Slava

LESKOVAC

Magle su u ovo doba godine duboke, naročito na ravnim prostorima sveta, daleko od korenja planina i površine jezera. Ispune šupljine prolaznosti, pod zvezdama i dalekim, neshvatljivim stvarima. Takve su, s vremena na vreme, i magle koje prekriju leskovačku kotlinu. Izgube iz sećanja okolne, negoleme planine, usnulu reku i vrbe koje to, u ovo doba godine, više nisu. Iz ugla visokog neba, mrtvilo kao da je uzelo svoj danak od ovog zaboravljenog kutka pojavnog, tešeći nepomirljive ideje života i smrti, na načine samo retkima shvatljive.

Jedino što se od čistine zimske noći odvaja u svom ritmu i neusiljenoj živosti, jesu odžaci domova, u kojima sada, u doba mračnih, ledenih gospodara, jedino leži nada u opstanak i nastavak. Bogami, u odžacima, i u zamagljenim pendžerima. Oni kriju zimsku stvarnost sa svojim tipičnim sklonostima. Tople sobe, stari nameštaj, čerge i usnule dečije glave, brižne majke i tihe očeve, u ova rutava vremena nesigurnosti, hladnoće i beznađa. Tako je, uglavnom. Osim u dane kada kuće ožive pod teretom starih obaveza i autentičnih zadovoljstava, koje izviru sa rađanjem dana krsne slave. Ili možda, nekoliko nedelja pre toga, kada se u umovima naših stara-majki već odvijaju epske borbe i pripreme za trošak, poštovanje, i zadovoljstvo. Ako pretekne.

Najpre se određuje kog se nada pada slava. „Il’ je oba dana mrsno, il’ će jedan dan bude posno“. Zlatno pravilo leskovačkih priprema za slavu, koje nesumnjivo i nepogrešivo tumači crkveno pravo na način jasan i precizan. To važi, naravno, za one slave koje prethode božićnom postu. Ove druge, čak ni analitičnost naših ljudi, ne može da promeni u svojoj prirodi. Dalje, kako se dan slave bliži, a u ova naša, užurbana vremena, to čini „kao što ’elen trećak ripa“, spremanje se planira po meri domaćina, vremenu i sredstvima koje ima. Prošli su dani kada je slavska priprema bila proces koji traje nedeljama, o čemu možemo da čitamo u delima naših vrsnih pisaca. Danas, to izgleda mnogo efikasnije i preciznije. I sa mnogo manje duše.

Metu se avlije, kinđure se kapidžici, seku polomljene grane duda, ispravljaju se nakrivljeni plotovi, a pseće kućice se pomeraju bliže međi, da ne smetaju kada dvorišta okupiraju limuzine gostiju, zvanih i nezvanih. Danima se ori poj prasića na samrti, koji svojim životom plaćaju slavsku trpezu, ako su rođeni pod tom zlom zvezdom, koja udesi da „stignu“ taman za masnu slavu. Za one druge, tlo se ne boji krvlju. Trebi se pasulj, čisti žito, turšija se odvaja i secka na sitno, a kada za to dođe vreme, prže se ribe i pretača se vino. Orasi se melju za kolače, a šporeti pucaju pod vrelinom suvih drva i hlebova koje treba ispeći. Sve izgleda nekako harmonično.

Sve dok ne krenu da dolaze gosti, nadani i nenadani, da pričaju i prepričavaju svoje vreme, na načine, poznate i već viđene, sa novim žarom i drugačijim detaljima. Galami se o politici, o zdravlju i teskobnoj sadašnjosti, tek ponekad, o budućnosti, sumornoj i hladnoj, kao  decembarski dan koji prolazi. Razgovori se zalivaju rakijom ili vinom, vodom ili ceđenim sokom, ili nekim drugim, znanim i neznanim pićima, zavisno od toga da li ih domaćin ima, i da li gost želi da obogati srpsku tradiciju duvačkih instrumenata, ukoliko ga na prvoj sumnjivoj raskrsnici, uhvati žandarm, za volanom.

Redom pristižu svi. Ostarele tetke, koje misao na svoju daleku decu, utkaju u svaku reč koju izgovore; neoženjeni stričevi uglančanih cipela i nauljene kose, kojima vreme ništa ne znači, iako ih godine uveliko lome; dalje, dolaze tu babe i dede, ostaci drevnih, zapostavljenih rođačkih veza, koji pamte mnogo zima, i kojima pamet, jedino za to i služi; tu su i neka braća, sa kojima retko ko zbori, jer su tu čisto radi reda, pošto nema ko drugi da red ispoštuje i tako redom.

Na svaku slavu, pre ili kasnije, obavezno dođe i neki rođak sa kojim je porodica u napetim odnosima, i koji u široj familiji uživa reputaciju secikese i prevaranta.

Sa takvim je uvek neobično. Nit’ da nazdraviš, nit’ da oćutiš. Uglavnom se sve svrši tako što neprijatnu tišinu, dugačku kao večnost preko mnogih morskih milja, preseče iznenadan poziv koji taj, izopšteni gost, ne može da odbije, i koji ga goni kući ili negde drugo.

Slavski dan lagano prolazi u svojim akordima, prožet zaboravljenim običajima i željom da se ispoštuje red. Šporet greje dnevnu sobu, mučeći vinopije, kojima drugo kube, od vlastite mešine, ne treba. Muzika lagano struji kroz užegli, zadimljeni vazduh, u kome se oseća dah različitih ćudi, slavske trpeze i kolača i sveće, koja se pali uz tradicionalno „pomoz’ bože“. Najstariji gost, obično, seče kolač, blagosiljajući dan, ukućane, goste i porod i sve druge stvari ovoga sveta, za koje se u drugom, manje svečanom trenutku, nikad ne bi setio.

Gozba traje do u neko doba. Kraj, obično, svira časovnik, koji nezaobilazno boravi u svakoj slavskoj sobi. On opominje da je vreme ići dalje, bilo na drugu slavu, bilo kući, jer među Leskovčanima, vlada silan strah da domaćinu ne smetaju nepotrebnim rečima, smislom za humor, a naročito, prisustvom. Tim usudom poterani, ustaju i odlaze svojim putem.

Ostaju samo oni najžilaviji i na merak, najhrabriji. Sa takvima je uvek bilo najlakše. Lagana, stara pesma, hladno pivo, vino iz bokala, ili grejana rakija, na mestu gde je tacna sa ribom ili slatkim pečenjem, i ništa više od toga im nije potrebno. Osim, naravno, dobre naravi domaćina i sklonosti da u toj večnoj igri meraka i tuge, ostane nerešeno.

Vremenom, odlaze i oni. Kuća se prazni životom, koji kroz priče i pripovedanja teče ritmično i nepredvidivo. Ostaju samo domaćini, da slavsku trpezu srede, i spreme za povratak u kolotečinu običnih dana.

A ostaje i slava. Da se dogodine, stare, zaboravljene veze prijateljstva i krvi, ponovo sjedine pod jednim krovom i za jednom trpezom.

U tome stane čitav njen smisao.

Aleksandar Stojanović

Prati
Obavesti me o
guest

1 Komentar
Najnoviji
Najstariji Najviše glasova
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare
Лепосава Кулић
Лепосава Кулић
4 godine pre

Plus pam perfekat.Davno proslo vreme.