Srdan Golubović: Vlast toleriše i ohrabruje nasilništvo

BEOGRAD

Ovde su od 1990-ih potpuno razrušene vrednosti. Najviše se to vidi na društvenim mrežama – ostrašćenost, bes, nezadovoljstvo, ta neka frustracija, agresija i nasilništvo koje valjda potiče iz nekog siromaštva i neostvarenih želja. Posebno je opasno što aktuelna vlast takvo ponašanje toleriše i ohrabruje, izjavio je filmski režiser Srdan Golubović u razgovoru za portal UGS Nezavisnost.

Govoreći o buri koju je izazvao njegov film “Otac” Golubović navodi da se plašio da film ne odmogne Đorđu Joksimoviću čiji je problem sa oduzetom decom inspiracija filmske priče.

“Film je, čini mi se, nekako izazvao buru i skrenuo pažnju na njegov slučaj, i ne samo njegov već na slučajeve slične njegovom. Lično sam se najviše plašio da mu film nekako ne odmogne. Da ne razljuti, kao što ipak jeste razljutio, neke lokalne moćnike. S druge strane, nadam se da je sam film izazvao veliku pažnju koja je imala i pozitivan efekat. On je, na kraju, bio i kod predsednika i na raznim mestima, a da li će mu to pomoći da vrati decu, ne znam. On još nije vratio decu ali je u dosta boljoj poziciji. Viđa decu svaki vikend, i bliži je nekako tom svom cilju.”

Režiser kaže da je “Otac” slika Srbije koja se mnogima ne dopada, ali da nije očekivao da će poslužiti za javno razračunavanje nekih poslanika sa umetnicima.

“Nije mi bila ideja da napravim sliku o Srbiji koja je gora nego što stvarno jeste. To jeste naša istina!… Znao sam da ima dosta ljudi koji tako ne misle, i da će biti onih koji će to da iskoriste, kao jedan poslanik u Skupštini Srbije… Oni su, dakle, krenuli da se razračunavaju sa ljudima koji se bave nečim što je umetnost. A, na kraju krajeva, svi mi imamo pravo na neku svoju poetsku, umetničku istinu koja možda nije potpuno tačna. Međutim, ovde ne postoji tolerancija, odnosno, mi smo društvo koje ne dozvoljava mogućnost da neko misli drugačije. To je potpuno ubijeno”.

Golubović ukazuje da je naše društvo decenijama urušavano.

“Mislim da smo mi odavno pali na niske grane. Da li ima niže? Pa, uvek ima niže. Ali, mislim da je to jedan proces koji se nama dešava jako dugo. Nije to od juče, pa ni zadnjih 10 godina. Mislim da su ovde, pre svega od 1990-ih, potpuno razrušene vrednosti. Najviše to možete da vidite po komentarima ljudi na društvenim mrežama gde se vidi jedna ostrašćenost, bes, nezadovoljstvo, ta neka frustracija, agresija i nasilništvo koje ne znam odakle tačno potiče. Valjda iz nekog siromaštva koje nam se dogodilo, i verovatno potiče iz nekih neostvarenih želja svih nas. Ali, mislim da je ono što je ovde opasno, činjenica da aktuelna vlast to ponašanje toleriše i ohrabruje”.

Režiser dodaje da se u takvom društvu njegovi filmski junaci bore za svoj život.

“U principu, u društvu u kome ne postoji sistemski način da se pojedinac zaštiti, on mora da se bori za svoje pravo i pravdu. Bavim se junacima koji su pritisnuti uza zid, koji su dovedeni u situaciju u kojoj ne postoji drugi izlaz, osim da se sami bore za svoju pravdu…

Ubeđen sam da odavno živimo u društvu u kome pravde uopšte nema, i da smo često prisiljeni da sami ili uz pomoć nekih prijatelja probamo da je sami ‘isteramo na čistac’. U filmovima se ne bavim opštim značenjem, već su to priče o junacima koji se bore sa nečim što je njima najvažnije u životu. Znači, nisu oni borci za pravdu, već za sopstveni život. I ništa više od toga. E, sad to može da implicira nešto opštije i oni su često neki simbili otpora sistemu“.

Srdanu Goluboviću je žao što u filmskom svetu ima seksualnog uznemiravanja ali naglašava da je veoma važna priča o ženskim pravima u srpskom društvu.

“S jedne strane, kod takvih stvari uvek tražimo nešto što je pozitivno, i mislim da je dobro što se u ovom našem patrijarhalnom društvu ipak dogodila ta jedna priča i što su počele da isplivavaju neke nove priče koje mislim da su strašno važne. Neki odnosi u ovom društvu potpuno su pogrešno postavljeni, i čini mi se da je ta priča o ženskim pravima, ustvari osuda, veoma važna. U ovom društvu su se te stvari dugo gurale pod tepih. Žao mi je što nekoliko tih priča potiču iz filmskog sveta kome pripadam, ali, s druge strane, stoji ovo što smo mi na FDU napravili radnu grupu i podstakli studentkinje i studente da prijave seksualno, ili bilo kakvo uznemiravanje. U tom kontekstu mislim da je svako dužan da najpre očisti svoju kuću, da zaštiti svoje kolegenice i kolege”.

Uveren je da je zlostavljanje prisutno i u nekim drugim profesijama.

“Toga je sigurno bilo i pre, i u nekim drugim profesijama, koje su manje zanimljive medijima, ali mi je drago da su kolegenice skupile hrabrost da progovore. Biće toga i u nekim drugim sferama i jako je važno da se sada iskoristi taj trenutak i da se o tome priča. Da bi postavili temelje nekog normalnog društva. I da bi naše sestre, majke, drugarice… imale neke normalne okolnosti oko sebe”.

Na pitanje da li rešenje ovakvih slučajeva može doprineti nekoj vrsti katarze Golubović odgovara da “nikada nismo bili ni blizu bilo kakve katarze”.

“Moguće da smo početkom 2000-ih, druga je tema, bili negde blizu suočavanja sa prošlošću. Da kažemo da ljudi koji su činili zločine treba da budu uhapšeni, ne zato što je to naša obaveza prema Hagu ili prema Evropi, već zato što je to naša obaveza prema sebi. Čini mi se da smo bili blizu toga, a onda je taj trenutak nestao. Plašim se da će se tako deseti i sa ovim trenutkom. Ali, dobro je što će makar izazvati strah kod nekih ljudi da ne rade takve stvari”.

Povodom filmova kao što je “Quo vadis, Aida” i njihovog doprinosa suočavanju sa prošlošću i zločinima režiser kaže da se ovde uporno skriva istina.

“Prvo, to je odličan film, a drugo, rediteljka se na dosta pošten način bavi tim događajem. Bez ostrašćenosti, bez optuživanja… Bez nekog osuđujućeg stava, samo iznoseći jednu istinu, takvu kakva je. I zato je taj film toliko istinit, dobar i važan. Naročito je važan za nas ovde u regionu, ali se opet plašim da se neće desiti to da ga ljudi u Srbiji pogledaju i da se o njemu govori objektivno. Da smo mi neko društvo taj film bi bio prikazan na RTS, u udarnom terminu. I bio bi napravljen čitav niz emisija u kojima bi o tome govorili istoričari, sociolozi, psiholozi… Nažalost, to se neće desiti, jer ovde se istina uporno skriva.”

Objašnjavajući svoj stav o potrebi sindikalnog organizovanja i zaštite filmskih radnika Srdan Golubović ocenjuje da je radničkoj klasi danas teže nego ikada.

“Mislim da je sindikalno organizovanje strašno važno. Mi, kad je o filmu reč, nemamo sindikate, imamo esnafske organizacije, i one su nam mnogo pomogle. E, sad, nama je lako pošto među nama ima poznatih glumaca, reditelja… Mi smo zanimljivi javnosti, ali plašim se da je radnicima, radničkoj klasi teže nego ikada. Ko danas može da štiti radnika u, ne znam, ‘Juri’?”

Dodao je i da je u filmskoj delatnosti Srbije nemoguće definisati neka pravila rada.

“Sindikat bi, pretpostavljam, brinuo o, recimo, minimalnoj ceni rada. To kod nas ne postoji, ali postoji u zemljama u kojima je film zaista industrija. U Americi, recimo, postoji ‘Directors Guild’, koji je, u stvari, klasična sindikalna organizacija. Na uzorku jedne male filmske industrije, kakva je u Srbiji, to je nemoguće. Pokušavali smo, pričali o tome, ali nismo uspeli da se pomerimo sa početne tačke. Pokazalo se da je to nemoguća misija“.

Golubović koji je i redovni profesor na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti smatra da će biti veoma teško vratiti publiku u bioskope. Podseća da je “kućno gledanje” bilo prvi veliki udarac za film, da je pandemija dodatni, mnogo jači udarac i da će svi koji rade i žive od filma morati da publici ponude “još nešto za cenu bioskopske ulaznice”.

“Mislim da će taj proces povratka ljudi u bioskope potrajati. To se neće desiti preko noći, pogotovo što još ne znamo kako će stvar sa koronom da se razvija. Mislim da je pred bioskopima i distributerima jedan veliki posao – da pronađu način da zainteresuju publiku”, rekao je režiser Srdan Golubović u razgovoru za portal UGS Nezavisnost.

Prati
Obavesti me o
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare