Stav: Malo više je do njih, ali je , Bogami, i do nas!

LESKOVAC

 Lepo vreme, juče me izmamilo da odem malo do reke i prošetam po prirodi. Poneo sam štap za ribolov samo da bih mogao da kažem da sam sa nekim razlogom pored reke, ali ne i da pecam. Krenuo sam da odmorim i uživam. Imajući u vidu da je sve u okolini devastirano i uništeno, svoje utočište i mir uvek tražim u gornjem toku reke Jablanice, iznad Lebana, jer je tamo i priroda šarenolika, ali je i reka nekako lepša i čistija u tom delu. Još dok sam putovao prema svom cilju, primetio sam mnogo kesa i đubreta pored puta. Kada sam otišao do “mog mesta” gde često pecam i odmaram, nisam verovao u šta se ovaj deo pretvorio. Pokušavao sam da ignorišem đubre i otpad koji je nakačen visio celom dužinom priobalja.. međutim, toga je toliko mnogo da je jednostavno nepodnošljivo bilo. Nisam se osećao dobro u onakvom okruženju. Vrlo brzo sam se spakovao, vidno razočaran i krenuo da snimim jednu mini reportažu, u nadi da će nadležni ovo videti i reagovati. Priobalje je celom dužinom uništeno. Limenke, kese, otpaci, slomljene stolice, stare plastične cevi za navodnjavanje, stari kanap koji je bačen, pocepane folije, šut, industrijski otpad… celom dužinom. Svi kanali, a od Lebana prema Medveđi ih ima dosta, su zatrpani otpadom. Pored svakog mosta, ogromne divlje deponije. Tuga. Šta se to dešava sa ovim društvom? Najviši oblik ljudskog nemara se upravo oslikava kroz nebrigu o prirodnim resursima, prirodi i ekologiji. Kao neko ko se strastveno bavi sportskim ribolovom, i kao istaknuti aktivista za poboljšanje uslova na vodi i pored vode, želim da pitam institucije nadležne za ovakve probleme, šta rade?! Zašto se ljudi odgovorni za ovo ne kažnjavaju? Zašto komunalne službe ne rade svoj posao? Zašto se deponije ne čiste? Svakako da polazim od toga da svako pre svega treba da pogleda u sebe. Da se zapita zašto ovo sebi radimo? Mi nemamo drugu zemlju, mi nemamo druge reke, nemamo drugu prirodu, nemamo drugi život. Šta nas tera da budemo tako loši prema sebi samima? Nakon toga prelazim na sledeću instancu? Šta je sa nadležnima? Šta je sa onima koji su preuzeli odgovornost i odlučili da se bave ovim resorom? Da li ministarka ekologije ne postiže da se bavi svojim poslom otvarajući izložbe po muzejima? Da li je Ministarstvo ekologije lagana i utešna nagrada, predmet trgovine i stranačkog namirivanja koje zapravo nikoga ne zanima? Onoliko priče o Rio Tintu. Onoliko busanja u grudi: Rio Tinto, marš iz Srbije. I slažem se, najiskrenije. Ali, zemljaci, ne treba nama nikakav Rio Tinto, mi moramo našu okolinu prvo od samih sebe da zaštitimo! Ribolovci znaju da su im dozvole poskupele. 9.000 dinara godišnje. I nije problem platiti, svako zadovoljstvo košta. Međutim, sa pravom se pitaju gde taj novac odlazi, jer je više nego jasno da ne odlazi tamo gde treba. I da zaključim: Ovo je apel da svako od nas stavi prst na čelo i razmisli. Zemljaci, šta ostavljamo deci? Gde će živeti? Ugledajmo se malo na susedne države, nije sve u standardu, a po brizi o životnoj sredini svi su miljama ispred nas. Nadležnima iz lokalne i republičke vlasti bih poručio da svoj posao moraju mnogo ozbiljnije da shvate. Da se neodgovorni pojedinci i kompanije ozbiljno kažnjavaju, nebriga ne bi uzela ovoliko maha. Ovo je zemlja za nas, ovo su reke za nas, ovo je vazduh za nas…neka ostanu i našoj deci. 

 Vladimir Šiškin – član upravnog odbora riolovačkog društva Veternica 1954 i administrator ribolovačke grupe Ribolov Leskovac

Prati
Obavesti me o
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare