ŽIVOJIN STEFANOVIĆ O “ZLATNOM DOBU LESKOVCA”

LESKOVAC

Nesporno je da ljubav prema svom gradu treba da krasi svakog čoveka, a posebno onih koji mu duguju dobijeno obrazovanje i mogućnost njegovog nastavljanja, smatra leskovački političar Živojin Stefanović komentarišući knjigu “Tlatno doba Leskovca”.

 

“Njihov glas danas mora da se čuje. Bilo bi nepojmljivo da upravo oni ne mogu biti ponosni na rast i razvoj grada u kome žive i rade, pa i perioda između dva svetska rata. Nisam, međutim, siguran do koje mere istoričari i oni koji pokušavaju da se bave istoriografijom imaju slobofu i pravo da pojedine periode nazivaju imenima koji ne mogu biti primereni istorijskoj nauci. Koliko moje skromno znanje iz istoriografije doseže, mogu reći da ni u jednoj istorijskog publikaciji ili posle toga nije razvoj Leskovca između dva svetska rata nazvan „Zlatnim dobom“. Ako se to već desilo, naši autori trebalo je jasnije da istaknu na osnovu kojih kriterijuma su to zaključili. Po onome što se može pročitati u toj lukskuzno opremljenoj knjizi, to se odnosi na samo vrlo mali broj bogataša, koji su to bogatsvo sticali bezgraničnom eksploatacijom dece, žena i muškaraca, koji su činili radničku populaciju. Daleko od toga da im možemo osporiti snalažljivost i sposobnost da razviju posao, da Leskovac obogate brojnim fabričkim dimnjacima, da uglavnom razvijaju tekstilnu industriju, što mu je donelo prestižan naziv „Srpski Mančester“. Ali, da bi jedan grad bio u zlatnom dobu svog razvoja to podrazumeva opšte blagostanje i visoku razvijenost svih oblika društvenog i političkog života. To znači i slobodu misli, organizovanja i napredak u svim sferama života, jednom rečju punu demokratiju. Po mom ličnom uverenju lagodnost življenja ne može da se odnosi samo na mali broj građanskih porodica koje su u Leskovcu donosile luksuz, moderno oblačenje, zabave i gradnju takozvanih „palata od tri sprata“.

Čak i ako su autori ove publikacije ovo uzeli kao glavni kriterijum za proglašavanje „zlatnog doba“, verovatno su prevideli ili nisu hteli da prikažu i drugu stranu medalje. Najpre, opštu klimu u novonastaloj državi Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, odnosno od 1929. godine Kraljevini Jugoslaviji. Poseldice okupacije ovog kraja u Prvom svetskom ratu bile su teške, ljudske i materijalne žrtve velike, što se nije mopglo tako brzo da prebrodi i da se zakorači u „zlatno doba“. Proganjanje radničkog pokreta bilo je žestoko, politički obračuni su kulminirali i u Narodnoj skupštini ubistvima, zavedena je diktatura kralja Aleksandra, hapšeni su i proganjani radnički lideri, gušeni štrajkovi. Takva klima se, izgleda, jedino nije odnosila na Leskovac, pa su ga autori izdvojili kao primer zlatne koke za celu državu. Niko se nije setio da u toj celoj novostvornoj državi pronađe još neki grad koji zaslužuje taj epitet. Tako od namere da podignemo ugled svog grada mi ga kompromitujemo, jer sam naziv „srpski Mančester“ nije dovoljan za tako prestižno označenje. A možda nisu znali, ili nisu hteli, a imali su veliku, dostupnu literaturu da čitaocu saopšte i pravu istinu. Naime, iza tog industrijskog uspona radom tekstilnih fabrika i upinjanjem da se dostigne građanski pedigre stoje činjenice da je Leskovac imao i brojne i teške komunalne probleme, sa blatnjavim i krivudavim ulicama, drvenim mostovima, trošnim i sirotinjskim kućama, javnim česmama, bio bez vode i kanalizacije. Mogao je da se podiči brojnim javnim kućama, po čuvenim leskovačkim kafanama, da bude čuven po aferama i špekulacijama, štrajkovima radnika, ubistvima za vreme izbora, brutalnom eksploatacijom dece od 8-12 godina, velikom smrtnošću i nerazvijenom zdravstvenom službom. Prvi kazan za pečenje rakije Leskovac je dobio 1921. godine, prvi radio aparat 1925., prvi rendgen aparat nabavio je doktor Žak Konfino 1924. godine, prvi engleski klozet izgrađen je u hotelu „Plug“ 1926. godine, a imali su ga u svojim kućama leskovački bogataši Popović i Tonkić. Prvu električnu mašinu za pranje rublja dobila je leskovačka sapunara 1928. godine. Prvi automobili pojavili su se u gradu 1921. godine. U Leskovcu je u ovom periodu bilo 12 javnih fijakera, 50 privatnih automobila, 200 teretnih taljiga i 7 čamaca. Direktna telefonska linija sa Beogradom dobivena je 4. oktobra 1926. godine i tako redom, kako već stoji u objavljenoj literaturi. Ovaj period leskovačke prošlosti obrađen je u brojnim knjiga poznatih autora koje, na žalost, autori nisu koristili, ali nisu ni smatrali za potrebno da navedu korišćenu literaturu za pisanje ove knjige. Ukoliko je, pak, motiv za pisanje knjige ovakve sadržine sa namerom da se potvrdi takozvano „Zlatno doba grada“ ideološko opredeljenje u slavljenju kapitalizma kao tobože najpravdnijeg društvenog uređenja, onda je jasno da su odstupili od pravih naučnih postulata za prezentovanje istorijske istine. Pravo je čudo da tako misle utoliko pre što su diplome sticali u socijalističkoj državi.

Pređimo sada na drugi aspekt ovog pitanja. Naime, kako je uopšte moguće da u razvoju jednog grada bude označeno „zlatno doba“ kada je Leskovac u to vreme imao nešto više od 20.000 stanovnika, kada je dotigao tobože industrijski nedostižan razvoj, a da današnji Leskovac ili onaj posle Drugog svetskog rata, uzimajući u obzir isti period od 20 godina, kada je imao oko 70.000 stanovnika i vrlo razvijenu industriju, može biti označen nekim bombastim naslovom. Da nesreća ili bruka bude veća autori su zanosu odanosti kapitalizmu nostalgično kukaju i žude da se taj nivo razvoja grada što pre dostigne. U tako apsurdnoj situaciji čak se postavlja pitanje da li uopšte o tome sa njima treba raspravljati, ali pošto se radi o promociji i potrebi javnosti Leskovca da sazna istinu samo ću navesti nekoliko podataka o Leskovcu posle Drugog svetskog rata, pa neka to budu i dve zadnje decenije prošlog veka. Da nabrojim: „Zdravlje“, „Nevena“, „Leskoteks“ sa 9000 tekstilnih radnika, „Lemind“, „Navip-plantaža“, „Agroindustijski kombinat“, „Jugekspres“, „Porečje Vučje“, „Vodsistem Barje“, „Mesokombinat“, „Balkan“, itd. Danas u beskrupuloznoj želji da se vrati kapitalistički sistem kroz tranziciju sve je to devastirano ili potpuno uništeno poznatom burazerskom privatizacijom. Možda je to pravi put da se vrati takozvano „zlatno doba“. Leskovac je, takođe, posle Drugog svetskog rata u stagnaciji, jer ima dve Visoke poslovne škole strukovnih studija, Tehnološki fakultet, sve prestižne srednje škole, osnovne škole i dečje vrtiće, a od ustanova kulture Narodni muzej, Istorijski arhiv, Narodno pozorište, Gradsku biblioteku, Leskovački kultruni centar, Centar za ekonomiku domaćinstva, ali je izgubio i svoje brojne prestižne kulturne manifestacije, kao što su „Ona pod svojim nebom“, „Klasika na jugoslovenskoj sceni“, „Film sutrašnjice“, „Takmičenje sela“, likvidirani KUD „Abrašević“, Gradska muzika i da ne nabrajam dalje.

U ime generacije kojoj pripadam, reagujem da je nedopustivo negirati ono što je stvarala, što bi značilo da nije ni postojala. Zato zahvaljujem Hranislavu Rakiću što je, bar za naša pokolenja, iznedrio knjigu koja bi morala da bude i pouka i otrežnjenje”, navodi Stefanović koji je recenzent knjige koju je nedavno predstavio leskovačkoj javnosti Hranislav Rakić a kojaje odgovor na “Zlatno doba Leskovca”.

 

 

1
Ostavite komentar

avatar
1 Tema komentara
0 Odgovori na temu
0 Pratioci
 
Najvise reakcija na komentar
Najvaznija tema
1 Autor komentara
Student Privatnog Skorasni komentari autora
  Prati  
Najnoviji Najstariji Najviše glasova
Obavesti me o
Student Privatnog
Gost
Student Privatnog

Došao sam do primerka “Zlatnog doba Leskovca” te nerado priznajem da se moram složiti sa večinom opozitnih stavova nekih salonskih komunista, u čijiu iskrenost mogu da sumnjam ili ne, iz jednostavnog razloga što su isti stavovi nastali u socijalističkom komforu pojedinih jako zaštićenih “drugova”.

Проститутки Бишкека