NIŠ-PROKUPLJE

Reših da napišem ono što je u meni izazvalo blago razočarenje na ovom hodočašću.

Zamislite da igrate utakmicu i sve vreme vodite, a na kraju vam kažu, momci moramo ih pustiti da nas pobede.

Hodočašćem putevima albanske golgote u čast 240 000 stradalih od gladi, hladnoće, bolesti i borbi sa albanskim narodom, smo hteli ukazati na junaštvo i istrajnost srpskog naroda.

Drugi povod, ništa manje vredan. Na Guviji se pre 110 godina iskrcalo 151 818 srpskih vojnika, 20 000 civila i kompletna tadašnja Vlade Srbije u egzilu.

Hodali smo u njihovu čast skoro po autentičnom vremenu.

Po kiši. Snegu. Ledu!

Izmedju visokih stenovitih litica, okovanih ledenicama od po nekoliko metara. U svakom trenutku nešto je moglo krenuti po zlu. Čuvao nas Gospod Bogomladenac. Za maršrutu smo izabrali ovu najtežu, od Peći, Čakora, Plava, Gusinja, preko Prokletija do Skadra. Ne zbog slave. Već da osetimo delić teških muka. Sve nam je nekako Bog ugodio i uredio.

Spuštajući se sa albansko-grčke granice ka Igumenici, gledam more. Strepim. Drhtim. Shvatih da sam tu.

Stižemo. Trajekt isplovljava ka Krfu. Osećaj, neopisiv!

Žurimo. Akademija ne čeka. U čast 110 godina iskrcavanja srpsko-grčko društvo organizuje svečanu akademiju. Mi, stižemo! Sa zastavama u rukama i suzama u očima. Još nisam svestan gde sam!

Redjali su se red za redom govornici. Obraćali su se na grčkom jeziku.

Krfskim dijalektom. Tek razumem po koju reč. Stalno su izgovarane reči agápi-ljubav i efcharistó-hvala. Pretpostavimo sam da se govori o ljubavi prema srpskim vojnicima i da im se zahvaljuju na pokazanom junaštvu.

Obraća nam se i Željko Popović. Željko je naš domaćin. Skupu se obraća i naš Milan. Zahvaljuje se na dočeku. Nismo ovo ovako zamišljali. Bilo je tu i naših zemljaka. Mojih Topličana.

Posle govora nastupa hor. Tu počinje lom u duši. Pesmom Tamo daleko…počinje i neka tiha patnja za sve žrtve albanske golgote i solunskog fronta.

Teže biti ne može!

Domaćini su nam ostavili počasna mesta u prvom redu. Osetih se počastvovan. Setih se kad me je deda osamdesetih vodio na otvaranje spomen obeležja po selima. U prvim redovima su tada sedele stare, sede glave sa dugim brkovima i šajkačom na glavi. U narodnoj nošnji, sa vezenim teget ili tamnozelenim prslucima i sa sjajnim ordenjima na grudima. Brkove nemam! Obećani orden još od nadležnog ministarstva nisam dobio. Imam samo šajkaču, da je čuvam i da me podseća na našu golgotu.

Osvrćem se oko sebe, da vidim ima li koga od državne delegacije. Možda resorni ministar/ka.

U najmanju ruku. Ne vidim nikoga! Nema nikog! Možda nisu ni pozvani. Možda nisu ni dostojni da prisustvuju ovakvom događaju. Rekoh sebi, možda će sutra biti neko sa nama na Guviji, jer sutra je dan iskrcavanja.

Prvo razočarenje stiže veoma brzo. Upitah, kad ćemo do srpske kuće?

Aaa, zatvorena je! Počasni konzul Ljubomir Saramandić nije trenutno tu. Kažu u Beogradu je, ima preča posla! Samo on ima ključ i bez njegovog odobrenja ne može se ući i posetiti srpska kuća.

Strašno! Tužno! Sramotno!

Pitah se, da li je ko čuo da grupa ljudi ide stazama predaka? Samo pitam. Ako su kosovske službe bezbednosti čule i istima zabranile ulazak na godinu dana, kako da naše službe to ne čuju, redno je takvim putnicima ostaviti otključana vrata. Nismo mi nedostojni, niti otpadnici! Niti izdajice, niti slabići! Mi smo potomci srpskih junaka!

Nemoj, Bobane, smiri se, smiri se sine…poručuje tihim majčinskim glasom doktorka Nataša.

Odlazimo na spavanje. Sa cimerom Milančetom razgovoram dugo u noć. Nećemo se nervirati. Aj da prespavamo. Jutro je pametnije od večeri. Ustajem. Prespavao sam noć. Tešim i sam sebe smirujem. Tako je Bog uredio.

Sedamo u vozilo i krećemo ka Guviji. Kolona naših vozila usput staje da odamo počast Div junacima. U porti crkve koja čuva uspomenu, na večitoj straži bdi od belog mermera spomen obeležje. Nekada je na padini ispod njega bilo sahranjeno 500 vojnika Gvozdenog puka moravske divizije. Poklanjam se mojim zemljacima. Prelazim sa leve strane spomenika koji u sredini ima četiri ocila s. Čvrsto u stavu mirno, sa barjakom o desnom kuku. Nakon čitanja molitvi, upoznavanjem sa istorijatom stradalnika, saznajem da su svih 500 eshumirani i premešteni na Vido. Krećemo ka Guviji. Ispod spomenika veliko drvo limuna. Nikada više nije rodio. Kao da je znao. Čovek koji je bio u našoj pratnji nam govori, uberite limuna, pa zasadite koščicu, negujte, imajte uspomenu na vaše zemljake. Berem dva najlepša i stavljam u ranac. Zasadiću.

Krećemo ka Guviji. Stigli smo! Ne vidim nigde crne duge limuzine, svitu, zastave. Opet smo sami.

Skromno i samo kako mi to znamo. Rade čita molitvu, držimo opelo. Molimo se za naše Div junake. Tragova od onih koji su morali biti tu, a koji žive na grbači Srbije, nigde nema. Pitam se ZAŠTO?

Dodajem sebi još jednu dozu besa i razočarenja.

Došao je taj trenutak. Susret čukundede i čukununuka deli samo more.

Put od Krfa do Vida prelazimo brzim gliserom. Izlazim, nogom kročim, očiju suznih tiho se prekrstih. Kleknuh i poljubih zemlju svetu.

Tu sam. Čukundedi se kroz misli obratih. Nisam te obrukao. Budi ponosan.

Preko mora do belog dvora!

Kroz aleju ka mauzoleju!

Pred vratima u miru satima!

U mislima srpskih ratnika!

Povorka kreće ka mauzoleju.

Staza je popločana. Puna palih šišarki, slomljenih grana. Sve liči na to da niko živ ne prolazi. Kao da nikog ne zanima. Kao da su zaboravljeni.

Levo kroz drveće se promalja bela kamena gradjevina. Mauzolej gradjen od 1936 do 1939 god. Dom naših junaka! Dom mog čukundede!

Natpis iznad ulaznih vrata sam kazuje sa kakvim je poštovanjem ona gradjena.

SRPSKIM JUNACIMA-JUGOSLAVIJA

Mauzolej je dom 4500 umrlih vojnika sprske vojske. Uz svo poštovanje sa zastavom u ruci stajem na desni piedestal. Pogledom ka plavoj grobnici i u miru, strpljivo čekam završetak zvanične ceremonije.

Opet nigde nikoga. Nema zvanične delegacije. Kao da nije 110 godina iskrcavanja! Pitam, zbog čega nikog nema? Milan mi odgovora, oni će avgusta da objedine sve povode, da bi umanjili troškove. Pomislih se, EXPO je važniji.

U svom rancu, sve vreme puta po želji moga čiča Nikole Milićevića nosim u artišku grumen prokupačke zemlje. Ponesi sinko zemlju, deda je davno odio po nju. Iz crkve nosim ikonu Svetog Prokopija i 20 voštanih sveća. Došao je i taj trenutak. Očekujem da neko od domaćina otvori vrata mauzoleja. Niko se ne usuđuje. Svi nešto ćute. Pitam Željka, Željko hoćemo li ući?

Snužden, možda malo sramotno, vrti pognuto glavom i govori tužno, ne. Vrata su zatvorena, a ključ je kod neke grkinje…

Tu već nisam mogao zadržati i kanalisati svoj bes, svoju emociju!

Sa suzama u očima govorim da nismo mi doleteli avionom, nit nas je dovezao autobus, niti smo došli turistički. MI SMO OVDE ZBOG POVODA!!!

Onaj stih iz pesme…Ne pitaj me stranče, šapat zažubori, da si možda Srbin znao bi što žalim, STO godina ovde moj čukundeda leži, došao sam njemu sveću da upalim!

Sve mi se slomilo. Gubim utakmicu, a znam da sam jači i da vodim sa velikom razlikom.

Po glavi mi se svašta mota.

Ko je kriv? Ko je zadužen? Da li su preče zgradetine EXPA i njihovo ugradjivanje i talenje? Da li srpske vlasti nemaju razumevanja za održavanje ovakvih monumentalnih spomenika? Da li naši junaci ovo zaslužuju?

Kleknuh, poljubih ikonu i naslonih je na vrata. Nazad napisah kome je donešena, broj grobnice i od koga je.

Čukundedi Mirku, grobnica 613, od čukununuka Bobana. Valjda će je neko odneti i staviti tamo gde sam trebao ja…

Uzeh grumen zemlje, onih dvadeset voštanih sveća i ostavih ih pred vratima.

Tužan sam bio satima, a sada mogu reći i danima i ko zna dokle ćeme držati. Možda dodjem opet, a možda nikad više. Ko zna? Život je čudo.

Ne mogu, niti želim prihvatiti ono,

ko zna zbog čega je to dobro?

Vlasti države Srbije očigledno dovoljno ne brinu o spomenicima.

Ko održava ono u šta se svi kunemo? Busamo se u grudi. Tetoviramo se!

Svi smo junaci i potomci Gvozdenog puka!

A u stvari, ne, nismo! Za nas ipak važi ono…

Svi junaci nikom ponikoše i u crnu zemlju pogledaše!

Kakvi smo prema sebi, takvi su drugi prema nama! Dobro da još postojimo.

Sad sam načisto! Mi ne zaslužujemo Srbiju, niti ovo geografsko područje. Zato polako i nestajemo kao narod.

Žao mi je, ali to je naša realnost!

20. januar, Gospodnje 2026.godine

Boban Hadži Stojković

(Autor je jedan od sedmoro planinara i planinarki iz udruženja “Stazama slavnih predaka” iz Niša koji su, povodom 110. godišnjice od povlačenja srpske vojske preko Albanije. pešačili do Krfa)