Ako nastavnike zaštitite od roditelja, tada će se i učenici pripitomiti

BEOGRAD

Sav taj gnev i jad prosvetne čeljadi, koji je izbio nakon što je
jednom od njih pukao film, pa je na jedini raspoloživ način reagovao
na višemesečno nasilje kojem su ga izložili njegovi učenici, svoj
izvor nalazi u nečemu što je počelo da se događa jako davno, još
početkom osamdesetih, u vremenima prvih jugoslavenskih kriza,
ekonomskih, političkih i svetonazorskih. Od tada traje urušavanje
onoga tradicionalnog, generacijama nasleđivanog sistema u kojem su
lekar, učitelj (nastavnik, profesor) i advokat bili ono troje ljudi na
čijem je autoritetu počivala društvena zajednica. Države su dolazile i
prolazile, menjale su se, reformisale i preimenovale, ali njih troje,
lekar, učitelj i advokat, bili su jamci istorijskog i životnog
kontinuiteta.

Lekari su se održali zahvaljujući bolestima. Ugled im je, zahvaljujući
kapitalističkim reformama, ali i globalnim modama epohe, barem isti
onakav, ako ne i veći, kakav je bio i pre pedeset godina. Advokati su
se održali upravo zahvaljujući društvenoj entropiji, a onda i saznanju
da slavni advokat i zločinca može pretvoriti u nedužnog čoveka. I
advokatski i lekarski autoritet i danas je, kao i u poslednjoj
deceniji socijalizma, nezavisan i slobodan od autoriteta države i
vladajuće partije.

Učitelji i nastavnici u međuvremenu su svedeni na nivo konobara i
kuvarica u restoranima društvene ishrane, kojima se ne ostavlja ni
tringelt, jer se sve plaća bonovima iz poduzeća. Pre
trideset-četrdeset godina lekarske i nastavničke plate bile su skoro
jednake. U međuvremenu su nastavnici postali najgora činovnička
sirotinja. Ali ni to nije najvažnije. U ono su vreme nastavnici u
obavljanju svoje službe imali neuporedivo širu autonomiju nego lekari,
i u velikoj su meri slobodno kreirali svoje vaspitno-obrazovne
procedure.

Evo kako je to često izgledalo: početkom petog razreda, nakon što smo
isterani izvan majčinskih učiteljičinih skuta, dočekao nas je strašni
nastavnik maternjeg jezika od čijeg je mračnog autoriteta premirala
cela škola. Na prvom dvočasu iz lektire – obrađivao se Ivan Cankar –
podelio je trideset jedinica, dve trojke, jednu četvorku i jednu
peticu. Prestravljena je četa đaka, bledih i okamenjenih, izlazila iz
njegovog kabineta. Prestravljen je bio i onaj s jedinom peticom.
Toliko da evo sad oseća taj strah. Toliko da mu se i sad ta petica
čini većom od svih književnih priznanja što su ga kao pisca stigla.
Ali, eto, bile su dovoljne dve rečenice koje sam izgovorio o
Cankarevoj pripoveci, pre nego što me je nastavnik strogo prekinuo da
se nađem tu gde jesam. A moglo je, naravno, biti i drugačije. Kao što
je kod drugih učitelja i u drugim školskim predmetima i bivalo.

Drugi nastavnici nisu bili takvi. Bili su redom blaži. I bilo ih je
manje briga za nas, kao i za ono što su predavali. Ali nikome nije na
um padalo da se buni ili da, ne daj Bože, dovodi u pitanje sve te
jedinice, koje su se do kraja godine uzdigle jedva do dvojki i trojki.
U to je vreme, kao i danas, postojala mogućnost, istina samo
teoretska, da se na nastavničkom veću menjaju i popravljaju prethodno
zaključene ocene. Ali to se, naprosto, nije događalo. Autoritet svakog
nastavnika – uključujući i autoritet onih koji nisu raspolagali
naročitim autoritetom – bio je nedodirljiv. I ne samo da učenicima
nije na um padalo da se bave nastavničkim nadležnostima, nego to nije
padalo na pamet ni njihovim roditeljima. Nije se događalo da za
jedinicu bude okrivljen nastavnik. Ili možda i jeste. Ali u tom
slučaju bi roditelji uzeli svog đaka za ruku i upisali bi ga u drugu
školu. Samo im je to bilo na raspolaganju.

Možda takav način nije bio dobar, možda ni naš nastavnik koji je na
Cankaru proveo pogrom u školskom dnevniku nije bio dobar, možda je to
bila neka pogrešna i zastarela pedagogija, ali bolje je bilo nego što
je danas. Bolje za učitelje, ali bolje i za učenike.

Roditelji današnje dece žive u kolektivnom uverenju da su učitelji
dužni da njihovu decu nečemu nauče, te da je na njima sva krivica ako
deca ostanu nenaučena. Pa ako, recimo, podele trideset jedinica u
razredu od trideset i pet učenika, onda su sami sebe diskvalifikovali
za vaspitno-obrazovni rad. Nije, međutim, tako. Učitelji su tu samo da
deci pokažu kako se nešto uči, te da, eventualno, onih nekoliko
zainteresovanih i darovitih nečemu direktno i nauče. Na ostalima je da
uče sami. Ako to žele, ako su to u stanju, ali i ako im roditelji to
omoguće.

Roditelji današnje dece žive u kolektivnom uverenju da decu dovode u
školu na čuvanje. Ali učitelji nisu isto što i vaspitači u vrtiću ili
u jaslicama. Za razliku od vrtića, škola nije simulacija stvarnosti ni
mesto za igru. Škola je stvarnost sama. Od toga kakav ćeš biti u školi
zavisi ti kako ćeš proći u životu. Barem bi tako trebalo da bude, a
učitelji su tu da uvere učenike u to. Oni su prvi ozbiljni čuvari
sistema u našem životu, čuvari onoga što je pravedno i ispravno,
čuvari Republike u idealnom smislu te reči. Ali učitelj nije čuvar
nijednog svog učenika pojedinačno. On to ne sme biti. I to je ono što
bi roditelji morali da znaju pre nego što svoju decu dovedu u školu.

Roditelji današnje dece žive u kolektivnom uverenju da su supervizori
vaspitno-obrazovnog procesa kojem su podvrgnuta njihova deca. Oni
misle da mogu dovoditi u pitanje njihove jedinice. Ili da učitelje
mogu kriviti za te jedinice. Pogotovo to misle roditelji po gradovima,
naročito ako su visokoobrazovani i ako zarađuju više od učitelja svoje
dece. Prvih, istina, nije mnogo, a drugih je golema većina. Jedva da
ima roditelja koji su siromašniji od učitelja svoje dece. Mojoj majci,
koja je bila ekonomista, kao ni mom ocu, lekaru, nikad ne bi na um
palo da dovedu u sumnju sve one bezbrojne jedinice iz matematike i
fizike, što sam ih nadobijao pre nego što su me moji učitelji
propustili u život, darujući mi, više iz sažaljenja nego iz znanja,
prolazne ocene. Svaka od tih jedinica bila je samo moja i zaslužena.
Njih dvoje su to znali, ali ne zato što su bili jako pametni i
čestiti, nego zato što ih je u to uveravao nedodirljivi autoritet
učitelja i nastavnika. Onaj autoritet koji im je kao cehu bio
društveno delegiran.

U poslednjih tridesetak godina zajednica je učinila sve da taj
autoritet bude do kraja poništen i negiran. Došlo se na kraju do toga
da svi mogu imati sve petice, a da svaka jedinica najviše košta onoga
koji je jedinicu dao. Od učitelja se očekuje da budu defektolozi i
vaspitači u domu za maloletne delinkvente – koji se, naravno, iz
razloga političke korektnosti ne zove baš tako. Osim što su dužni
nositi se s učenicima, oni se moraju nositi i s njihovim roditeljima.
I kako da ti ljudi ikoga ičemu nauče?

Vaša deca su samo vaša. Drugi, izvan svojih profesionalnih ovlašćenja,
nisu dužni da se brinu o njima. Na lekarima je da ih leče, advokati će
ih braniti kad vršnjaku bejzbol palicom razbiju glavu, učitelji će ih
učiti šta je to sonet i ko je bio Krsto Frankopan – verovatno uzalud,
ali ni jedni, ni drugi, ni treći nemaju životnu misiju da vašu decu
izvedu u život. To je, gospodo roditeljska, samo na vama i na vašoj
deci.

Zajednica ne može vratiti učiteljima, nastavnicima i profesorima ono
što im je trideset-četrdeset godina sistematski oduzimala. To nije
moguće između ostalog i zato što je uništen onaj vrednosni sistem u
kojem su to bili poštovani ljudi. U zamenu im, međutim, moraju, ali
zaista moraju omogućiti status službenog lica.

Smisao nije da se učitelji, nastavnici i profesori zaštite od
podivljalih učenika, nego je smisao da se zaštite od njihovih
roditelja. Dogodi li se to, i učenici će se pripitomiti. Osim što će
se tako ovim ljudima omogućiti da rade svoj posao, biće, makar i na
silu, zaštićen njihov autoritet. Učitelj bez autoriteta je školska
luda. Ali, dok vaša deca nisu i naša deca, pa ne možemo za njih
snositi ovako široko postavljenu odgovornost, njihovi učitelji jesu i
naši učitelji. Ako su oni jadne i bijedne lude, tada smo lude svi.

Autor: Miljenko Jergović Zelena učionica

(Fotografija iz arhive JUGpressa)

Ostavite komentar

avatar
  Prati  
Obavesti me o