VLASOTINCE

Jedan od velikog broja hrabrih i odanih boraca za svoju domovinu, svakako je i
Vlasotinčanin Vojislav Gorunović, poznatiji po nadimku Kuzman, koji nije
čekao ni časa već se odazvao pozivu za odlazak na ratište na Kosovu i
Metohiji.

• Na ratištu, tamo i u vreme kada je bilo najteže,  bio sam 45 dana na Šar
  planini, tačnije u selu Biluša u opštini Prizren. Bez malo sto dana na
  Kosovskometohijskom ratnom području, bio je i moj mlađi sin Jovica, rođen
  1978 godine. Mnogi su izbegavali da se odazovu pozivu za odbranu Srbije, a
  nas dvojica iz našeg porodičnog doma sa puno ponosa sa puškom u ruci bili
  smo tamo gde je najteže i gde je smrtno stradalo mnogo naših boraca, drugara
  i prijatelja. I sada u ovo vreme, kao da smo nešto loše činili za našu
  državu, tako se može kvalifikovati bezobzirnost i nezainteresovanost za
  nas borce, koji smo zdravlje izgubili u tom nesrećnom ratu, – besan je već na
  početku razgovora Vojislav Gorunović Kuzman, zbog odnosa države prema
  borcima koji su bili na braniku države na teritoriji Kosova i Metohije. On
  posebno naglašava i potencira da su i svi njegovi preci iz familije
  Gorunović bili učesnici svih predhodnih ratova koje je imala država u kojoj
  su živeli. 
  JUGpress: Pre ovog nesrećnog rata, gde ste radili?
  Kuzman: – Dve godine bio sam upošljenik u firmi „Miloš Dimanić” ovde u
  Vlasotincu, a posle toga otišao sam u poslove privatnog preduzetnika
  vršeći usluge prevoza sopstvenim kamionom do poslednjeg dana pre
  penzionisanja.
  JUGpress: Pa kako se osećate sada, kada brojite penzionerske dane?
  Kuzman: – Nikako, najblaže rečeno. U invalidsku penziju otišao sam sa 14.000
  dinara, danas je to duplo više, a moja supruga Jorgovana ima penziju od 27.000
  dinara.
  JUGpress: Da li možete da živite sa vaše dve penzije?
  Kuzman: – Ma gde da živimo i kako da živimo kad nam za lekove ide najveći
  deo para, jer oboje smo bolesni, i na dnevnom nivou koristimo desetak lekova,
  koji nisu ni malo jeftini. A ja sam još i dijabetičar i jedva se krećem. Da nije
  ovog mog „pomoćnika”, drvenog štapa, ne bi video belo videlo, što kaže naš
  narod.
  JUGpress: A da li vi učesnici rata, imate možda, pomoć opštine Vlasotince?

Kuzman: – E, tu tek ima problema i velikog razočarenja. Oni se ponašaju kao
da mi ne postojimo i baš ih nije briga za nas koji smo ratovali za državu,
narod i srpstvo na Kosovu i Metohiji. Deli se novac onima koji su bliski
njima, a nama su udelili tek nešto malo para.
JUGpress: Koji je to iznos u pitanju?
Kuzman: – Sto hiljada dinara, za ovu 2024.godinu, za Udruženje ratnih
veterana 1999. godine je premalo čak i ponižavajuće. Nismo mi tako nešto
zaslužili da nas oni smatraju da smo ljudi drugog reda. Boli nas takav njihov
odnos prema nama. 
JUGpress: Da li ste se negde skućili gde bi ste mogli da se sastajete i družite?
Kuzman: – Posle dugog moljakanja ljudi iz vlasti, nekako smo došli do jedne
prostorije koju smo koristili manje od godinu dana, da budem precizan samo
sedam meseci. Nismo imali sredstva da plaćamo zakup od nekih 120 evra, i
morali smo da se iz te prostorije iselimo.
JUGpress: Gde se sada nalazite?
Kuzman: – Nigde, bukvalno nigde. Na ulici kad se slučajno sretnemo. Za
razliku od onih koji sebe smatraju predstavnicima SUBNOR-a, koji se baškare
u zgradi u samom centru Vlasotinca. 
JUGpress: Šta nameravate da preduzmete, ako već čelnici opštine nemaju
razumevanja za vaše potrebe?
Kuzman: – Pošto je kod mene u kući mnogobrojna papirologija, ako nam  ne nađu
rešenja za naše potrebe, u svoj kamion ubaciću svu tu papirologiju i ima da je
istovarim ispred ulaza u opštinu, pa neka oni tada vode brigu za naše
udruženje. A i da narod vidi kako se sadašnja vlast odnosi prema nama koji
smo ratovali za ovu našu Srbiju, – govori oštro i bez uvijanja Vojislav
Gorunović Kuzman, predsednik Udruženja ratnih veterana 1999.godine.

Na nagovor saboraca i drugara
KUZMAN PREDSEDNIK UDRUŽENjA RATNIH VETERANA 1999.GODINE
Nevoljno se prihvatio, kaže Kuzman, da bude predsednik svojih saboraca.

• Nikad nisam pomišljao da budem na čelu našeg udruženja. Nagovorili su me
  moji drugari i saborci, sve u nadi da možemo biti sagledani od opštinske
  vlasti na način kako smo to zaslužili. Ne tražimo mi neki poseban tretman,
  već ono i onoliko koje pripada jednom običnom čoveku, koji se odazvao pozivu
  države da je brani od neprijatelja, – kaže Kuzman razočaranim glasom, uz
  naglasak da umesto uživa u penzionerskim danima, on mora da, bije bitku za
  bolji tretman svojih saboraca iz Udruženja ratnih veterana 1999.godine.
• 
  Tekst i foto: Vlastimir Stamenković