LESKOVAC-KOSOVSKA MITROVICA

Zvoni mi telefon rano ujutro , pre tačno sedam godina, zove me žena sa Kosova, Srpkinja. Pomislim da se sigurno nešto desilo opet kad tako rano zove. Kroz plač mi govori “Ubili su Olivera!” Šokirana pokušavam da shvatim šta mi govori, zapitkujem je da li je sigurna, kako, kad? Kaže mi da su ga dovezli u Klinički centra u severnoj Mitrovici ali da je mrtav. Zovem Oliverovog i mog zajedničkog prijatelja. On je čuo ali mi tvrdi da je teško ranjen, to je poslednja informacija koju ima.

Proveravam opet u Kliničkom centru. Na žalost, mrtav je.

Objavljujem vest uz ogradu da tako tvrde naši izvori, iskreno se nadajući da ipak nije tačna i da će neko vrlo brzo da nas demantuje izjavom da je živ. Počinju da me zovu kolege iz velikih medija koje su vest videle na JUGpressu i na FoNetu, raspituju se kako, šta?

Zovem tadašnjeg dugogodišnjeg komandira Kosovse policije (KPS) u severnoj Mitrovici , tada su Srbi još bili u KPS. Ne javlja se odmah. Posle se i on našao na poternici kao osumnjičeni za učestvovanje u pripremnju ubistva. Čovek iz Kosovske policije mi javlja da je pronadjen jedan auto, koji je zapaljen, u jednoj zabačenoj ulici u severnom delu Mitrovice. Posle se pojavljuje još jedan zapaljeni automobil prema Zvečanu , A sutradan i odgovor vatrogasaca u severnom delu Mitrovice da nisu imali nikavu prijavu požara ?! A na dva zapaljena automobila se vrlo brzo zaboravlja.

Prisećam se poslednjeg telefonskog razgovora sa Oliverom, desetak dana pre ubistva. Pozvao me telefonom i rekao da bi morali što pre da se vidimo jer ima svašta da mi priča. I da ima ozbiljne probleme. Pričamo o spotu u kome mu je praktićno nacrtana meta na čelo ali i o prljavim poslovima koje na severu radi podobna ekipa pod kontrolom dvojice “kontroverznih” biznismena koji su postali i biznismeni i političari sa dolaskom ove vlasti u koji Srbe na severu drže u strahu. U tom razgovoru se zajedno prisećamo ko su i šta su bili (jedan je bio i totalno nepoznat) u vreme pre ove vlasti i kako su postajali “žestoki momci”. Pitam ga da li je on durektno ugrožen. Smeje se i kaže mi “znaš i sama da je svašta bilo i do sada, svih ovih godina. Moramo da se vidimo što pre da ti ispričam neke stvari, neću preko telefona.Ali znam da im ozbiljno smetam”.

Toga dana, kada je ubijen pre sedam godina, zovem druge ljude u severnoj Mitrovici, meštane koji su upućeni i koji znaju. Pričaju mi o praznoj kući preko put Oliverove kancelarije u kojoj su, nekoliko dana pre ubistva, počeli da se pojavljuju neki nepoznati ljudi stanovnicima Mitrovice. Prisećam se da su mi i ranije prićali, i Oliver i oni, da je na severu promenjena čak i struktura lokalnih kriminalaca. I da su sad tamo ljudi dovedeni sa strane, koje niko ne poznaje. I koji seju strah među Srbima.

Jedan lekar iz Mitrovice mi objašnjava da su ga ubili s leđa i da je on pokušao da se okrene , da bi video ko je ubica. Rezignirano kaže da nisu smeli čak ni da pucaju a da im je okrenut licem. Na javnom servisu slušam i gledam Rasima Ljajića koji priča o Oliveru i plače. Njih dvojica su bili veliki prijatelji i uzajamno su se veoma poštovali. Zovem Radu Trajković za izjavu, ona plače. Ne može da veruje da se neko usudio da ubije Olivera. Bez dilema ukazuje da je on ekipi iz Beograda mnogo smetao. Posle je zbog te njene izjave nastala prava frka.

Zovem Nebojšu Čovića za izjavu, on i Oliver su dugo bili najbliži saradnici. I on je šokiran i vrlo oštar u izjavi. Javljaju mi se i Oliverovi najbliži saradnici, videli su propuštene pozive. Uplakani, šokirani, zatečeni. I svi podsećaju na nedavne razgovore koje smo vodili kad su mi pričali da u Mitrovici i na severu Kosova više nije isto kao što je bilo, da su sad u neki novi ljudi od kojih meštani zaziru i da im je trn u oku bio Oliver koga nisu mogli da kontrolišu niti ućutkaju.

O tome govore i ljudi koji se u proteklim decenijama nisu politički slagali sa Oliverom. Ali oni znaju i neke dodatne informacije i o Oliverovom privatnom životu za koje je, kažu mi, i on saznao i sklopio kockice kada je izašao iz zatvora. Sve upućuje na to da je oko njega pravljena mreža. Pričamo i o kafiću gde se ekipa skupljala i o drugim vrlo zanimljivim detaljima oko video nadzora u kancelariji, zgradi, njihove popravke kao i popravke Oliverovog kompjutera u kancelariji. Sve to dok je bio u zatvoru zbog optužbe za razni zločin za koju, to su verovali i oni koji se sa njim nisu slagali, ima ozbiljnih indicija da je najviše odgovarala ( i njegovo hapšenje pred drugi krug izbora za gradonačelnika Mitrovice u kome je ocenjivan kao sigurni pobednik) nekima u Beogradu.

Posle četiri dana u severnu Mitrovicu dolazi i predsednik Srbije. Polaže cveće na mesto gde je ubijen Oliver, Ima sastanak i sa odbornicima i funkcionerima opštine severna Mitrovica koja funkcioniše u kosovskom sistemu. Ali, gle čuda, na taj sastanak nisu pozvani samo odbornici Oliverove Građanske inicijative. Proverava ovu informaciju iz više izvora, potvrđuju je svi. Objavljujemo je na sajtu Regionalne informativne agencije JUGpress, šaljem je i agenciji FoNet za koju radim decenijama. Posle me iz Beograda zove dežurni urednik i prenosi da je zvao neko, ko se predstavio da je iz Vučićevog kabineta. Ta osoba je tvrdila da su na sastanak pozvani i odbornici Oliverove Građanske inicijative . Kada je zatraženo da to i zvanično pošalju kao demant ili reakciju na našu vest, više se nisu javljali.

I svih ovih sedam godina se sporadično pojavljuju izjave iz državnog vrha u Beogradu da imaju dokaze ko je ubio Olivera ali nikako da ih saopšte.

U Prištini, koja ne zaostaje u mućenju vode oko ubistva, se vodi nakakav sudski proces protiv grupe ljudi koji su optuženi za učestvovanje u pripremanju Oliverovog ubista.

Za to vreme nikada nije utvrđeno kako je moguće da na baš nijednoj kameri, koje je Aleksandar Vulin prehodno instalirao svuda po severenoj Mitrovici (tako se tvrdilo) za velike pare (milioni evra) od novca građana Srbije, ne vidi ništa. Nije razjašnjeno ni zašto je video nadzor ispred kancelarije bio isključen i da li je tačna priča da je to učinjeno zato što je javljeno da je Oliver krenuo od kuće pa da mu se skuva kafa. A da rešo i video nadzor nisu mogli da rade istovremeno. Nije razjašnjeno ni kako baš tada žive duše nije bilo na ulici a kancelarija mu blizu mosta na Ibru gde se nalaze i kafići. Ni ko su ljudi koji su se muvali oko kuće preko puta u kojoj godinam niko nije živeo.

Kakogod, sedam godina posle ubistva Olivera Ivanovića na sever su ušle, pod punom oružanom opremom, institucije iz Prištine. Srbe je razvlastio Beograd, izvuko ih institucija i ostavio , sa stalnim patriotskim porukama preko medija, kako će da ih brani. I sve što je rađeno sa druge strane administrativne linije, u Srbiji, zapravo je pomagalo jačanju kosovskih institucija i njihovom ulasku na sever Kosova.

Na Kosovu skoro da nema drugačijeg glasa među Srbima od onog koji diktira vlast u Beogradu. A oni koji progovore drugačije, Rada (Trajković), Marko (Jakšić, doktor), Moma (Trajković), su maltretirani na administrativnim prelazima od strane srpskih državnih organa kada idu na KIM ili dolaze odande. I ne samo verbalno maltretirani i zadržavani. Mlađi ljudi među Srbima koji žive na severu i drugačije misle, su takođe maltretirani i pod ozbiljnim pretnjama. Glas Srba južno od Ibra se više i ne čujem, sem kada su u pitanju funkcioneri Srpske liste.

Često se setim Oliverove priče kako je to izgledalo 1999. godine kada su se vojska i policija povlačili u Srbiju, za njima išao uplašeni narod. Pre toga zbrisali političari iz tog naroda. I kako su Srbi sa severa ipak ostali a medjunarodne snage (Francuzi u ovom slučaju) naterane da štite mosta na Ibru i Srbe na severu Kosova. i to je bio samo početak jedne velike borbe.

Oliver je bio i jedini srpski političar koji je živeo na severu Kosova a redovno obilazio Srbi južno od Ibra, naročito one usamljene, u okruženju, po selima razbacanim po Metohiji. I one retke koji su se usuduli da se vraćaju u gradove na Kosovu i Metohiji.

Ljiljana Stojanović