BEOGRAD
Pitanje ko treba da upravlja velikim i strateškim kompanijama poput
Naftne industrije Srbije (NIS) jedno je od ključnih društveno-ekonomskih
pitanja današnjice. U zemlji u kojoj energetika direktno utiče na
političku stabilnost, ekonomski razvoj i životni standard građana, način
upravljanja NIS-om prevazilazi okvire poslovne politike i ulazi u sferu
javnog interesa.
Česta politizacija upravljačkih pozicija, rizici korupcije i kratkoročne
populističke odluke ostavljaju veoma malo prostora za verovanje da
država može dugoročno i odgovorno da vodi ovako kompleksan sistem. S
druge strane, ni privatizacija strateških resursa ne uliva sigurnost,
posebno jer postoji opravdana sumnja da će interes privatnog kapitala,
ma odakle dolazio, biti uvek usklađen sa javnim interesom građana
Srbije.
Nasuprot tome, postoji jedna zainteresovana grupa čiji se interes
najdirektnije poklapa sa interesom stabilnog, efikasnog i održivog
funkcionisanja NIS-a — sami zaposleni. Oni koji svakodnevno obavljaju
operativne poslove, koji trpe posledice loših odluka i koji najbolje
poznaju unutrašnju dinamiku kompanije, ujedno su i oni koji imaju
najveću motivaciju da preduzeće dugoročno napreduje.
Model radničke uprave kao održiva alternativa
Jedan od potencijalnih modela koji bi mogao da obezbedi odgovorno
upravljanje, stabilnost poslovanja i zaštitu javnog interesa jeste
transformacija NIS-a u složenu zadrugu u vlasništvu zaposlenih. Prema
predlogu, imovina NIS-a bi se prethodno nacionalizovala, ali ne kako bi
se vratila pod punu kontrolu države, već kako bi se stavila na dugoročno
korišćenje — na primer, kroz pravni institut plodouživanja u trajanju od
99 godina.
Takav aranžman imao bi nekoliko ključnih prednosti – Imovina ostaje u
javnom vlasništvu, čime se sprečava njeno otuđenje, rasprodaja ili
pretvaranje u privatni monopol; Zaposleni stiču realnu i operativnu
kontrolu nad upravljanjem, što smanjuje mogućnost političkih ili
komercijalnih zloupotreba; Motivacija za efikasnost i razvoj postaje
neposredna, jer su oni koji o tome odlučuju ujedno i oni koji direktno
osećaju posledice svojih odluka.
Organizacija kroz mrežu radnih zadruga
S obzirom na kompleksnost NIS-a, logično je da se kompanija organizuje
kao sistem povezanih radnih zadruga. Svaka poslovna i funkcionalna
jedinica — od istraživanja i proizvodnje nafte do rafinerija, logistike,
maloprodaje i energetskih projekata — mogla bi da funkcioniše kao
zasebna radna zadruga. Sve zajedno činile bi „zadrugu zadruga“, odnosno
složen zadružni sistem koji bi
preuzeo ulogu jednog velikog korporativnog organizma i kroz aražaman
dugoročnog plodouživanja bio partner državi. Ovaj model je u skladu sa
praksom najuspešnijih kooperativnih ekonomija u svetu, poput Mondragona
u Španiji, i omogućava demokratsko odlučivanje, smanjenje hijerarhijske
neefikasnosti, transparentno upravljanje finansijama i veću otpornost na
eksterne političke i tržišne šokove.
Zaštita javnog interesa kroz ograničenja plodouživanja
Pravni okvir plodouživanja obezbedio bi da imovina NIS-a ostane
zaštićena. Zadruga bi njom mogla da upravlja, koristi je i razvija, ali
ne bi imala pravo da je proda ili založi pod hipoteku bez saglasnosti
države.
Zašto je ovo u interesu Srbije?
Energetska bezbednost je jedan od stubova savremene države. NIS, kao
najveći energetski sistem u zemlji, utiče na gotovo sve segmente
privrede. Predaja upravljanja kompanijom u ruke zaposlenih ne bi bila
eksperiment, već racionalan odgovor na višedecenijske probleme koje nisu
rešili ni država ni privatni kapital.
Ovaj model javno-zadružno partnerstva odnosno zadružna uprava, u
kombinaciji sa jasnim pravnim ograničenjima i javnim nadzorom, nudi
stabilnost javne imovine i demokratsku kontrolu onih koji zaista
stvaraju vrednost.
Politička platforma Solidarnost