LESKOVAC

Dobro jutro, kažem sebi svaki dan u ogledalu. Želim ti lep dan, svako dobro i da ostaneš normalan u ovom jezivom dobu.

Nisam stručan da pričam o Covidu 19. To ostavljam nekim drugim boljim poznavaocima infektologije od mene. Jedino što znam, ostavio je traga na svakome od nas. Niko se nije mogao odupreti tolikoj najezdi informacija raznih teorija zavere, večitoj borbi istine i neistine, psihozi o mogućim najgorim scenarijima i lavovskoj nadčovečanskoj borbi onih za koje vanredne mere nisu važile. Za nas koji smo bili obeleženi kao nepripadnici toj grupi privilegovanih, Covid je bio zatvorska presuda. Mi nismo imali pravo da budemo na frontu protiv imaginarnog neprijatelja, u ratu u kome smo unapred pobednici protiv pritajenog agresora i vesnici dobrote koji dele humanitarnu pomoć i sto evra, u svoje ime od naših para. Da, baš od naših, nama. Neko je za to preuzeo zasluge. Većina nas je bila osuđena na društvene mreže koje su virtuelnu stvarnost pretvorile u realnost i tu smo mogli da delimo dobro i zlo, hvalimo, kudimo, psujemo, upozoravamo, informišemo se.   

Možda bih sve što se izdešavalo u proteklih pedeset dana prihvatio i drugačije, da nije bilo nekih koji su nas izvrgavali ruglu i usput delili savete, a ponašali se suprotno od onoga što su savetovali. Pridržavao sam se saveta onih koji su mi delovali najubedljivije i najiskrenije, ne zbog sebe, već zbog bližnjih. Suze koje su prolivane zarad našeg i dobra naših najstarijih su mi delovale licemerno, naročito posle kvazi dobronamernih poruka da slobodno možemo u šoping u Milano, da su avokado i rakija spas za nas, da je podrigivanje posle fante lek protiv Korone, onda još i da je Srpski narod genetski otporniji na ovakve vidove zaraze, zato što su naše babe i dede bili svojevremeno neuhranjeni. Možda i jesmo genetski otporniji zbog neuhranjenosti, ali mislio sam da možda nismo otporniji na mentalno ošamućivanje koje su nam servirali mediji skloni svakoj vrsti zajebavanja naroda.

I tu sam se izgleda prevario. Ono što je meni, a verujem i mnogima upalo u oči je, da je jedan čovek, baš, jedan čovek, bio i brza pošta za isporuku i stručnjak za ekonomiju, pilot, baš on nabavljač i isporučilac respiratora, a uz to i trener za korišćenje istih, glavni vređač  i ljutilac na novinare, kršilac ustava proglašavanjem vanrednog stanja umesto parlamenta, saopštavalac odluka koje će vlada doneti, ljutilac na građane, menjalac termina za kretanje i šetanje pasa, optuživač naših prijatelja, rođaka, poznanika koji žive u inostranstvu da su glavni donosioci infekcije u Srbiju i još mnogo toga.  I dok je jedan broj podržavalaca podlegao histeriji, većina građana je prepoznala prave heroje, a taj jedan čovek to sigurno nije bio. Tačno u 20:00 pravi heroji su pet minuta dobijali zaslužene aplauze širom Srbije. A glavni glumac, ustvari  glavni negativac  je nakon heroja dobijao zaslužene poruke od 20:05. Te poruke nisu bile baš tako ohrabrujuće. Šerpa, lonac, lavor,  kutlača, tiganj i drugi kuhinjski rekviziti, oružje borbe devedesetih, su jasno ocrtavali stav velikog broja onih koji su čitali između redova, prema načinu na koji ih je glavni glumac omalovažavao ne samo poslednjih pedeset dana. Glavni glumac je i naravno objavio da će skupština i vlada (čuj mene objavio da će skupština i vlada) doneti odluku o ukidanju vanrednog stanja.

Pored jednog čoveka, bilo je tu i naturščika, koji su bili srećni što su konačno dobili kakvu takvu ulogu prenosioca odluka jednog čoveka.  Taj stručni tim za prenošenje odluka nam je svaki dan servirao najnovije vesti iz nesvesti, odgovarao na pitanja novinara, a onda kada su shvatili da njihovi odgovori nisu smisleni, počeše da se ljute, napuštaju konferencije, pa čak i ukinuše prisustvo onih koji postavljaju nezgodna pitanja bez odavanja počasti i slave jednom čoveku. Dežurni nosioci sporednih uloga u vidu toaletoida i kvazivizija su svojim supozitorijskim načinom pokrenuli odbranu lika i dela glavnog glumca, optužujući za napade na njega, one koji se maltene nisu ni čuli tokom proteklih pedeset dana (čitaj: opozicija), a posebno novinare „koji rade u interesu stranih sila“, koji su se potrudili da daju kakve takve informacije od značaja, ili su postavljali nezgodna pitanja, pogotovu za jug Srbije i neke investitore (plačipičke) kojima je profit bio ispred ljudske sudbine, zdravlja i života.

 Nekoliko jako loših glumaca, jedan uniformisani sa tri dana vojne obuke, jedan „Utisak nedelje“ telefonista iz Beograda i jedna koja je odskoro postala Tata, postaviše novi standard u funkcionisanju vlade i donošenju odluka klimanjem glave. Posebno mi se dojmilo kako je odskorašnja „Tata“ naučila jako brzo kako se komunicira sa narodnim poslanicima, opozicijom i novinarima. Nikada do sada od nekog nosioca funkcije ne čuh tako lepe uvrede, tako prelepe insinuacije, tako sjajne pljuvačine iz usta nekog pripadnika LGBT populacije. Oplemenjena fikus Šešeljevska retorika.

Mediji su davali svih ovih pedeset dana tragikomičnu seriju informacija. Nije bilo lako slušati o broju obolelih i preminulih, o zdravstvenim radnicima koji se požrtvovano stavljaju na prvu liniju fronta,  a još teže o nedostatku sredstava da se zaštite ti ljudi koji su svoj život stavljali ispred drugih kojima je pomoć bila potrebna. A onda šok. Jedna predivna duša nas je napustila i preselila se na drugo, možda bolje mesto. Jedna od 206. Doktorka Duda, kojoj je ovakav način borbe za tuđi život bio vodilja. Za njom, otišlo je još nekoliko onih koje sam poznavao, sa svim svojim vrlinama i dobrim delima.

Bilo je i nekih koje sam poznavao, za koje sam molio Boga da se izbore sa Covidom i koji, hvala Bogu, izađoše iz te borbe oporavljeni. Ono što nisam očekivao od njih je supozitorijsko obraćanje građanima Leskovca porukama koje su više ličile na šlihtanje beskompromisnom pljuvaču, onome koji nema koju nije u svom kabinetu, uvodiocu nove gramatike sa nepostojanim T, vlasniku vile, stanova, lokala, biraču izvođača, dovodiocu girosa, i proizvođaču Groza.

I kao što su uvedene vanredne mere, tako se zbog višeg interesa (čitaj: Izbora) i ukinuše. Šta je svetije od rejtinga koji treba iskoristiti. Ekonomski tigar koji će imati najveći rast u Evropi ove godine mora da nastavi svoj napredni razvoj. Najveći rast u procentima, najmanji u efektivi. Računica je jasna. Sto evra za kupovinu podrške. Šećer, brašno, zejtin, konzerva ribe, deterdžent, sapun i kartonska kutija za pribavljanje glasa o trošku drugih. Lakše je kad kupiš nešto tuđim parama. Bez toalet papira. Kako se obrisati nakon ovih pedeset dana? Pljuvačina za osećaj ponosa pripadnosti, brašno za preživeti. 

Počivali u miru oni koji su izgubili ovaj rat, nedostajaće svojim najbližima.

Pa poštovani glasači Srbije i Leskovca, srećna vam sloboda izlaska i sloboda izbora. Srećan vam najveći rast u Evropi. Srećnih vam sto evra koji će vam rešiti sve probleme. Srećno i ponosno vam bilo brašno, šećer i ostalo. Čestitam na državi blagostanja sa najvećim rastom. Dobrodošli u novi reality u kome će najveću cenu imati dostojanstvo.

Bratislav Stamenković