Vukašin Pavlović: Sindikatima teže nego ranije a potrebniji su nego ikad

BEOGRAD



Šta sindikati u Srbiji treba da čine kako bi vratili izgubljeno poverenje radnika? Kako odoleti i suprotstaviti se zakonskom derogiranju radnih prava kao posledici ofanzive (neo)liberalnog kapitalizma? Šta treba menjati u socijalnom dijalogu sa državom i poslodavcima? Da li političke partije mogu biti iskreni partneri sindikata? Može li saradnja sindikata sa civilnim društvom osnažiti borbu za odbranu i unapređenje prava zaposlenih građana?

Ovo su neka od najvažnijih pitanja na koja smo odgovore tražili od desetoro stručnjaka različitog profesionalnog usmerenja, sa sličnim ali i različitim pogledima na ulogu, poziciju i uticaj sindikata u savremenom srpskom društvu. Intervjui su rađeni za potrebe istraživanja UGS Nezavisnost „Ka novoj strategiji sindikata“, koje se realizuje uz podršku švedske organizacije Međunarodni centar Ulof Palme.

Svaka podela u sindikalnom polju otežava njihovu poziciju i dodatno olakšava situaciju poslodavcima. Tom trendu, koji već dugo traje u radničkom i sindikalnom pokretu, doprinosi sindikalna fragmentacija, ali i utilitarno ponašanje dela radnika koji rešenje svojih problema i interesa traže u političkim strankama, objašnjava sociolog Vukašin Pavlović u razgovoru za UGS Nezavisnost.

Vukašin Pavlović je profesor emeritus Univerziteta u Beogradu. To retko prestižno zvanje dodeljuje se redovnim univerzitetskim profesorima u penziji, koji su se posebno istakli svojim naučnim radom i tako stekli domaću i međunarodnu reputaciju.

Pavlović je bio redovni profesor političke sociologije na Fakultetu političkih nauka, čiji je dekan i prodekan bio više puta.

Autor je brojnih knjiga: Politička moć (2012), Država i društvo (2011), Diskursi moći (2010), Civilno društvo i demokratija (2004), Društveni pokreti i promene (2003), Poredak i alternativa (1987), Savremeno društvo i politika (1984), Društvena reprodukcija i klasna borba (1977), Sindikat i politički sistem (1974)…

Rukovodio je i učestvovao u realizaciji brojnih domaćih i međunarodnih istraživačkih projekata, od kojih su najvažniji jugoslovensko-britanski projekat “Potisnuto civilno društvo“ i “Podizanje kapaciteta političkih ustanova u Srbiji“.

Vukašin Pavlović je među retkim univerzitetskim profesorima koji su svesrdno podržavali i pomagali Nezavisnosti od osnivanja 1991. godine. Član je Saveta Glavnog odbora UGS Nezavisnost.

Na početku razgovora, profesor Pavlović kaže da ga poslednjih godina o sindikatima najviše obaveštava Zoran Stojiljković, predsednik UGS Nezavisnost koji je nekad bio njegov student a kasnije i kolega profesor na katedri za sociologiju Fakulteta političkih nauka. Naravno, informiše se i „prateći ono malo što o sindikatima objavljuju mediji“.

Koliko verujete sindikatima u Srbiji?

– Nije to samo pitanje vere već i uopšte jedne otežane pozicije sindikata koja je uzrokovana i teškim položajem zaposlenih. Svedoci smo da država često otvara nove pogone tako što daje velike subvencije investitorima, po pravilu stranim. Oni drže proizvodnju dok imaju zaradu od države, a nakon toga dolazi do masovnih otpuštanja. Pri tome ih ne zanimaju prava radnika. Kada upoređujem današnjicu sa periodom 70-tih godina prošlog veka zaključujem da je sindikat tada bio mnogo više uvažavan.

Ovde je to povezano sa činjenicom da kada imate armiju nezaposlenih i kada zapošljavanje, nažalost, ide samo po partijskoj liniji, onda imate višestruke negativne efekte po sindikate. Prvo, što je uticaj sindikata sve manji. Sindikati koji su pod političkim uticajem vladajuće partije nisu dovoljno kritični, dok su nezavisni sindikati kao UGS Nezavisnost, kako u pogledu broja članstva tako i finansija, u mnogo težoj situaciji. I to upravo zato što je kritičan prema vlasti.

Dakle, sindikatima u tom trouglu sa državom i poslodavcima nije lako. Čak mislim da nije lako ni onim sindikatima koji su uvek nekako bili na strani vlasti. Problem je kada ima mnogo nezaposlenih, tada je pozicija sindikata strahovito oslabljena.

Šta bi sindikati trebalo da urade kako bi poboljšali položaj zaposlenih, nezaposlenih lica i penzionera, i tako povratili poverenje građana?

– Sindikatu ne ide na ruku to što ga se ljudi sete onda kada im je potreban. Iz svog iskustva mogu reći da smo, recimo na univerzitetu, spremni da se okrenemo sindikatu u nekim vanrednim situacijama. Kada je stanje uobičajeno, kako bi se reklo – redovno, kao da niko nema interes za sindikat, što je pogrešno.

Negde početkom devedesetih u vreme velikih pritisaka Miloševićeve vlasti na ljude koji su kritički mislili, uvek smo kolegama na Fakultetu političkih nauka i na Univerzitetu, posebno mladima, savetovali da se učlane u sindikat. I kada sam bio dekan Fakulteta smatrao sam da je sindikat neko polje zaštite u slučaju represije. I kao pravna šansa u slučaju nekog spora. Sindikat i danas, pre svega, mora imati upravo tu zaštitnu funkciju. A da bi u tome bili uspešni, sindikati treba da se prilagođavaju promenama, kako tehnološkim tako i društvenim, pa i političkim.

Kako vidite odnos države i vlasti prema sindikatima?

– Evidentno je da država i vlast ne uvažavaju dovoljno sindikate, ne odgovaraju na njihove zahteve. Živimo u sistemu u kojem vlast, s jedne strane, nije samokritična, a s druge strane, veoma je osvetoljubiva prema onima koji je kritikuju.

A kako komentarišete odnos poslodavaca prema sindikatima?

– U situaciji velike nezaposlenosti pozicija poslodavca je objektivno mnogo jača od pozicije sindikata. Poslodavci imaju na raspolaganju višak radne snage i zato uvek mogu da otpuštaju radnike, jer znaju da će lako naći zamenu.

Veliki je problem zbog strahovitog uticaja vladajuće partije koja je stavila pod kontrolu čitavo društvo, pa i polje rada i radnih odnosa. Tu na strani poslodavaca postoji jedan fenomen koji nije viđen nikada ranije, jer je bilo nezamislivo da nesposobni kadrovi vode velike sisteme. Vladajuća stranka postavlja ljude koji nemaju nikakve kompetencije da vode sisteme kao što su železnica, elektroprivreda i td. Tako nešto ne pamtim od 1963. kada sam počeo da radim na fakultetu već nakon druge godine prava. Dakle, ne pamtim tako loš položaj zaposlenih i tako loš odnos poslodavaca prema sindikatima.

Molim Vas da ocenite socijalni dijalog u Srbiji, posebno funkcionisanje Socijalno-ekonomskog saveta?

– Taj odnos je prvo nepovoljan unutar bazične industrije, odnosno u preduzeću. Predstavnici sindikata u telima u kojima zastupaju radnike nemaju dovoljno podrške i snage da bi mogli da se izbore za neke zahteve zaposlenih. A pogotovu, to ne važi samo za nas, čim imate veiki broj nezaposlenih i lake mehanizme za otpuštanje to sužava polje za sindikalnu akciju. Naravno da to utiče i na poziciju sindikata u socijalnom dijalogu, pogotovu na ulogu Socijalno-ekonomskog saveta gde je pozicija poslodavaca objektivno mnogo jača i gde je država po pravilu na njihovoj strani. Uostalom, država je i sama poslodavac, i to veoma loš. Ona ne samo da se ponaša ekonomski neracionalno već po nalogu vladajuće partije na upravljačka mesta postavlja loše kadrove. To država nije radila ni u jednopartijskom sistemu, pa ni u vreme Miloševićeve vladavine.

Da li političke stranke uvažavaju sindikate? Ako mislite da uvažavaju, na koje stranke mislite?

– Teška pozicija sindikata u Srbiji dovodi do toga da se i političke stranke, posebno vladajuća stranka, sa nipodaštavanjem odnose prema sindikatu. Ne uvažavaju ga uopšte. Na žalost, čak i partije koje sebe stavljaju na poziciju levog centra, kao što je recimo Socijalistička partija Srbije, nedovoljno zastupaju interese zaposlenih, bez obzira na taj svoj politički i idejni profil.

Saradnja sindikata sa političkim strankama je veoma slaba. Čak je i kod stranaka koje bi po nazivu i programski, a još više evaluciono, kao na primer kod Demokratske stranke, veoma slabo zastupljena problematika kako zaposlenih tako i nezaposlenih. Radnici, posebno oni sa nižim kvalifikacijama i obrazovanjem, prosto su prepušteni na milost i nemilost korporacijama. Stranim kompanijama koje zapošljavaju hiljade radnika kada im država za to plaća i tako zarađuju nezavisno od svog poslovanja.

Da li bi sindikati trebalo da budu aktivni na polju politike, recimo da učestvuju u parlamentarnim izborima?

– Nisam u to siguran jer opada ugled i političkim strankama koje su po definiciji glavni akteri u političkom polju. To što Srpska napredna stranka ima jak uticaj i veliki broj članova uzrokovano je time da ljudi, bez obzira da li veruju ili prihvataju program stranke, prosto pribegavaju učlanjivanju jer smatraju da je to jedina šansa bilo da dobiju posao, bilo da ga ne izgube. Ljudi su svesni da političke stranke u celini nedovoljno uvažavaju radnike i sindikate. Zato čak i stranke demokratske orijentacije u opoziciji više računaju na podršku srednjih slojeva iz urbanih sredina nego na niže socijalne strukture, posebno na radnike u proizvodnji, rudarstvu i drugim teškim granama privređivanja.

Koji su najveći radnički problemi? Koliko sindikati mogu da doprinesu rešavanju tih problema?

– Položaj zaposlenih je dvostruko otežan. Prvo, radnička primanja su u stalnom opadanju. Uz to, otežani su uslovi zapošljavanja, osim ako ne pripadate vladajućoj partiji pa onda idete kanalima u kojima nisu važne kvalifikacije i obrazovanje.

Da bi pomogli u rešavanju tih problema sindikati moraju da se menjaju, da menjaju svoje strategije, jer današnje okolnosti nisu slične a kamo li iste kao, recimo, pre dve ili više decenija. Bez obzira na sve promene nije prestala potreba za sindikatom. Tačno je da je danas sindikatima teže nego ranije, ali i da za njih danas više posla nego ikada.

Šta mislite o tezi da „radnici jesu nezadovoljni svojim položajem ali nisu spremni da nešto učine da im bude bolje“?

– To je donekle i razumljivo, kada bi se stavili u njihovu situaciju da strahujete za svoje zaposlenje. Inače su primanja mala, pa još ukoliko u porodici radi samo jedna osoba, što je čest slučaj, onda se dovodi u pitanje egzistencija čitave porodice. Ljudi se s pravom boje da će ostati bez posla i egzistencije. U ovakvom pravosudnom sistemu i kada su u pravu zaposleni teško mogu da se izbore za svoja radna prava i svoju poziciju.

Koji su najveći sindikalni problemi?

– Sindikati u Srbiji svakako nikada nisu bili u tako teškom položaju jer je objektivno teška pozicija članstva u najširem smislu, te socijalne baze za sindikalnu akciju. Da ne govorimo o poziciji nezaposlenih gde sindikati teško mogu nešto da doprinesu jer ih niko ne uvažava. Radnici daju podršku sindikatima onda kada oni imaju neki širi ugled, recimo kada neke sindikalne centrale imaju veći uticaj u trouglu sa poslodavcima i državom. Ali, ako se sindikalni aktivizam svede samo na proslavu Prvog maja, ako su sindikalni fondovi jako skromni, što objektivno jesu, to onda ne ide na ruku radnicima. Sindikati gube njihovu podršku, pa i članstvo opada.

Šta mislite o štrajku i dometima takve sindikalne borbe?

– Pravo na štrajk je kod nas možda čak i manje u upotrebi nego što to je to dato normativnim okvirom. To pravo je regulisano i Ustavom. Decenijama sam bio uključen u sindikalni pokret, a još na početku karijere bio sam uključen u tematiku položaja sindikata u političkom sistemu. Na žalost, tu sindikati nemaju mnogo prostora, jer je političko polje prenatrpano partijama koje se formiraju kao pečurke posle kiše. To sve govori da su krajnje sužene mogućnosti za uspešniju sindikalnu akciju.

Štrajk ima efekta ako je dobro organizovan i ako ima jasne ciljeve koji bar delom mogu biti ostvareni. Šanse su još veće ukoliko se dobije podrška makar dela javnosti. Zbog toga je važno da radnici i sindikati, kada krenu u neki štrajk, izbore neku širu podršku. Na primer, da oni retki nezavisni mediji informišu javnost o opravdanosti nezadovoljstva i samog štrajka. Tako se mogu steći i neki saveznici u različitim grupacijama društva. Recimo, kod mlade generacije koja teško dolazi do posla.

Ali, kad imate veliki broj nezaposlenih uz mogućnost da poslodavci mnoge radnike ostave bez posla čak i bez obrazloženja, a zahvaljući i neadekvatnom radnom zakonodavstvu i neefikasnom sudstvu, onda su neizvesne i šanse za uspešan štrajk.

Kako vidite međusindikalnu saradnju u Srbiji?

– Svaka podela u sindikalnom polju još više otežava njihovu poziciju i dodatno olakšava situaciju poslodavcima. Na žalost, već dugo traje takva situacija u čitavom radničkom i sindikalnom pokretu. Tome doprinosi i sindikalna fragmentacija, kao i to što se delovi radnika i sindikalnog članstva opredeljuju za političke stranke, tražeći podršku po nekom svom ideološkom ili utilitarnom kriterijumu.

Koliko je važna saradnja sindikata sa civilnim društvom?

– Došli smo u situaciju koja je paradoksalna. Po pravilu u razvijenim društvima sindikati imaju partnere bar među nekim političkim partijama. Kod nas, međutim, veću podršku radnici i sindikati mogu da dobiju iz onoga što zovemo civilnim društvom. Naravno, nisu sve organizacije u tom delu autonomne i slobodne, ima i onih koje su pod kontrolom jer ih je proizvela vladajuća partija kao simulaciju civilnog društva. Ipak, postoje šanse da sindikati dobiju podršku raznih udruženja, posebno onih koja su umrežena na međunodnom planu. Naročito je važno da sindikati i njihovi saveznici dopru i do ono malo slobodnih medija u Srbiji.

Očigledno je, na primer, da je javnost sve senzitivnija za neke zapuštene oblasti, recimo za ekološku problematiku. Pokazali su to veliki ekološki protesti za zabranu izgradnje mini elektrana, odbranu reka, šuma, poljoprivrednog zemljišta… Tu vidim neku energiju koja bi mogla biti podsticaj i za klasično polje industrije i rada, za svet zaposlenih. Iz tih uspeha, ma kako bili delimični, može se proširiti uverenje da protisci, protesti i štrajkovi nisu uvek uzaludni.

Svetozar Raković

Izvor i foto: UGS Nezavisnost

Prati
Obavesti me o
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare