Zoran Jovanović : ZADAH NACIZMA

NIŠ
(Piše: profesor dr Zoran Jovanović)

Niš, nekada carski grad, a sada velika palanka, sačuvao je oba ova obeležja. Od carskog je ostala božanstvena prirodna okolina, a od palanačkog svakojaka nedovršenost. Tako na primer, na čairskom stadionu jedna tribina je izgrađena, a druge nema. Most preko Nišave, koji spaja Gornju Vrežinu i naselje Broj šest, pravi je raritet, jer se dobar put, sa dve kolovozne trake, pred unezverenim očima vozača, odjednom sužava u samo jednu traku na mostu. Isto je tako i sa solidnim putem od moravskog Miljkovca do seoske, rustične crkvice, koji se na poslednjem kilometru pretvara u izlokanu baruštinu. I jedan drugi Miljkovac, onaj Zaplanjski, deli takvu sudbinu. Božanstveni krajolik proseca debeli asfaltni put da bi se na samo nekoliko kilometara od sela pretvorio u antičke iskopine… Teško je poverovati da su naši projektanti baš toliko bleskasti, te da nisu u stanju da naprave nijedn normalan predračun. Pre bi se reklo da je tu neko nešto „kraducnuo“, i kao u svakoj „demokratskoj Državi“ nikome ništa!

Naravno, čovek ovdašnji, a i onaj došavši, mora da se zapita u kakvoj se to „Državi“ nalazi. Kakva je to tvorevina u kojoj se grade autoputevi, a lokalni putevi, kao i oni gradski, predstavljaju prave horore za vozače? Kakav je to provizorijum u kome sudije ne donose presude, tužilaštvo ne podiže optužnice, lekari ne leče, mediji ne informišu, policajci diluju, vlastodršci nikoga ne slušaju, a građani se tretiraju kao bedni podanici? Na šta liči „Država“ u kojoj smenjeni ministar postaje rukovodilac Bezbedonosno informativne agencije, a svako se drugačije mišljenje i glas tretiraju neprijateljskim aktom i izdajom otađbine. Kakva je to „Država“ koja liči na onu u kojoj je nekada jedan čovek (AH), 1934.  obavljao tri fukcije: predsednika stranke, premijera i predsednika države, a „’ sistem je tako potpuno monopolizovan da po svojoj prirodi mora reagovati preosetljivo na ciklična kolebanja; takvi poremećaji moraju biti isključeni.

Da se to postigne, nužan je monopol nad političkom moći, nad novcem,

kreditima, radom i cenama'*). Takav ekonomski sistem obezbedio je porast viška vrednosti, ali i realni pad nadnica za više od 10%“ (Zoran Jovanović (2005) Moć  privida (Masovna kultura kao ideologija). Vranje: Učiteljski fakultet, str. 177). Možda sasvim slučajno iz te „Države“ predsednik odlazi na odlikovanje baš u onu koju demokratski svet naziva poslednjom evropskom diktaturom. Čiji je predsednik po peti put to što jeste, a parlament posle 20 godina postao višestranački, čak sa dva opoziciona poslanika. I verovatno sasvim slučajno iz te „Države“, kako stoji u uvodniku NIN-a od 18. 5. 2017. „maloletna deca, pod pokroviteljstvom ruske vlade, borave u patriotskim kampovima i uče kako se koristi oružje“. Zašto bi tako nešto bilo loše ako se jedan visoki i debeli intelktalac, koji je inače magistrirao (obratite pažnju na naslove) sa temom: „Marksistički koncept naoružanog naroda“ i doktorirao na temu “Politika sistema militarizma i fašizma“, zalaže, kako sam kaže, za dobro delo da ubice premijera Zorana Đinđića budu oslobođene daljeg izdržavanja kazne. Eto, demokratska Amerika nije bila tog mišljenja da je to dobro pa ubicu predsedničkog kandidata Roberta Kenedija, od 1968. do danas drži u zatvoru u Korkoranu u Kaliforniji.

Neko bi reko da je to verovatno neka vesela „Država“ u kojoj jedan list, malo – malo pa najavi državni udar, klanje, krv i tome slično, a za podizanje moralne panike nikome – opet – ništa. Ali kada jedan visoki zapadni funkcioner za takvu štampu izjavi da je ološ nju u odbranu uzima, niko drugi nego, prvi potpredsednik vlade i ministar spoljnjih poslova. Time lepo daje do znanja tim zapadnim mudroserima da nema šale sa našim šaljivđijama. Naravno, tu je sve „komično“ pa i Ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja  može da bude vlasnik šest prekršajnih prijava od Agencije za borbu protiv korupcije.

Ova „Država“ kao da sasvim spontano liči na onu koja je nekada izgubila rat pa je podstičući populizam, nacionalizam i militarizam, u novom ratu, pokušavajući izgubljeno da nadoknadi, uništila i sebe i druge. Moguće je da baš zbog toga u njoj niko ozbiljno ne shvata trabunjanja jednog „izlapelog“ profe – psihića, koji reće:„ Zoran Đinđić je ubijen da bi Srbija ostala talac jedne kriminalne politike, jedne zločinačke politike, ona je po karakteru svom bila

—————-

*) Franc L. Nojman, Principi strukture nacionalsocijalističke privrede. u Treći program, br. 1984/601, str. 403.

zločinačka, to je bila politika koja nije imala nikakve obzire prema ljudskim životima i ljudskoj patnji“ (Žarko Korać (2007) Đinđić. Beograd: Alexandria Press, str. 155). Ma ajde, ovaj ga baš pretera! Zar se njen prvi čovek (AV) nije iskreno potreso kada je, neznano kako, poginulo sedmoro ljudi u padu helihoptera; pa kada je cvisnuo onaj stari u Sava mali; pa kada je video studente, mlade i pametne, da protestuju? Zar ih nije ohrabrivao svojim nasmejanim likom sa panoa na svim mogućim mestima? Studenti su se i sami smejali njegovoj opsesivnoj samozaljubljenosti, čineći ovu „Državu“ tako i veselijom nego što se čini da ona jeste.

E, da! Zapisah se, a nikako da obajsnim naslov ovog teksta. To je samo zbog toga što se vlast koju zajedno čine nacionalisti i socijalisti stručno, a i politički, naziva – nacionalsocijalističkom. Dakle, skraćeno – nacističkom. Eto zbog toga takav naslov, i ni zbog čega više…

(Autor je profesor na Filozofskom fakultetu u Nišu, na departmanu za novinarstvo)

Prati
Obavesti me o
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare