Nacija i nacionalizam (4): Nacionalizam u hladnoratovskom periodu

LESKOVAC

Put koji smo do sada prešli, logički i sadržinski je koherentan. Najpre, bilo je reči o fenomenologiji nacije i nacionalizma u ontološkom smislu – pružen je uvid u neka razmišljanja o ovim političkim pojavama. Njihovo određenje je ostvareno prikazom teorijskih postavki Ernesta Gelnera, Erika Hobsbauma i Benedikta Andersona, ali i „zdravorazumskim“ tumačenjem ovih pojava, koje je prisutno u govoru i razmišljanjima širih društvenih grupa. Ukazano je na mogućnost učešća subjektivnih i objektivnih parametara u određivanju pripadnosti određenoj naciji. Kako je prihvaćena Gelnerova definicija nacionalizma, po kome „nacionalizam predstavlja princip po kome politička i etnička granica treba da budu kongruentne“, ona je predstavljala polaznu osnovu za teorijsko razlučivanje pojma nacionalizma sa pojmom šovinizma. U tom nastojanju, objašnjavajući prirodu identitetske logike, na kojoj počivaju sve nacionalističke ideje, došlo se do zaključka da u rudimentarnim aspektima, postoji ogromna podudarnost nacionalizma i nacional-šovinizma.

Prvi deo rada je poslužio kao svojevrsno „čišćenje terena“ – definisani su pojmovi nacije i nacionalizma, objašnjene su njihove osnovne karakteristike i funkcije, te su time stvoreni uslovi za dalje poniranje u ovu zanimljivu problematiku. To je učinjeno u drugom delu eseja, kada je pisano o istoriji nacionalističkih ideja i putu koji su te ideje prešle tokom osamnaestog i devetnaestog veka. Istaknuta je teza da nacionalizam formira nacije, a ne obrnuto. To je detaljno elaborirano kroz prikaz značaja intelektualnog pokreta, koji je počeo sa Rusoom, a završio se sa Hegelom. Posmatrano je i istorijski kontekstualizovano rađanje ideja o ljubavi prema zajednici i intrinsičnim vrednostima matične društvene grupe. Ukazano je da je na tom putu, ogroman uticaj imalo prosvetiteljstvo, kao kulturni, književni i širi društveni pokret, u kome je centralno mesto zauzimala racionalnost ljudskih bića, po čemu su ona, jednaka.

Nakon što je, ukratko, prikazana nit koja je u supstancijalnom smislu povezivala stavove Rusoa, Baltazara, Herdera, Šilera i Fihtea, istaknuta je potreba kontektualizacije društvene teorije tog vremena, sa političkom praksom koja je dominirala u tim danima, a u kojima je najmarkantniji faktor bio jedan drugi Levijatan politike – država.

Upravo je treći deo eseja doneo priču o odnosu nacionalističkih ideja, a kasnije, nacionalizma, i države. Ta staza je počela formalno-pravnim određenjem karakteristika i funkcija države. Dalje, istaknut je Vestfalski mir iz 1648. godine, kao vrlo važan datum u razvoju savremenih suverenih država, a nakon preglednog upoznavanja sa onim šta država predstavlja u formalnom smislu, pisano je međuuticaju filozofskih, istorijskih, organizacionih, ekonomskih i tehnoloških pretpostavki na formiranje države kakvu znamo danas.

Kada je, u mikromeri, objašnjen put kojim je strukturalna strana države išla tokom istorije, naglašena je tačka sudara države kao krovne društvene organizacije i nacionalizma, koji je u devetnaestom veku figurirao kao dominantan ideološki obrazac. Taj odnos je, najpre, bio u formi kolizije, a posle izvesnog vremena, amortizacije. Država je počela da prihvata vrednosti nacionalizma i da se njima koristi. Ta instrumentalizacija, njen tok i domet, je prikazana kao kombinatorika mekih i tvrdih metoda, putem kojih je od naroda postignut pristanak, a ne samo gruba prinuda. Rečeno je, na kraju trećeg dela, da je brak nacionalizma i države izrodio neka od najvećih zala znanih čoveku. Takođe, postavljeno je pitanje o budućnosti nacionalizma u savremenom svetu, kojim dominira globalizacija. Vispreni čitalac je, takođe, mogao da primetu da je u rečima kojima se služio pisac, postojojala određena zlogukost i pesimizam koji nije bilo naročito teško otkriti. Kako drugačije tretirati konstataciju da, u savremenom svetu, postoje određeni retrogradni trendovi, koja nas, postupno, vraćaju na dane koje, kao pojedinci i civilizacija, želimo da zaboravimo. O čemu je zapravo reč?

Savremeni svet

Razumeti pravac kojim ide nacionalizam u savremenom svetu, pretpostavlja njegovo bazično razumevanje kao takvog. Naravno, društvena stvarnost je nepresušna inspiracija za tumačenja različitog zahvata, a tome su naročito podložna svetska dešavanja i događaji od istorijske važnosti. Stvarnost je dinamička kategorija, i postoji čitav spektar analitičkih nivoa njenog razmatranja. Za potrebe ovog preglednog rada, koji nije pisan u svrhu njegove naučne i akademske validacije, smatram da je najsvrisishodnije analizirati neke determinante koje pisac smatra važnim, na osnovu njegovog sopstvenog percipiranja aktuelnih ideoloških, ekonomskih i geopolitičkih trendova u savremenom svetu, bez namere da se pristupi taksativnom nabrajanju svih društvenih varijabli koje donose kreiranju savremenog sveta. Dakle, biće spomenuti samo neki indikatori. Pre toga, potrebno je vremenski ograničiti posmatrani period koji je opravdano okarakterisati kao „savremeni svet“. Pod njime podrazumevam razdoblje od kraja Drugog svetskog rata do danas.

Kako je u radu već istaknuto, izbijanju svetskih ratova je u velikoj meri kumovao pozadinski proces simbioze države i nacionalizma, koji se, različitim intenzitetom i geografskom distribucijom, odvijao tokom devetnaestog veka. Uporedo sa povezivanjem nacionalizma i države, u „naučnim“ krugovima su sve čvršće utemeljenje dobijale rasističke i socijal-darvinističke teorije o jakim i slabim narodima, čime je odstranjivanju nejakih, data „naučna“ legitimnost. Uostalom, rasna pripadnost je postao još jedan indikator nacionalnosti, koji su rado koristili britanski kolonizatori, a naročito, fašistički režimi. Vrhunac ludila je ostvaren usponom Adolfa Hitlera i Benita Musolinija u Nemačkoj i Italiji i njihova uloga u istorijskom stradanju 1939-1945.

„Firer“ i „Duče“ su svoja uverenja dovela do nivoa verskog principa, a njihov nacionalizam se vrlo lako prelio u fašističku odoru netrpeljivosti, progona, mučenja i ubijanja drugih naroda zbog svoje, inferiorne nacionalne pripadnosti. Ta je neslavna epizoda, čitaocima poznata.

Poznato je i to da su političke vođe Amerike, Britanije i Sovjetskog Saveza, Ruzvelt, Čerčil i Staljin, zakopavajući sekire međusobne netrpeljivosti i ideološke nepodudarnosti, usmeravale tok rata i oblikovanja posleratnog sveta. A taj posleratni svet je, posle „spuštanja Gvozdene zavese“, imao bipolarnu planetarnu konstrukciju. Tinjajući animozitet i borba za moći Istoka, na čelu sa Sovjetskim Savezom i Varšavskim ugovorom, i Zapada, sa SAD-om i NATO-om, determinisao je sva dešavanja u svetu tokom više od četrdeset godina.

Negativan naboj je eskalirao u više posredničkih ratova, na geopolitički vrlo važnim prostorima rubnog pojasa Azije – u Koreji, Vijetnamu i Avganistanu. Svet je, prema nekim scenarijima, bio na ivici apokalipse tokom Kubanske raketne krize 1962. godine, zbog mogućnosti da tada aktuelna trka u naoružanju, doživi praktičnu validaciju.

Razvijanje sve sofisticiranijeg i desktruktivnijeg oružja, permanentna borba za kontrolu strateški važnih pravaca i tački (ili pojaseva) koji u geopolitičkoj teoriji figuriraju kao ključna mesta, animozitet na osnovu kulturnih vrednosti i tobožnje intelektualne superiornosti jedne strane u odnosu na drugu, sve su to atributi koje je posedovao svet bipolarizma. Navedeni momenti su, u većoj ili manjoj meri, diktirani i različitim odnosima prema ekonomiji na Istoku i Zapadu. Kapitalistički i komunistički ekonomski sistemi su uticali na sve druge aspekte života, na perfidan, ali sveprožimajući način – od strukture državne uprave, vojske, obrazovanja, do položaja crkve i svakodnevnog života pojedinca i njegovog poimanja dobrog i lošeg, pri čemu je dobro, samo ono što pripada vlastitom kulturnom i ideološkom korpusu, a loše, logično, sve ono što pripada ili gravitira drugoj strani.

Sa stanovišta ovog rada, u genealogiji hladnoratovskog sveta, važna su dva detalja, koji su doprineli da nacionalizam funkcioniše na način na koji je to primetno danas. Najpre, tu je Pinočeova revolucija u Čileu 1973. godine, direktno podržana od strane Amerike, kako bi se, s jedne strane, sklonio pro-komunistički režim Salvadora Aljendea, a sa druge strane, kako bi se eksperimentalno sprovela primena neoliberalno-kapitalističkih načela u tržišnim tokovima i njihovoj (dez)organizaciji. Nakon dešavanja u ovoj južnoameričkoj zemlji, trasiranje i praktično verifikovanje neoliberalnih ideja Fridriha fon Hajeka i Miltona Fridmana, nastavljeno je i u moćnim državama zapada, u Americi, pod Ronaldom Reganom, i Britaniji, u vreme „Čelične lejdi“, Margaret Tačer. Nakon sloma Sovjetskog Saveza i definitivnog kraja planetarnoj podeljenosti na dva bloga, neoliberalni koncept je zaživeo i proširio se u najvećem broju zemalja sveta.

Postavlja se pitanje, zbog čega je to, sa aspekta stanja i perspektiva nacionalizma u 21. veku, važan detalj? Odgovor na to pitanje leži u inherentnoj prirodi neoliberalne doktrine, čiju središnju tezu je, na vrlo brutalan način, istakla nekadašnja britanska premijerka Margaret Tačer. „Ne postoji društvo, već samo pojedinci i njihove porodice“ – glasila je čuvena izjava „Čelične lejdi“, kojom je pokušala da legitimizuje svoje aktivnosti usmerene protiv radničkih sindikata i radničke klase, a u cilju čvršćeg pozicioniranja krupnog kapitala. Sličan ton se i danas može detektovati u sredstvima masovnog informisanja širom sveta, a ideja o ljudskom društvu kao prostom skupu atomističkih individua je počela da prima korene i u bivšim socijalističkim republikama, a kamoli u zemljama Zapada, u kojima ljudi ni ne znaju za drugi put. Neoliberalizam je pokušao da ubedi svet da je sloboda vrhovna vrednost, i da je po toj osnovi, postojeće društveno i ekonomsko uređenje vrhovno dobro, pošto, navodno, živimo u slobodnom svetu. Slobodan svet pojedinaca, kojima društvo predstavlja najobičniju stegu i barijeru za beskonačni napredak, napredak koji se meri uspehom na tržištu, odnosno, novcem.

U tome leži sva tragedija našeg doba. Odsustvo solidarnosti među ljudima, otuđenost, nedostatak empatije, pa čak i otvorena mržnja prema „gubitnicima tržišne utakmice“ – sve su to jasne faze u društvenom propadanju savremene civilizacije, i njih je relativno lako spoznati. Pa ipak, koliko god su neoliberali insistirali na tome da su klase, a samim tim i klasna svest, najobičnija glupost koju sa olakšanjem treba odbaciti, ipak im je bilo potrebno sredstvo kojim će ljude mobilisati u ostvarenju vlastitih interesa.

Na tom mestu, počinje kohabitacija neoliberalnih i nacionalističkih ideja, koja naročito uzima maha nakon pada Berlinskog zida, a nastaviće da to čini i dalje. S jedne strane, neoliberali, koji, suštinski, predstavljaju gurue rekonstituisanja moći krupnog kapitala i oligarhije, zgrću sve veća novčana sredstva, a sa druge strane, posredstvom nacionalizma, pokušavaju da pacifikuju potlačene, skrajnute i obezvređene narodne mase, šireći među njima mržnju prema svemu što ima prizvuk tekovina političke levice, ne daj bože, komunizma. Tome smo svedoci u ovim vremenima.

 Kako drugačije objasniti nepobitnu činjenicu da su socijalne nejednakosti, kako na globalnom, tako i na regionalnom i lokalnom nivou, sve veće, i što se ljudi, umesto protiv vladajuće finansijsko-političke garniture, bune protiv drugih nacija, do jučerašnjih komšija, a današnjih smrtnih neprijatelja? Ponižena duha, uništenog čojstva, obezvređenog rada i sa sumornom perspektivom kulučenja za tuđ račun, ljudi duboko u sebi osećaju da sa ovim svetom nešto nije kako treba. Problem retko traže u sebi, još ređe u tržišnim principima neoliberalnog kapitalizma, ali zato, vrlo lako krivce vide u drugim narodima i njihovoj kulturnoj, verskoj i svakoj drugoj različitosti. Zbog takvog odvijanja stvari, imamo da zahvalimo partnerstvu neoliberalizma i nacionalizma, koje je počelo spontano, ali koje će se nastaviti sa vrlo jasnom namerom i sa jasnim interesom.

Drugi bitan momenat koji je u velikoj meri doprineo jačanju nacionalizma još u vreme Hladnog rata, nesumnjivo jeste postavljanje Karola Jozefa Vojtile za poglavara Rimokatoličke crkve, 1978. godine. Papa Jovan Pavle Drugi, kako mu je svešteno ime, je igrao vrlo bitnu ulogu u evociranju nacionalističkih osećaja u istočnoj Evropi, a naročito, u Poljskoj (pošto je rodom Poljak). Svojim autoritetom i govorima u kojima nije bilo lepih reči za relikte Gvozdene zavese, ljude je terao na razmišljanje o suštini hrišćanstva, igrajući sličnu ulogu u jačanju nacionalizma, kao što je to, par vekova ranije, činio Fihte u svojim vatrenim predstavama.

Značaj lika i dela pape u ovom kontekstu je veliki, iz prostog razloga što,  kako je već u toku rada istaknuto, u mnogim delovima sveta (i u Srbiji), determinanta nacionalnosti predstavlja i versko opredeljenje. Koliko god to onome ko se ozbiljno bavi istraživanjem ovih fenomena deluje besmisleno, objektivna stvarnost je takva da vera i nacionalizam idu ruku pod ruku u mnogim krajevima sveta, i to su mnogi vlastodršci, domaći ili strani, znali ili znaju da iskoriste za svoje ciljeve. Primer pape Jovana Pavla Drugog je najbolji dokaz u prilog tome. O ratnim dešavanjima na tlu bivše Jugoslavije i o uticaju hrišćanskih i muslimanskih verskih poglavara na dodatno raspirivanje mržnje i netrpeljivosti prema „onim drugim“, ne treba puno trošiti reči. I dan – danas, trideset godina nakon rata, može se čuti zloslutno klasifikovanje ljudi na osnovu njihovog verskog opredeljenja, koje je „nedvosmisleni pokazatelj“ njihove nacionalne pripadnosti. Mislim da će svaki čitalac, koji je na ovo istorijsko putovanje pošao otvorenog uma i čistog srca, odmah razumeti o kakvoj se opasnoj besmislici radi.

Svakako, ne treba steći utisak da su ljudi širom socijalističkog lagera, bili prosto izmanipulisani, te da su neoliberalni promoteri jednostavno uspeli da kontrolišu njihovu percepciju. Činjenica je da su socijalistički sistemi imali dosta manjkavosti, koji su bili, pre svega, ekonomske prirode, te da je bilo samo pitanje trenutka kada će akumulirano nezadovoljstvo eskalirati. Ako se tome doda vrlo problematično istorijsko zaleđe naroda koji su živeli u tvorevinama gde su „granice tu da spajaju, a ne da razdvajaju“ (kao što je bio slučaj u Jugoslaviji), a koje je (zaleđe) i samo bilo posledica procesa o kojima je bilo reči u prethodnom delu eseja, onda se dobija jedna vrlo nestabilna materija sa eksplozivnim potencijalom.

Kako bilo, istorijska pozicija nacionalizma se nije utopila u hladnoratovsko nadmetanje velikih sila, iako je, u nekim delovima sveta, ona, makar formalno, bila suspendovana na period od par decenija.

Upravo je dekomponovanje Sovjetskog Saveza i Varšavskog ugovora, kao i drugih socijalističkih zemalja, koje se odigralo krajem osamdesetih i početkom devedesetih, odškrinulo vrata svetu unipolarizma i „Novog svetskog poretka“. Sjedinjene Američke Države su izašle kao pobednik u borbi „atlantske anakonde i evroazijskog medveda“, i vrlo brzo su počele da oblikuju svet po svojim merilima. Samu ideju „Novog svetskog poretka“ je, uostalom, vrlo brzo nakon Gorbačove predaje, počeo da promoviše ondašnji američki predsednik Džorž Buš Stariji. Počelo je američko doba i pojava i procesa koji su svojevrsni derivati takve distribucije moći u planetarnom geopolitičkom poretku.

Jedan od takvih procesa je i globalizacija – planetarna povezanost i međuzavisnost naddržavnih, državnih, privrednih i drugih subjekata, po najrazličitijim osnovama. Ideja je, u duhu neoliberalnog kapitalizma, bila i ostala, da granice nacionalnih država, u određenoj meri, treba suspendovati, i da teritorije zemalja treba iskoristiti kao neomeđeno korito reke kapitala: roba, usluga i ljudi. Definitivno, zakoračili smo u svet koji znamo i danas.

U isti taj svet, samopouzdanim korakom dvovekovnog političkog veterana, zakoračio je i nacionalizam.  Treba nešto više reći i o tome.

Nastaviće se…

Aleksandar Stojanović

Prati
Obavesti me o
guest

0 Komentara
Najnoviji
Najstariji Najviše glasova
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare