Šoškić: Rast cena energenata i hrane neće biti kratkoročan

BEOGRAD

Srbija, kao mala i privredno osetljiva zemlja, s vrlo lošim iskustvima u vezi sankcija, ratova u okruženju i NATO bombardovanja, mora da učini sve da se minimiziraju posledice trenutne krize u Ukrajini, izjavio je profesor Ekonomskog fakulteta Dejan Šoškić

Profesor Dejan Šoškić, u intervjuu za portal Nezavisnost.org ističe da su nastale podele u Evropi, tektonske i dugoročne, što može učiniti okolnosti takvim da je potrebno svrstavanje malih zemalja, poput Srbije, u neke geostrateške „tabore“.

„Naši izbori moraju biti u našem interesu tj. u pravcu rešenja koja daju veće šanse za održavanje i razvoj našeg društva i države“, ocenjuje profesor.

Kakve ekonomske posledice rata u Ukrajini se mogu očekivati u Srbiji?

Ekonomske posledice je teško proceniti sasvim precizno u ovom trenutku, jer razvoj događaja u ukrajinskoj krizi može bitno promeniti okolnosti, pa i ekonomske posledice na Srbiju i ostatak Evrope. Ono što je već sada jasno je da će naše trgovinske veze s Ukrajinom i Rusijom biti, i već jesu, veoma otežane ili onemogućene. Obezbeđenje alternativnih linija snabdevanja energentima je prioritet u ovom trenutku, ali je to isto prvo na dnevnom redu i Nemačkoj i drugim mnogo većim evropskim ekonomijama od naše, i pitanje je koliko je to izvodivo u kratkom roku i po kojim cenama. Dakle, započeti rast cena energenata neće biti kratkoročan i sekundarni efekti toga će se preliti na ostatak ekonomije kroz smanjivanje ekonomske aktivnosti i pritisak na rast cena koji dolazi sa strane rasta troškova.

Kako će se usporavanja privrednih aktivnosti u većini evropskih zemalja odraziti na Srbiju?

Evropa će ući u recesiju i to će se na nas odraziti dvojako. Prvo, kroz trgovinski kanal, manje će biti prilike za prodaju naše robe na EU tržištu u uslovima pada ekonomske aktivnosti u EU, a moguće je i da nešto što smo do sada uvozili iz EU, uključujući i repromaterijale, bude manje dostupno i skuplje, sa negativnim posledicama na domaću privrednu aktivnost. Drugo, kroz investicioni kanal, recesija u EU, i posebno snažni negativni efekti koji se očekuju na Nemačku, Austriju i Italiju, učiniće da te zemlje kao značajni nosioci stranih direktnih investicija u našoj zemlji, smanje svoje investicije u Srbiju.

Smanjiće se direktne strane investicije?

Da, ovo će biti dodatno negativno naglašeno u našoj zemlji koja je preveliki značaj davala stranim direktnim investicijama u prethodnom periodu, a zapostavljala je pitanje uređenja institucionalnog ambijenta i obrazovanja stanovništva kao glavnog pokretača domaćih privatnih investicija. Dodatno, rast inflacije u svetu i očekivani rast kamata, otežaće zaduživanje naše zemlje na međunarodnom tržištu i time će se smanjiti prostor za kapitalna ulaganja iz budžeta, što će dodatno uticati na obaranje ekonomske aktivnosti u zemlji. Ovo su samo osnovni i već sada jasno vidljivi kanali uticaja na domaću privredu ali ne treba isključiti dodatne sekundarne ili tercijarne efekte.

Kako će se ekonomske posledice odraziti na standard građana?

U uslovima kada imate snažne impulse ka smanjivanju ekonomske aktivnosti i rasta cena, standard građana će se svakako smanjiti.

Inflacija je već dvocifrena. Može li se zaustaviti ili ublažiti rast cena?

Prostor za blagovremeno kreiranje nekih mehanizama odbrane od cenovnih šokova iz inostranstva je postojao pre nekoliko godina. Kratkoročnim rastom vrednosti dinara moguće je na kratak rok ublažiti neke cenovne šokove koje dolaze iz inostranstva. Nažalost Narodna banka Srbije (NBS) je taj mogući alat „za crne dane“„potrošila“ kroz nominalno jačanje dinara pre nekoliko godina.

Izvoznici nisu bili zadovoljni jačanjem dinara.

Od toga tada nije bilo nikakvih pozitivnih efekata, niti je bilo ikakve potrebe za time. Samo su naši izvoznici dodatno pogođeni, pa i strane kompanije kao npr. Geox i drugi, a uvoz je povećan i u domenima gde tradicionalno naša privreda ima šta da ponudi. Nominalno jačanje domaće valute u uslovima hroničnog trgovinskog i platno-bilansnog deficita zemlje je pogrešan odgovor na prvom kolokvijumu iz makroekonomije na bilo kom dobrom ekonomskom fakultetu.

Naši zvaničnici se tim potezom hvale kao svojim uspehom.

Verovatno je takav potez kratkoročno bio politički popularan jer je podizao plate u evrima, bez rasta njihove kupovne snage sem za uvozne artikle, podizao BDP u evrima (bez realnog rasta BDP-a) i smanjivao javni dug prema BDP-u bez realnog smanjivanja duga, ali je suštinski pogrešan. Drugo, trebalo je već pre nekoliko meseci, kada je postalo jasno da već tada prisutni inflatorni pritisci neće biti tako „kratkog daha“ kako se prvobitno očekivalo, odgovoriti blagom restriktivnošću monetarne politike, i takvu politiku je trebalo postupno nastaviti radi sprečavanja sekundarnih efekata inflacije na strani ponude kao i radi obuzdavanja razvoja inflatornih očekivanja. To nažalost, nije učinjeno. NBS u svojim saopštenjima kao da „prepisuje“ saopštenja i analize ECB-a, iako su okolnosti Evrozone i Srbije realno neuporedive.

Ljudi su najviše zabrinuti zbog rasta cena hrane.

Na tržištu hrane bi trebalo definisati model koji bi uveo veći stepen reda, pre svega na način da subvencije i otkupne cene koje se finansiraju iz budžeta, tj. iz novca poreskih obveznika, daju finansijsku korist pre svih domaćim poljoprivrednim proizvođačima, nakon toga domaćim potrošačima, i konačno, i najmanje, domaćoj prerađivačkoj industriji. Subvencije koje se daju poljoprivredi ne smeju da završavaju kod trgovaca niti kod stranih kupaca. U tom smislu verujem da svi poljoprivredni proizvodi u čiju je proizvodnju novac na neki način uložen iz budžeta, prilikom eventualnog izvoza treba da plate adekvatnu „izvoznu carinu“, kojom bi se prethodno date subvencije mogle vratiti u budžet naše zemlje. Takav mehanizam bi bio fer prema poreskim obveznicima, ali bi doveo i do toga da se rast cena poljoprivrednih proizvoda na međunarodnom tržištu manje odražava na rast cena hrane na domaćem tržištu. A hrana je, kao što znamo, veliki mogući generator inflacije u našoj zemlji jer sa preko 30 odsto učestvuje u indeksu potrošačkih cena kojim se meri inflacija.

Kako objasniti činjenicu da su najviše poskupeli prehrambeni proizvodi?

Prehrambeni proizvodi mogu da poskupe zbog loše poljoprivredne sezone u zemlji, i ali i zbog rasta cena hrane na međunarodnom tržištu. Kada je loša poljoprivredna sezona u zemlji, problem je donekle moguće ublažiti dobro postavljenim i efikasnim sistemom robnih rezervi, ali i interventnim uvozom iz inostranstva ako su međunarodne cene niže. Ako su, međutim, cene porasle na međunarodnom tržištu, domaće tržište treba zaštiti od prekomernog izvoza, jer izvoz u takvim okolnostima smanjuje ponudu na domaćem tržištu i de facto, preliva visoke cene hrane iz inostranstva u našu zemlju.

Verujem, međutim, da taj efekat ne treba postići bilo kakvim administrativnim zabranama izvoza, već  sasvim logičnim i opravdanim uvođenjem „izvoznih carina“ kako sam opisao u odgovoru na prethodno pitanje. Inače, tržište prehrambenih proizvoda je izuzetno važno za kretanje inflacije, i u narednom periodu, pre svega zbog klimatskih promena, ne treba očekivati stabilizaciju cena na tom tržištu.

Domaći poljoprivrednici su veoma nezadovoljni zbog niskih podsticaja i niskih otkupnih cena. Kako rešiti taj problem?

Posebno je važno urediti sistem cena i podsticaja na ovom tržištu s ciljem davanja podsticaja domaćim poljoprivrednim proizvođačima, ali i stabilizacije cena hrane na domaćem tržištu. Verujem da je u kombinaciji minimalnih otkupnih cena, subvencija, izvoznih carina, efikasnog funkcionisanja robnih rezervi, osiguranja fizičkih prinosa i osiguranja finansijskih prinosa u poljoprivredi, interventnog uvoza i subvencionisanih kredita za unapređenje stabilnosti i visine poljoprivredne proizvodnje moguće kreirati model koji je dobar i za naše poljoprovrednike i za poreske obveznike i za inflaciju u zemlji. Mislim da smo mi, nažalost, još uvek daleko od takvog modela i otuda cene hrane pokazuju nepotrebno visoku nestabilnost i često negativno pogađaju standard najšireg građanstva.

Kako ocenjujete to što je kurs evra ostao nepromenjen bez obzira na visoku inflaciju?

Fiksiranje kursa je očigledno „monetarna politika“ NBS već godinama unazad. Izbor takvog modela nije problem i greška „po sebi“. Takav monetarni model su sprovodile mnoge zemlje i imale su svoje jake razloge za to. Fiksiranje kursa je dakle odluka, i ne predstavlja bilo kakvu „vrlinu“, posebno ne uspeh, monetarne vlasti. Problem sa fiksnim kursem u našoj zemlji je, međutim, dvojak: administrativni i suštinski. U administrativnom smislu, NBS je prešla iz režima „Ciljanja inflacije“ u režim „Ciljanja kursa“, bez bilo kakve javne rasprave o tom pitanju, bez odgovarajuće odluke Saveta NBS, što je obaveza po Zakonu o NBS, i bez bilo kakvih dokumenata potpisanih s Vladom Srbije u vezi sprovođenja novog režima tj. „Ciljanja kursa“.

Zar nisu na snazi dokumenta o ciljanju inflacije još iz 2008. godine?

Kod nas su i dalje na snazi dokumenti o „ciljanju inflacije“ iz 2008 godine, a već godinama unazad očigledno „ciljamo kurs“. Time se nepotrebno i na međunarodnom planu loše predstavljamo kao zemlja koja u domenu monetarne politike tvrdi da radi jedno, a u realnosti radi drugo. Na ovu temu iz inostranstva inače redovno, već godinama, i sasvim nepotrebno, dobijam pitanja stranaca koji uočavaju ovu nelogičnost i traže pojašnjenja u vezi toga. Zašto je izbegnuta i zašto se izbegava normalna, inače Zakonom predviđena, procedura zvanične promene monetarnog režima nije jasno. Drugi, suštinski, problem je što prelazak na „ciljanje kursa“ tj. fiksiranje kursa treba uraditi s razumevanjem da takav izbor zahteva puno razumevanje i koordinaciju s drugim nosiocima ekonomske politike, ali i sa predstavnicima sindikata, poslodavaca, finansijskog sektora i ukupnog građanstva zemlje.

Koje su posledice fiksnog kursa?

Ako zemlja želi fiksni kurs, to znači da se realno odriče autonomne monetarne politike, kao i mogućnosti da eventualnom promenom deviznog kursa obezbedi neke povoljnosti za domaću privredu u uslovima međunarodnih privrednih i finansijskih šokova. Takvo opredeljenje mora da ide s dovoljno jakim investicionim ciklusom, preko 25 odsto investicija u odnosu na BDP, s ekonomskim politikama koje podstiču konkurentnost i izvoz i s jasnim razumevanjem da plate mogu da rastu samo sporije od rasta produktivnosti. U takvim okolnostima, politika fiksnog kursa može da opstane kao dugoročno opredeljenje i da bude predvorje nekog budućeg ulaska u Evrozonu. Nažalost, nosioci naše ekonomske politike svojim postupcima, tumačenjima i javnim nastupima očigledno otkrivaju da ne razumeju ove važne, i suštinski jednostavne, makroekonomske relacije.

Koliko je održiva procena da će BDP u ovoj godini biti veći za 4,3 odsto?

Mislim da je to bilo upitno i bez Ukrajinske krize. Danas mislim da je takva procena sasvim nerealna.

Preti li nam stagflacija?

Da, i ne samo nama, mislim da je teško izbeći stagnaciju i recesiju uz inflaciju u velikom broju zemalja u svetu. Jednom započeta stagflacija može trajati godinama, kako smo videli 70-ih godina prošlog veka.

Kako ocenjujete odluke Vlade Srbije o zabrani izvoza brašna i zamrzavanju cena goriva i pojedinih prehrambenih namirnica?

Kao pogrešne odluke nosioca ekonomske politike koji ne razumeju funkcionisanje tržišta. Drugi način tumačenja bi mogao biti: ishitreno reagovanje motivisano političkim marketingom bez razumevanja i obzira prema makroekonomskim posledicama s ciljem održavanja lažne pozitivne slike u predizbornom periodu.

Na svetskom tržištu cena barela nafte je pala sa 140 na 115 dolara. Zašto gorivo i kod nas ne pojeftini?

Mislim da je nafta u poslednjih mesec dana došla samo do 123 dolara po barelu, a da je sada oko 115, tako da uslovi za neko pojeftinjenje realno još ne postoje. Cena u maloprodaji se uvek formira s malim zakašnjenjem u odnosu na promene cena nafte na svetskim tržištima, a Vlada je ograničavajući cene pojedinih naftnih derivata, koji inače ulaze u obračun zvanične inflacije, izazvala nered u cenama pojedinih kategorija naftnih derivata, i nepotrebne gubitke na strani naftnih kompanija koje će težiti da te gubitke kompenziraju i time će pojeftinjenja verovatno biti dodatno odložena.

Dobro, ali trenutna cena nafte je niža nego što je bila pre deset godina.

Trenutna cena nafte je daleko ispod cene koju je nafta dostigla 2011, oko 141 dolar po barelu, i to „tadašnjih“ dolara, što je u „današnjim“ dolarima još više, kada niko nije govorio o državom ograničavanju cena nafte i kada je ta cena normalno ulazila u obračun domaće inflacije. Viša cena nafte, će izazvati i dodatnu proizvodnju nafte, iz naftnih škriljaca i drugih izvora, tako da bez nekih dodatnih sankcija i narušavanja trgovinskih veza i mehanizama plaćanja, verujem da postoje uslovi da se cena nafte može uskoro stabilizovati.

S obzirom na neizvesnost trajanja sukoba u Ukrajini, da li bi nivo robnih rezervi trebalo da se podigne na veći nivo?

Ne znam u kakvom su položaju domaće robne rezerve trenutno, ali verujem da čitav sistem u vezi finansiranja i funkcionisanja poljoprivrede u našoj zemlji, pa i uloga robnih rezervi u tom modelu, zahtevaju temeljno, sveobuhvatno i inteligentno rešenje kako bi se na tržištu poljoprivrednih proizvoda obezbedila veća stabilnost cena ali i podsticajni uslovi za bavljenje poljoprivredom u našoj zemlji.

Kakve će biti posledice ako Bugarska zaustavi protok gasa Balkanskim cevovodom?

Treba se nadati da do toga ne dođe, jer verujem da su alternative u ovom trenutku takve da je teško nadomestiti potrebne količine, čak i po znatno višim cenama.

Izvor: UGS Nezavisnost

Prati
Obavesti me o
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare