Šiljokurani i avetne babe, koji nikad nisu u nebo pogledali, moleći se Svevišnjem da kapne kiša, ili da im letinu zaobiđe grad, poručuju mučenom srpskom seljaku da je dosta bilo ‘ladovine i da stiže Nemac da ih nauči redu, radu i pameti.
Radoje Domanović, obavezna lektira u vreme komuno-socijalizma, nazivao je ondašnju, dinastičku Srbiju zemljom svinja. Mislio je, naravno, na vladajuću kliku, ali je uvek mogao pred sudom da se pokrije kako je mislio na impresivan izvoz guda u tadašnju Evropu.
A, kako današnji satiričari da nazovu Srbiju, gde prave svinje na prste možeš da brojiš? Svoje smo zatukli, pojeli, valjda da ne zasmrde migrantima koje je Vođa, kanda, rešio da zapati širom zemlje, opet po želji Nemaca, naših najboljih neprijatelja svih vremena.
Ko na selu nije živeo i gledao muku prema kojoj je Bajićev “Led” obična seoska melodrama sa kukanjem i zapomaganjem, samo takav bilmez može da zaključi kako “seljak ‘oće da seje pšenicu i da radi 20 dana godišnje”, a da u međuvremenu, valjda, ladi jajca, juri sojke po vrzinama i cevči pivo pred zadrugom.
Što bi rekao Milutin, zlosrećni junak Danka Popovića, teško vlasti koja udari na domaćina. Ali se Milutin, siromah, prevario, stigoše nova vremena zločina bez kazne, pa oni što osakatiše srpskog domaćina vladaše dobrih pola veka.
A i sad vladaju, da se ne lažemo.
Rahitični šiljokurančići nikad nisu prevrtali seno dok zvezda peče u teme, niti gutali plevu dok dreš nemilosrdnim ritmom sipa žito u džakove od pedeset kila, a džak na grbaču… Ti što su mislili da je selo slika sa turističkog prospekta sada pišaju po glavama mučenika ispucalih ruku.
Naučiće vas Švaba redu, sunce li vam seljačko!, grmi Vrhovni Trut, a terciraju mu nižerangirani šiljokurani u lister odelima i uglancanim cipelicama. Parlog i korov jedu oranice, obori zvrje prazni, a Slavuj iz Mrčajevaca peva za hrvatsku Ideu i poručuje kako nema šumadijskog sira i kajmaka dok ne prođe kroz kroatsku kasu.
Nema para za vas, gejaci, u srpsku njivu stiže Monsanto kojim će Nemac toviti svoje svinje i srpsku omladinu, već odavno navučenu na koka-kolu i ostale belosvetske govnarije. Zakon je već spreman, samo da zavaraju trag profi Ševarliću i ostalim borcima protiv trovačkih vetrenjača i eto nama blagodeti od koje pacovima niču po tri glave, a žene postaju neplodne ko Sahara.
Uništi seljaka i uništio si narod, stara je to mudrost silnika kojih nije manjkalo na ovoj srpskoj vetrometini. Preživeo je seljak, kvrgav i u žuljevima, svakakvu belosvetsku bagru, ali ovu što mu se ispilila u nedrima, bojim se – neće.
Ovi su gori od najgoreg korova, od roja afričkih skakavaca, od bube zlatice i plamenjače, “od gladnih tica, moja muko tvrda…”
Ješćemo mi Srbi govna iz hipermarketa, kao što ih već decenijama jede Evropa. Biraćemo paprike duginih boja sa ukusom polivinila i šunke slične đonu od kondure.
Zaboravićete, braćo iz dijaspore, kako miriše dimljeno rebarce i jagnje pod sačem. Čekajte nas, stižemo da mandrknemo zajedno u slatkom zagrljaju GMO usrećitelja.