Vodič o mobingu na sajtu JUGpressa

LESKOVAC

Vodič koji je pred vama ima za cilj da čitaoce uvede u suštinu pojma i pojave mobing i da predstavi osnovne smernice kako mobing prepoznati i boriti se protiv njega . Nastao je kao deo projekta „Mobing-Kako ga prepoznati i boriti se protiv njega” koji realizuje Centar za demokratiju i razvoj juga Srbije iz Leskovca a uz podršku British Councila i Trag Fondacija u saradnji sa Fondom za dobru upravu Vlade Ujedinjenog Kraljevstva.

http://jugpress.com/wp-content/uploads/2020/08/mobing/mobile/index.html

Ovaj projekat ima za cilj podizanje svesti građana i građanki i poslodavaca o važnosti identifikovanja mobinga i načinima borbe protiv njega koje predviđa zakon. Vodič pruža neophodne informacije o tome šta je mobing, koji su koraci borbe protiv mobinga, kakve su mogućnosti instutucionalne zaštite, kakva su iskustva u borbi protiv mobinga u domaćim I međunarodnim uslovima.

Deo Vodiča je  i Zakon i sprečavanju zlostavljanja na radu koji je u Srbiji na snazi od 2010. godine.

Mobing predstavlja  vid poremećaja u međuljudskim odnosima na radu, koji se reperkusira i ima velikog uticaja na pojedinca i grupu (pojedinaca) u radnoj sredini ali se njegov uticaj prenosi i dalje na porodicu i širu socijalnu zajednicu, piše diplomirani psiholog i specijalista medijacije  Vera Kondić.  U Ujedinjenim granskim sindikatima Nezavisnost (UGS Nezavisnost ) radi na poslovima stručnog saradnika za bezbednost i zdravlje na radu, zabranu mobinga i diskriminacije

Mobing je kao “vrh ledenog brega” koji otkriva da organizacija u kojoj ljudi rade na neki način nije dovršena, jer ne postoje objektivni kriterijumi za dodelu poslova, otkriva negativnu selekciju, teror nestručnih nad stručnima i slično, objašnjava Kondić.

Autorka  se mobingom bavi više od 35 godina  I  iz svog ogromnog iskustva, upozorava da  se često zaboravlja da je zlostavljanje na radu nasilje, koje je po svojoj strukturi jednako kao i drugi oblici nasilja, porodično i vršnjačko, te da bi trebalo preduzeti koordinirane aktivnosti da se nasilje, generalno, u Srbiji smanji. A ne da se radi samo na aktivnostima za smanjenje jednog, drugog ili trećeg oblika nasilja, pošto su ona u interakciji i mogu se međusobno provocirati i izazivati”.

Učestvovala je i u donošenju Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu i bila je član radne grupe koja je neposredno izradila Pravilnik o pravilima ponašanja poslodavaca i zaposlenih u vezi sa prevencijom i zaštitom od zlostavljanja na radu.

“Radni sporovi u Srbiji dugo traju  a sporovi zbog mobinga su posebno mučni, koliko zbog činjenice da sudije, posebno u poslednje vreme,  ne presuđuju u korist oštećene osobe ni očigledne slučajeve mobinga, toliko i zbog prisećanja na, uglavnom,  traumatične situacije i svedočenja kolega koja mogu da budu vrlo neprijatna. To su sve situacije koje dodatno viktimiziraju i traumatizuju osobu koja je tužila zbog mobinga”, prenosi svoje iskustvo Kondić.

.

Najčešći slučajevi mobinga koje su prijavili  članovi UGS Nezavisnost bili su iz delatnosti koje pokriva Granski sindikat kulture, umetnosti i medija, zatim u oblasti prosvete i zdravstva, javne uprave i u drugim delatnostima.

Bilo je i slučajeva mobinga i kod tzv. “stranih investitora” i to posebno kada, nakon osvajanja tržišta, pređu na upošljavanje domaćeg menadžmenta. U Srbiji već dugo postoji kriza u kvalitetu srednjeg menadžmenta, pa su na tim pozicijama osobe koje ne znaju da upravljaju ljudima, zbog čega su, s jedne strane nesigurni i frustrirani u svojoj ulozi, a s druge strane, trude se da ostvare što veće bonuse preko leđa radnika,  koje mobinguju na razne načine. Zaposleni prijavljuju probleme koje trpe zbog mobinga u trgovinskim lancima, zbog čega smo uključivali i inspekciju rada, navodi Kondić.

MOBING I ZAŠTITA U PRAKSI

Zlostavljanje na radu, sve poznatije kao mobing, teško se dokazuje, prvo je naravoučenije isterivanja pravde onih koji su pokušali i kroz posredovanje i pred sudom da zaštite svoje pravo na rad i dostojanstvo u radu.

Nije to posebnost Srbije, koja beleži deset godina iskustva u zaštiti zaposlenih na ovaj način. I zemlje tržišne ekonomije, gde su iznjedrena pravila o zaštiti od mobinga, muče sličnu muku, a posebno tanzicione, koje su preko noći iz real-socijalizma krenule u brutalni kapitalizam.

Sindikati, koji su – rečnikom radničkog pokreta – rodno mesto zaštite zaposlenih, često nemaju posebne službe za pravnu pomoć zlostavljanima, pa ni pouzdane podatke. Jedan od razloga je u činjenici da uprkos tome što ima više od 20 hiljada registrovanih sindikata na raznim nivoima, većina zaposlenih u Srbiji i nije sindikalno organizovana, posebno kod privatnih poslodavaca. Sindikata ima u javnom sektoru, pa je i najviše zabeleženih kršenja prava zaposlenih, uključujući zlostavljanje na radu, najviše upravo tamo gde se sve finansira iz budžeta, pokazuju različite analize koje smo proučavali  u pripremi ovog Vodiča.

Privatni poslodavci, posebno strani investitori, kojima država unapred daje ogromne svote za otvaranje radnih mesta, kao da su nevidljivim kišobranom zaštićeni i u ovom domenu, iako se, kako dokazuju sve brojniji primeri poput Jure, ne libe ni kolektivnog maltretiranja i kontinuiranog ponižavanja radnika.

Dodatni uzrok malog broja prijava zlostavljanja na radu je sve zastupljeniji prekarijat, prihvatanje rada pod najnepovoljnijim uslovima i na kraći rok, što unapred eliminiše i diskmininaciju i zlostavljanje kao problem, što zbog kratkoće angažmana, što zbog devize “daj šta daš”, upozoravaju sindikati.

Konačno, iako je Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu na snazi od 2010. godine čini se da malo zaposlenih i drugih koji svakodnevno trpe maltretiranja šefova/ica, kolega i kolegenica, zna o njemu. Ni šira javnost ne zna šta
je, u stvari, mobing, a posebno brine činjenica da o ovoj oblasti površna
saznanja često imaju i oni koji odlučuju i oni koji medijski izveštavaju o slučajevima mobinga.

MOBING U SVETU

U Zakonu socijalne modernizacije Francuske iz 2002. godine, mobing

 je definisan kao psihičko maltretiranje koje se ponavlja putem akcija kojima je

cilj ili posledica degradacija radnikovih radnih uslova, koja mogu prouzrokovati

napad i naneti štetu ljudskim pravima i ljudskom dostojanstvu, narušiti fizičko i

mentalno zdravlje ili kompromitovati žrtvinu profesionalnu budućnost.

 Švedska nacionalna služba za zaštitu i higijenu na radu (Swedish

National Board of Occupational Safety and Health) definiše mobing (koristeći

 pojam viktimizacija) kao “ponavljanje izrazito negativne ili radnje vredne

 prekora koje su na uvredljiv način usmerene protiv zaposlenih pojedinaca i

 mogu dovesti do toga da ovi zaposleni budu isključeni iz zajednice na radnom

 mestu”.

 Međunarodna organizacija rada (ILO) određuje mobing kao “uvredljivo

ponašanje koje se manifestuje kao osvetoljubivi, surovi, zlonamerni ili

ponižavajući pokušaji da se sabotira jedan ili grupa zaposlenih. Udružuje se

protiv određenog saradnika, odnosno on se mobinguje, i izlaže psihičkom

 uznemiravanju. U mobing spadaju stalne negativne primedbe ili kritike, koje

 izoluju neku osobu u socijalnom pogledu, kao i kancelarijski tračevi ili širenje

 lažnih informacija”.

Kada se podaci (dobijeni na uzorku od 21500 ispitanih) analiziraju sa

stanovišta raširenosti pojave i karakteristika stanja u pojedinim članicama

Evropske unije, mogu se konstatovati velike razlike. One odražavaju

kompleksnost faktora koji utiču na manifestaciju postupka, uticaj kulture i

tradicije na prepoznavanje problema, odnosno prihvatanje postupaka kao

 “normalne” pojave.

Na vrhu liste su zemlje u kojima je broj mobizirajućih radnika bio najveći – u Finskoj 15%; Velikoj Britaniji i Holandiji 14%, Švedskoj 12% i Belgiji 11%.

 Na drugom kraju su države na jugu, u kojima su zabeležene daleko

niže stope – u Španiji i Grčkoj mobingom je 2000. godine bilo pogođeno 5%

zaposlenih, u Italiji i Portugaliji samo 4%. Riziku mobinga najviše su bili

izloženi zaposleni u uslužnim delatnostima- 14% u javnoj administraciji, 13%

je radilo u hotelima/restoranima i 12% u drugim servisima.

 Svestranija analiza dobijenih rezultata pokazuje da oni ne odgovaraju

pravom stanju i raširenosti problema u praksi. Prvi razlog niske stope u

 pojedinim državama odražava kulturne razlike u identifikovanju i reakciji na

postupke kojima se odlikuje mobing. U zemljama na jugu i tranzicijskim

društvima u kojima je proces transformacije bio dramatičan sa stanovišta

sigurnosti zaposlenja, ne postoji dobra informisanost radnika o problemu i

mogućnostima borbe protiv mobinga. Otuda su izostale i reakcije žrtava, koje

pristaju na “teror” kako bi sačuvale radna mesta.

U Švedskoj, Finskoj ili Holandiji, informisanost je bolja i zaposleni

 reaguju i na povišen ton pretpostavljenih ili druge postupke koji znače

neadekvatne uslove rada.

 Kao osnovni razlozi takvog stanja navode se specifičnosti kulturnih

razlika, informisanost i teškoće tranzicije u decenijama pre pristupanja Uniji, navodi se, izmedju ostalog u Vodiču.

Vodič je dostupan na sajtu Regionalne informativne agencija JUGpress

Vodič je nastao u okviru projekta “Mobing-Kako ga prepoznati i boriti se protiv njega” koji sprovodi organizacija Centar za demokratiju i razvoj juga Srbije iz Leskovca.  

Ovaj tekst je deo projekta koji finansira britanska vlada a sprovode ga British Council i Trag fondacija , u okviru projekta “Podrška građanskom aktivizmu u zajednici”, izrečeni stavovi ne moraju nužno odražavati zvaničnu politiku Vlade Ujedinjenog Kraljevstva.

Prati
Obavesti me o
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare