BEOGRAD
U prosveti Srbije već godinama traje praksa koja nastavnicima oduzima sigurnost i
dostojanstvo. Ogroman broj zaposlenih radi na ugovorima o radu na određeno vreme, iako
predaju predmete koji postoje svake godine i obavljaju poslove stalnog karaktera.
Sada svedočimo da se ovi ugovori koriste u obračunu sa prosvetnim radnicima i radnicama, jer
kada ugovori o radu na određeno isteknu mogućnosti zaštite su svedene, ali postoje.
Imajući u vidu da postoji indicija da ugovori nisu produženi, ne zato što više nema potrebe za
kadrovima istog profila, već zbog ličnog stava zaposlenog, moguće je:

• pokrenuti tužbu za diskriminaciju, ako je razlog politička pripadnost, sindikalni rad ili lični stav,
• prijava Inspektoratu za rad i prosvetnoj inspekciji,
• pritužba Povereniku za zaštitu ravnopravnosti.
  Inspektor rada je zakonom ovlašćen i dužan da reaguje kada postoji diskriminacija. Ako to ne
  učini, i sam može snositi odgovornost – jer je nepostupanje službenog lica kada je dužno da
  postupi – krivično delo.
  Ova praksa nije samo radno-pravni problem – ona može predstavljati i krivično delo:
  povreda ravnopravnosti (čl. 128 KZ), ako se ugovori ne produžavaju zbog različitih ubeđenja
  zaposlenog, jer se nikome ne može uskratiti ustavom zagarantovano pravo na rad zbog
  različitog ubeđenja, pa bi se krivična prijava mogla podneti i protiv direktora škole i inspektora
  rada ako ne reaguje po prijavi.
  Ugovori na određeno su mehanizam pritiska na zaposlene. Evropski sud pravde više puta je
  presudio da se zloupotrebom uzastopnih ugovora na određeno vreme krši pravo radnika i
  radnica i da su oni u suštini stalno zaposleni.
  Godine fleksibilizacije radnog prava i stalno nametano ograničavanje zapošljavanja u javnom
  sektoru, naročito po nalogu međunarodnih finansijskih institucija poput MMF-a, dovele su do
  sistematske nesigurnosti u kojoj se danas nalaze prosvetni radnici i radnice. Privremeni ugovori
  su postali mehanizam kojim se ljudi drže u stalnom strahu i zavisnosti, lišeni stabilnosti i
  dostojanstva.
  Urušavanje temeljnih prava zaposlenih obesmišljava sindikalno organizovanje i slabi društvenu
  snagu radnika i radnica. Kada ljudi žive u stalnoj nesigurnosti, kada ne mogu da planiraju
  sopstvenu budućnost niti da slobodno izraze stav, onda nije ugroženo samo njihovo pravo na
  rad – već i sam kapacitet društva da bude demokratsko i pravedno.

Potrebna je odlučna promena pravca. Umesto politike štednje i fleksibilizacije, potrebna nam je
politika sigurnosti: sigurna zaposlenja, ugovori na neodređeno vreme tamo gde posao ima stalni
karakter i jaka institucionalna zaštita prava zaposlenih. Samo društvo u kojem su radnici i
radnice zaštićeni može da obezbedi blagostanje, ravnopravnost i istinsku nezavisnost ljudi.
Centar za politike emancipacije
A11 – Inicijativa za ekonomska i socijalna prava
Centar za dostojanstven rad
Roza – Udruženje za radna prava žena