NIŠ
Projekat železničke obilaznice oko Niša danas se u javnosti predstavlja kao
neminovnost koja proizilazi iz međunarodnih obaveza Republike Srbije. Hronologija
pokazuje da su evropski propisi – Uredba (EU) br. 913/2010 o železničkim teretnim
koridorima, Uredba (EU) br. 1315/2013 o transevropskoj transportnoj mreži (TEN-T),
Pismo o namerama iz 2017. godine i Sprovedbena odluka Evropske komisije (EU)
2018/500 o uspostavljanju Alpsko-zapadnobalkanskog železničkog teretnog koridora čiji
je deo i Srbija, postavili obavezu modernizacije železničkog koridora i ispunjenja
evropskih tehničkih standarda, ali nisu odredili trasu železničke obilaznice oko
Niša. Izbor konkretnog rešenja ostao je u nadležnosti Grada Niša i Republike Srbije,
koji su bili dužni da ga zasnuju na stručnim analizama, razmatranju svih razumnih
alternativa, proceni uticaja na životnu sredinu, proceni rizika i poštovanju prava
građana.
Izrađena Studija procene uticaja na životnu sredinu za potrebe izrade tehničke
dokumentacije za obilaznicu prepoznaje mogućnost hemijskih akcidenata i njihovih
posledica po životnu sredinu, ali ne sadrži ono što je danas standard za ovakve
projekte, kvantitativnu analizu rizika, modele širenja toksičnih oblaka, analizu
posledica po stanovništvo, procenu individualnog i društvenog rizika niti scenarije
velikih akcidenata. Uzevši u obzir neodgovornost Vlasti prema građanima i obavezu
koju ispoljavaju samo ka „privrednim subjektima“ u odlukama kojima se ukidaju
ograničenja vezana za transport opasnih materija u Srbiji, potpuno je opravdano
nepoverenje, nezadovoljstvo i strah građana za sopstvenu bezbednost.
Meštanima Panteleja se kao obrazloženje za nemogućnost promene varijante rešenja
trase železničke obilaznice saopštava da se trasa „ne može menjati zbog
međunarodnih obaveza Republike Srbije“, iako nijedan evropski dokument ne
propisuje konkretan položaj obilaznice. Posebno je značajno što praksa gradske
vlasti pokazuje da planska dokumentacija nije nepromenljiva kada postoji volja da se
uvaži interes jedne grupe građana ili nekog investitora. U slučaju naselja Brzi Brod,
nakon protesta meštana protiv planiranog dalekovoda pristupilo se izmeni tehničkog
rešenja i planske dokumentacije. Potom se, zbog protivljenja građana Brzog Broda
predloženoj trasi Suvodolskog potoka, ponovo pristupa izmeni planskog rešenja, iako
je u međuvremenu pribavljena građevinska dozvola i sprovedena eksproprijacija. Taj
primer pokazuje da ni planska dokumentacija, ni izdate dozvole, ni već započeta
realizacija projekta ne predstavljaju prepreku za izmenu trase kada nadležni organi
procene da postoji opravdan razlog. Sasvim drugačiji pristup primenjuje se prema
vlasnicima nepokretnosti na trasi železničke obilaznice. Njima se uskraćuje
mogućnost da se razmotre alternativne trase, a svaki predlog odbacuje se pozivanjem na
navodnu obaveznost postojećeg rešenja. Istovremeno, njihove parcele ulaze u zaštitne
koridore koji značajno ograničavaju pravo raspolaganja imovinom i umanjuju njenu
vrednost. Takvo različito postupanje prema građanima koji se nalaze u uporedivoj
pravnoj situaciji sa meštanima Brzog Broda otvara ozbiljno pitanje poštovanja načela
jednakosti pred zakonom, proporcionalnosti i pravične ravnoteže između javnog
interesa i prava svojine, garantovanih Ustavom Republike Srbije, Evropskom
konvencijom o ljudskim pravima i Poveljom Evropske unije o osnovnim pravima.
Suština ovog slučaja nije u tome da li Srbija ima međunarodne obaveze jer ih
nesumnjivo ima. Suština je u tome što nijedna od tih obaveza ne propisuje trasu
železničke obilaznice oko Niša. Za njen izbor, za procenu rizika, za razmatranje
alternativnih rešenja i za zaštitu prava građana odgovorne su isključivo domaće
institucije. Zato pozivanje na Evropu nije odgovor, već izgovor.
Gradski odbor stranke Srbija centar-SRCE Niš