Špijunska beležnica Vere Pešić

LESKOVAC

Ime Vere Pešić dospelo je u žižu javnosti zbog filma koji je nedavno snimljen o ovoj intrigantnoj Leskovčaniki.

Ko je stvarno bila Vera Pišić, da li je bila višestruka špijunka ili je, zapravo, sve vreme radila za partizane, ni posle toliko decenija nema baš pouzdanog odgovora.

U našem mini feljtonu malo činjenica o Veri Pešić iz njenih sopstvenih beleški.


Piše: Živojin Tasić

ŠPIJUNSKA BELEŽNICA VERE PEŠIĆ

Ja sam najobičniji radnik, koji se u većim stvarima ništa pod milim bogom ne pita.

Beleške koje slede objavljene su u tekstu poznatog srpskog istoričara Venceslava Glišića „Dosije o Veri Pešić, ili kako ne treba pisati istoriju obaveštajaca“, objavljenom u Vojno-istorijskom glasniku br, 2 iz 2009. godine. Uzeti su samo isečci originalnog Verinog teksta, onako kako je naveden, a izostavljeni su bilo kakvi komentari, zaključci ili ocene uvaženog istoričara.
Namera nam je da ovako izabranim autentičnim beleškama, pismima i izjavama Vere Pešić prikažemo višestruku špijunku onako kako je ona sama doživljavala sebe i svoj angažman u turbulentnom periodu Drugog svetskog rata u Srbiji.

Posle neuspelog braka sa Miletom Krčevincem, Vera se preselila u Beograd gde je počela da stiče poznanstva koja će u tom periodu biti vrlo važna za nju.
Uhapšena od četnika 1943, ona je četničkim istražiteljima izjavila: „U želji da steknem što više školskog znanja došla sam 1938. u Beograd. Nisam imala sredstava za život, pa sam bila prinuđena da za jednu skromnu platu od 1.200 dinara zaposlim se u jednoj radnji, gde sam bila pravi rob radeći za ovu skromnu platu. Stanovala sam u kući jednog Rusa. Njegova gospođa toliko puta je pričala o strahotama Ruske revolucije, pa sam tako i sama omrzla rat, koji je toliko nesreća doneo čovečanstvu“.
„Poznavala sam gospođu Julijanu Stanimirović. Ona me je upoznala sa gospodinom Slavkom Radovićem, pešadijskim majorom, koji je bio u službi našeg generalštaba“.
*
„Jednom prilikom sasvim slučajno upoznala sam se pred kućom u kojoj sam stanovala sa nekim gospodinom Krausom, koji mi je rekao da je iz sudetskih krajeva. Sa njim sam razgovarala češki, jer govorim pomalo ovim jezikom. Kraus mi se nije mnogo dopao, ali prema meni bio je vrlo ljubazan i ponašao se solidno, tako da sam prema njemu sve više osećala prijateljske naklonosti“
„Moje poznanstvo sa Krausom postalo je sudbonosno po moj život“.
„Jednom prilikom sam sa njim napravila automobilom šetnju prema Pančevu. Kraus je tada bio vrlo uznemiren, jer je primetio da nas na motorciklu prati jedan gospodin. To je bio gospodin Radović. Stoga smo se odmah vratili u Beograd. Radović mi je jednom prilikom skrenuo pažnju na to, da je Kraus u službi nemačke špijunaže. Ja sam mu odgovorila – ako je Kraus špijun o tome treba da vodi računa naša policija a ne ja. Kraus je za mene samo drug“.
Pismo majoru Slavku Radoviću, srpskom obaveštajcu: „Vi ćete sigurno znati kako se zove onaj čovek koji ima ove osobine: da špijunira, da potkazuje, da se sveti, da laže i boluje od zlobe i zavisti… Suviše sam visoko cenila sebe da bih mogla sa Vama da legnem u krevet“.
Izjava pred četničkim sudom: „Zbog toga što sam se družila sa Krausom, jednom sam prilikom osumnjičena da sam u službi Nemačke, pa su me naše vlasti pritvorile. U Upravi grada Beograda doživela sam veliko razočarenje, jer sam tretirana kao špijunka i prostitutka. U zatvoru sam bila izvesno vreme, kada sam uspela preko agenta da se javim mome drugu Slobodanu Marušiću, koji je inače bio istaknuti komunista, da sam u pritvoru. Ovaj je odmah obavestio moga ujaka Tripka Žugića, koji je bio pomoćnik ministra. Marušić i Žugić obavestili su o ovom slučaju Krausa, koji je intervenisao preko fon Herena, a on je preko namesnika Pavla, i ja sam puštena iz istražnog zatvora“.
„Proterana sam iz Beograda zbog ovog slučaja i bilo mi je zabranjeno da se vratim, što je na mene mnogo delovalo. Bilo mi je neprijatno što sam stražarno sprovedena u svoje rodno mesto, a isto tako bilo mi je žao Beograda, jer sam imala nameru da završim srednju školu“.
„Kada je bilo vreme za polaganje ispita (1940) dobila sam telegram od Marušića, da mi je od policije dozvoljen dolazak. Ja sam poverovala i došla. Marušić je na stanici priznao da me je on pozvao, znajući koliko volim da nastavim školu“.
„Jednom prilikom Kraus me je pozvao u nemačko poslanstvo. Tu sam se upoznala sa Hajncom Trenčlom, šefom propagandnog odeljenja pri poslanstvu. Primila sam zadatak da propagandno radim na zbližavanju srpskog i nemačkog naroda. U poslanstvu su mi dali jednu knjigu o Englezima da prevedem na srpski jezik. Prevela sam je i poslanstvo ju je objavilo. Krajem 1940. i početkom 1941. godine osećala sam da će doći do rata. Kraus mi je govorio da voli naš narod i da on i ja treba da mu pomognemo da ne dođe do rata“.
Kada su joj pred sam početak rata Nemci savetovali da se sa njima povuče iz Beograda, nije prihvatila: „Trebalo je da pođem da bih se spasila omalovažavanja i neugodnosti, zato što sam imala veze sa nemačkim poslanstvom. Imala sam nemački pasoš, ali nisam mogla da se odlučim da pođem na put… Žao mi je bilo da ostavim majku, jer sam jedinica“.
„Odmah posle toga otputovala sam svojoj kući u Sijarinsku Banju“
Posle okupacije radi u nemačkom propagandnom odeljenju na uređivanju izložbe o masonima: „Prilikom rada na uređivanju masonskih izložbi i sama sam u ovom radu aktivno učestvovala. Dobijala sam materijal pronađen u loži kao i saslušavajući izvesne masone kao i naše činovnike, koji su dolazili do materijalne istine o svemu što se zbiva u tom mračnom prostoru. Radila sam iz ličnog interesa… Vašarski izgled i propagandni stil cele izložbe umnogome je i moje delo. Za vreme dok sam bila zapošljena oko uređivanja masonske izložbe dobijala sam platu 2.500 dinara, dok su ostali saradnici imali mnogo veću. Posle ovog posla preduzela sam izradu srpskog kalendara u 50.000 primeraka. Ovo sam radila uz honorar od 6.000 dinara mesečno‚ koju mi je sumu isplaćivala nemačka propaganda CO. Na poslovima za nemačku propagandu radila sam oko 2 i po meseca. Na sastavljanju kalendara 14 dana, a ostalo vreme spremala sam srpsku čitanku i jedan časopis „Srpska žena“, koji su mi zabranili Nemci. U ovoj ustanovi bila sam jedina Srpkinja. Ispravan moj rad na masonskoj izložbi i u međusobnim kontaktima omogućili su mi kao jedinoj Srpkinji ulaz u CO. Pre toga dozvoljena mi je rubrika u „Obnovi“ u kojoj sam napisala 6–8 članaka o karakteru tretiranja naše žene, a jedan članak je bio upravljen protiv žena boljševika. Ova kratka saradnja u „Obnovi“ bila mi je omogućena od kulturnog odeljenja nemačkog poslanstva.“


„Moja veza sa Krausom (…) rezultirala je poznanstvom sa izvesnim brojem njegovih saradnika, koji su ostali na raznim položajima po njegovom odlasku. Ove veze koristila sam sa ciljem da ova poznanstva produbim, kako bi mogla sve otvoreno da im kažem, oko ublažavanja mera prema srpskom narodu, onako kako sam ja shvatala. Ovo sam činila neopredeljena zvanično niti jednoj političkoj frakciji sa simpatijama za nacionalizam i to srpski nacionalno socijalni kao pojam, a ne kao eksponent nemačkog nacionalsocijalizma“.

Kada se upoznala sa potpukovnikom Živojinom Đurićem, okružnim načelnikom u Leskovcu: „Jedno petnaest dana posle upoznavanja na putu za Sijarinsku Banju svratila sam kod potpukovnika Đurića u Leskovac. Tom prilikom posle jedne kratke izmene misli, o prilikama u Jablanici i tamošnjim ljudima na čije osobine i mentalitet ga upozorila, pokazao mi je jedan spisak sa preko 100 lica iz sela Tulara sreza Jablaničkog sa izjavom da ima nameru da ih prema naređenju, koje je dobio kao partizane zatvori. Tom prilikom sam mu kazala da je taj spisak verovatno od Milutina Dragovića i da se radi isključivo o Milutinovoj osveti uperenoj na njegove ranije političke protivnike a da su ti ljudi danas potpuno mirni i ispravni, čemu se može odmah na licu mesta sa mnom uveriti. Đurić je odbio da prizna da je taj spisak Milutina Dragovića. Međutim, tačno znam da je spisak sastavljen od Jova Dragovića, verovatno na inicijativu očevu i dao ga Đuri Peroviću da ga preda Đuriću. Odlučio je da pođe sa mnom i na lice mesta, pošto je zakazao sastanak u Tularima. Na taj sastanak došli su svi sem Milivoja i Mirka Perovića, koji su već ranije predali svoje puške mesnim vlastima. Jedan sa ovog skupa preneo je poruku Milivoja Perovića da na skup nisu došli, iz bojazni da ih intriga Dragovića ne bi dovela u nezgodnu situaciju. Očigledno zadovoljan stanjem, koje je zatekao Đurić se sa mnom vratio u Leskovac“.

Nastaviće se. . .

Prati
Obavesti me o
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare