VLASOTINCE

U Vlasotinačkom selu Dadincu je u nedelju 19.juna održan je Ravnogorski skup kome je prisustvovalo stotinak mešatana i gostiju pristiglih iz Vlasotinca, Leskovca, Beograda, Niša, Vranja, Pirota, Jagodine, Surdulice…

Predstavnici Ravnogorskog pokreta položili su vence i cveće na spomenik ,,Nevidljivi heroji”, a održan je i pomen žrtvama komunističkog terora, uz učešće dvojice sveštenika vlasotinačke crkve Zorana Stojanovića i Nikole Pešića.

Miloš Krstić, održao je kraći govor, osvrnuvši se na ratno vreme, koje je bilo vreme zla i ubijanja svojih ljudi od strane, takođe, svojih ljudi i komšija, koji su sebe nazivali partizanima.

• Pravda je, međutim, spora i neuništiva, ali zato dostižna. Eto, i pre 78 godina Dadinčani su živeli isto, kao mi danas. Brinuli se, radili, strepeli, nadali se, imali, oskudevali, radovali se i tugovali, nekada i pevali. Nekada i plakali, maštali, snevali i voleli. Međutim, drugi ljudi pustivši u svoja srca zlo i zloba odlučiše da ih ubiju. Ne da im uzmu imanja, samo njihovu radost i tugu nego mnogo više. Naumili su da im oduzmu i same živote. I to zlo su i počinili. Ubili su ih. Potom su delili i plen, njihova imnja, njihove ovce i konje, volove i krave, koze, voće i povrće, žita i vinograde. Ali posle ovakvog zločina, ne bi im dato da uživaju u ugrabljenom plenu . Hodali su zemljom zli ljudi i ubice i krvnici, opijali se, lagali, trag zametali i netragom nestajali. Ovo mesto ovde, ovaj spomenik, svima koji su nastradali, svi mi stojeći na ovom mestu danas obavljamo na njih molitvu i sećanje i moleći se danas za njihovu dušu, mi se nalazimo u liturgijskom jedinstvu sa našim pokojnim precima. Prisećamo se svojih pradedova, dedova, očeva, stričeva, braće. Konačno 78 godina posle stradanja naši nevidljivi heroji ugledaše svetlost i sunce. I zasijaše u tami ljudske zlobe
  kao mir i opomena. Potomci, meštani i dragi gosti, danas sa radošću prekrite lice, jer to što smo svi mi čekali osam decenija zbiva se. Pobeda pravde i života, jer sramota je biti ne ubijen već ubica. Bolje je biti potomak ubijenog nego ubice. Zato nam je bolje braćo i sestre da se ogrejemo na ognjištu slave i stradanja nego li da ceo svet zadobijemo duši svojoj naudivši – rekao je na kraju svog obraćanja Miloš Krstić.
• 
  Posle podizanja zastave i intoniranja himne u neposrednoj blizini škole, položeni su venci i cveće na spomenik Dragiši Cvetkoviću, a potom je osvećen spomenik Dadinčanima Jovanu i Duašanu Cvetkoviću, kao i Petru Iliću.
• 
  Doktor primarijus Slavko Krstić na poseban način govorio je u liku i delu Dragiše Cvetkovića, bivšeg predsednika vlade, kao i o Jovanu i Dušanu Cvetkoviću i Petru Iliću. Nročito je poseban pozitivni sud izneo o Dragiši Cvetkoviću, koji je neopravdano od tadašnjeg posleratnog režima proglašen izdajicom, što su sudski organi pre izvesnog vremena tu i takvu presudu proglasili ništavnom.
• Pre deset godina sam rekao, ovo mesto, ovo spomen obeležje, je moj san, moja dužnost i moja velika želja da nad ovim krajem više ne lete podele i da se ispravi jedna velika istorijska nepravda. Sada posle deset godina, mogu reći da mi se san ispunio – rekao je Krstić, rođeni Dadinčanin.