LESKOVAC

Znameniti novinar, pokojni Bogdan Tirnanić, napisao je svojevremeno: „Leti ne pišu veliki novinari.“ I, to je tačno. Leti se mediji utrkuju ko će imati senzacionalniji naslov tipa: „Moj deda je moj otac“, „Ana Nikolić pokazala gaće“, „Krleuša peva na Roštiljijadi“, „Srbija će krvariti osam meseci“, „Kad je vidite pašće vam vilica“, „Svi zanema kad je čuju“, „Voditelj za kojim žene seku vene se skinuo u gaće“, „Primena vazelina u krevetu“, „Seks sa delfinom“, „Promene u porodici poznate glumice – otac postao majka, majka postala otac, sin postao ćerka, a ćerka postala sin“, „Vučić ušao u Generalštab“! Drekavci, proplakane ikone i dvoglava telad su davna prošlost, novinarstvo je napredovalo koracima od sedam milja! – ko je lud neka mni i neka sni.
Usuđujem se da pišem po ovim „biblijskim vrućinama“, kada vrije u Leskovac, zato što niti sam dobar, a ni loš novinar, već samo osoba koja želi da iznese svoj lični stav po pitanju – da li Srbiji treba vojska? I odmah na početku, bez mnogo palamuđenja, „krk u dupiz“: Srbiji nije potrebna vojska! Ič! To što neki dilberi zagovaraju: „K’o biva…treba imati vojsku, k’o sav „normalan” svet, neopevana je glupost. Široko rasprostranjeno mišljenje, u Srba, da se najviše poštuje vojska, da se u nju ima najviše poverenja, je očibodeća laž kosmičkih razmera, kao što je sve kod nebeskom, i od boga izabranog srpskog naroda – laž. Srbijom je uvek vladalo lažno srpstvo. Pa, naše, srpsko je: „Rado Srbin ide u vojnike, dva ga tuku, a trojica vuku.“ Tačno? Pa, tačno.
Mrsomuđenje o slavnoj vojci, o velikoj časti da se „služi“ vojska, o tradicija da „nije muško ko nije služio vojsku“, gordost, ponos i ostale uholaže, dolaze od onog ološa, bašibozluka, profesionalnih zanosača srpskih muda koji će arlaukujući po ulicama prestonog, a i drugih gradova Srbije: „Bolje rat nego pakt, bolje grob nego rob!“ dobiti i jedno i drugo. Istih ovih sadašnjih bestijalaca-šarlatana, koji će se za „Srpski svet“ boriti do poslednje kapi tuđe krvi, a trabunjajući o ratu brkljačeći: „Neki ćete da poginete, a neki ćemo da se vrnemo!“ Možda sam se najeo gljiva ludara, pa tako pišem, ali tako, jbg,mni moja neznatnost. Šta se tu može? Razumete me, da ne crtam.
Međutim, pre nego pređem na temu ovog moj pisanija, da kažem reč-dve o mom poznanju vojnih veština, a i same vojske. Moj „lični stav“ po pitanju vojske nije plod mog stručnog poznavanja vojnih veština i upotreba vojske, ili pak, mog mudrovanja na temu „kako mali Đokica zamišlja vojsku.“ Ma, jok more! Jedina moja veza s vojskom je bila ta što sam služio vojni rok, umesto 12 meseci, skoro 20 meseci kao graničar na jugoslovensko-albanskoj granici, sa sedištem u Prizrenu. Tek toliko da se zna. Znači, što se tiče mog stručnog znanja i obrazovanja po pitanju vojske, u vojsku se razumem kao „tele u kantar“. Priznajem, bez iskustva Golog Otoka. U suštini moj naum nije da iznosim neke visoko stručne hipoteze, nego samo i jedino da očiglednim, očibodećim činjenicama, koje svako i najmanje dete razume, pokrepim svoj stav: Srbiji nije potrebna vojska! Šta o ovoj temi misle Avram Čomski, Henri Kisindžer, Zbignjev Bžežinski, ili pokojni, bog da dušu prosti, Miroslav Lazanjski, ma zabole me za njihovo mišljenje, ne interesuje me! lanjski snegovi su To. Samo iznosim činjenice, koje nisu seljačko-barapske antisrpske pizdarije, kao neumitnu stvarnost.
Napokon, da pređem na temu. Srbija je, kao balkanska država, okružena državama koje su sve do jedne članice NATO saveza. Hrvatska, Mađarska, Rumunija, Bugarska, Severna Makedonija, Kosovo, Albanija, Crna Gora su u NATO grupaciji, a na tlu Bosne su stacionirani značajni vojni efektivi tih snaga. Na tlu Kosova nalazi se jedna od najvećih vojnih baza SAD – „Bondstil“, kao i baza kosovskih specijalaca „Belvedere“ u selu Svinjare. Malo li je!? Srpski ministar vojni, g. Vulin – ljubi ga tetka, kaže da se naša vojska oprema defanzivnim oružjem, jer, nikog ne mislimo da napadamo, nego da se branimo. Podržavam. Međutim, kako Vučić nije uvek pri punoj svesti o svakodnevnoj realnosti, i da vrlo često, bar u obraćanju naciji, podleže toliko tipičnoj srpskoj infernalnoj belosvesnosti, u svom prepoznatljivom eskapizmu, nije nemoguće, da mu padne na pamet da krene na Kosovo ravno. Da pomisli da se u majčici Srbiji odnekud pojavila mistična barbarogenijska sila, koja će stati na našu stranu, i „Srbija će pobediti.“ Ali, poštovani čitaoci – „toj june neće da nas mune!“ Zašto? Zato, što je Vučić, onaj dan, dobio jasnu poruku od NATO-a, preko oficira Generalštaba Srbije, šta bi se moglo dogoditi ako napadnemo Kosovo: Tako ćemo da najebemo, čim prvi srpski vojnik uđe na Kosovo ravno, da će postati stvarnost: „ Od kafanče – postade poljanče!“

Avioni RV Srbije mogu da uzlete i odlete do Kosova, i bombarduju vojsku Kosova, ali veliko je pitanje da li će imali gde da se vrate? Kao i to da će dobar deo nas, sinjih kukavaca, građanki i građana Srbije da fasuje Carsto Nebesko! Džaba, bilo kakva, srpska vojska. Tačno? Pa, tačno!
Ako pak, Rogonja dođe po svoje i Alijansa, što nije nemoguće, odluči da nas napadne, tek onda ćemo gledati i Ludu Nastu i kako ide Mara i vodi svatove. Nije g. Aljbin Kurti jeo bunike, niti je podlegao slepilu, pa da ujutru ustane, i onako bunovan naredi: juriš braćo Kosovari na Srbiju! Jok, more! Nego će sve članice NATO-a, na čelu sa SAD (najvećom svetskom silom), odlučivati o napadu na majčicu Srbiju. Pa, kada se dogovore i odluče da Srbiju napadnu, neće svaka pojedinačno da napada, nego će sa svih strana da grunu: sa Šeste flote iz Jadranskog mora, iz italijanske baze Arijano, iz Hrvatske, Crne Gore, Severne Makedonije, Bugarske, Rumunije. Mađarske, Kosova, Albanije, Bosne, poleteće američki avioni iz baze u Meksiku. Tačno? Pa, tačno. Sva ta armada, belosvetskih orlušina-zločinaca, obrušiće se na majčicu Srbiju, i na nebeski i od boga izabran narod. Zgaziće nas, ko Panta pitu. U roku od nekoliko sati! Džaba, bilo kakva, srpska vojska. Tačno? Pa, tačno!
Nemojte misliti, da ne posedujem odgovornost za (ne)znanje. Taman, posla. Od čaršije, preko kafane, komentara na portalima, do fejsbuka pojedini od vas stalno iznose svoja mišljenja, koja mogu, a ne moraju, da utiču na druge ljude. Znači, moja epistemička ili saznajna odgovornost primorava me da moje stavove, u vezi vojske, iznosim sa punom odgovornošću – kada imam činjenice tj. dokaze. „ Ko učini da poverujete u apsurde, učiniće da počinite zločine“ poručio je Volter. Ne verujte Vučiću, pogotovu što funkcionalno reprezentativna demokratija u Srbiji ne postoji.
Ne radi se, u ovom tekstu, o nedostatku mog patriotizma, jer, meni je lično dibidus svejedno šta vi mislite o tome. O patriotizmu i pozivanju na njega, uzgred budi rečeno, mislim sve najgore. „Patriotizam je poslednje utočište hulja“ piše u 18 veku veliki engleski enciklopedista Semjuel Džekson, a naš Vasa Pelagić, buntovni narodni tribun upozorava: „ Neka je proklet onaj ko u knjigama i školi pominje patriotizam.“ Patriotizam je za ograničene ljude, a dvadeseti vek je pokazao da je nacionalizam najveća nesreća za sopstveni narod. Život je samo jedan.
Možda se moj mimetizam krije u mojoj, objektivno, nestručnosti za ovu temu, možda? Kako, međutim, oceniti veliku stručnost i mudrost vojnog rukovodstva Kraljevine Srbije, u Velikom ratu, koje je protivpravno preko albanskih gudura, povelo u smrtonosno putešestvije 70. 000 mladića koji su za vojsku stasavali tek iduće godine. Sa „vizionarskom“ mišlju: zatrebaće nam iduće godine! I, kako se je zavšila ta patriotska i mudra odluka najvećih poznavalaca vojnih veština u Srba, tog doba. Od tih 70.000 mladića, preko Albanije u Grčku je stiglo samo njih 600. I slovima – šest stotina. A, koliko se je kasnije vratilo u Srbiju, to sam Gospod Bog zna, istorija nema taj podatak?!
Na kraju ovog pisanija hteo bih da citiram, od reči do reči poruku, značajnog karikaturiste Dušana Petričića, upućenu Srbima: Zapamtite, jednom za svagda- nisu vam Hrvati neprijatenji, nisu vam Albanci neprijatelji, nisu vam Crnogorci neprijatelji, ni Evropska Unija, ni Amerika! Jedini, najozbiljniji i najkrvoločniji neprijatelj koga imate zove se Aleksandar Vučić. (Danas, 6.8.2022)
Glasno razmišljajući, prolazi mi misao, ni izanđala ni obesmišljena: Ne treba nam vojska, da ne bismo čačkali mečku – dobro znate gde. Zato, mir brate, mir!
Lep dan, i svako dobro. Ma, gde bili.
dr Vjačeslav Nešić