, kako bi se na jedan integralni način pristupilo rešavanju tog problema, a da to rešenje ne bude ad-hok. Imam utisak da mi samo gasimo požar, ali nemamo sistemsko rešenje da sprečimo da uopšte dođe do tog požara. Nekih ozbiljnijih strateških pomaka u tom smislu nema. Ono što su sociolozi pre 40 godina govorili i upozoravali na negativan prirodni priraštaj, demografsko starenje, depopulaciju, na sve veću stopu iseljavanja, sistemski se ne rešava. Posledice sve više vidimo i osećamo. Stanovništvo Srbije sve više stari, postajemo društvo starijih ljudi i sve više će nam biti potrebne usluge socijalne zaštite i raznih socio-humanitarnih organizacija. Odumiru nam sela, planinski krajevi odumiru, trebalo bi da agrarnu politiku sve više usmerimo u tom pravcu. Po mom mišljenju, imamo jedno, da kažem, neozbiljno shvatanje posledica tog problema koji se nije javio pre 5, 10, 15 godina, nego mnogo ranije. I dovoljno je samo uporediti brojke iz popisa stanovništva. Čak se plašim i da je kasno da se nešto drastično i brzo promeni.“ (Kraj) IS/MS