LESKOVAC

Čelnici leskovačkog Saveza za Srbiju komentarisali su pretekle izbore. Jelena Spirić (Stranka slobode i pravde) je rekla da se pokazalo ono što SzS tvrdi, a to je da ne postoje uslovi za normalne i demokratske izbore u Srbiji. Ona je ukazala na činjenicu da pet dana nakon izbora još uvek nema procenta izlaznosti od leskovačke Gradske izborne komisije.

„Imamo objavljlene samo preliminarne rezultate i to tako što ih je objavila Srpska napredna stranka. Da li to znači da ova država i ovaj grad nemaju svoje institucije nego samo SNS? Očigledno da se svi bave nekim štelovanjem podataka i rezultata. Na sajtu republičke izborne komisije je nemoguće pronaći zapisnike sa svih biračkih mesta u Leskovcu, a znamo da su svi zapisnici uredno predati. Imamo slučajeve da su glasali preminuli ili oni koji nisu upisani u birački spisak, a to je evidentirano i od strane biračkih odbora. Interesantno je da se na skoro svakom biračkom mestu 20 i više ljudi glasalo van biračkih mesta, što je dokaz fingiranja rezultata. Nelogično je da sličan broj ljudi glasa van biračkog mesta, a da ta mesta imaju 240 ili preko 2000 glasača. Na nivou Leskovca je oko 3.000 ljudi glasalo van biračkog mesta. Očigledno je da članovi SNS-a kada više nisu mogli da „izvlače“ svoje glasače na birališta, krenuli su da im ulaze u kuće…“

Saša Stojanović (Demokratska stranka) ocenio je da su izbori bili „predstava koju je nesposobna vlast odigrala za naivne i lakoverne, pokušavajući da nas ubedi da su to bili demokratski izbori. Obećanja i laganja, pretnje i ucenjivanja – to su metode kojima se vlastodršci služe da bi ljude naterali da glasaju. Takođe, podatak da je u poslednjih par sati na glasačka mesta izlazilo po desetak procenata glasača, dovoljno govori o mogućoj izbornoj prevari. Ova vlast ne želi da prizna da je u odnosu na izbore 2016. godine oko 4.000 ljudi manje na biračkom spisku, zato što su pobegli od diktature SNS-a, ne želi da prizna da se za osam godina njihove strahovlade iz Leskovca iselilo oko 20 hiljada ljudi u potrazi za boljim mestom za život, ali zato ume da katastrofalne rezultate kvaliteta života svih Leskovčana predstavlja kao izbornu pobedu SNS-a! Naime, brojke su neumoljive, a one ukazuju da je zahvaljujući bojkotu, i samo bojkotu, i uprkos pretnjama, zastrašivanjima i kršenjima izbornih pravila, na glasanje je izašlo 12.000 glasača manje nego na izbore 2016. godine, a šta predstavlja više od 10 % biračkog tela. Zahvaljujući bojkotu veliki broj naših građana spasen je od potencijalne infekcije koronavirusom, baš zato što je mogućnost infekcije najveća u situacijama sa mnogo ljudi u zatvorenom prostoru, a u šta spadaju i biračka mesta.“

Za Igora Jovanovića (Dveri) najjači utisak sa ovih izbora je da uvek kada pomislimo da je dno tu gde jeste i da gore ne može, SNS nam maestralno plasira novu ideju i ljude koji ukopavaju Srbiju još dublje.

„Neko ko je komandant Kriznog štaba i uz to i gradonačelnik Leskovca, ko treba da bude na prvoj liniji odbrane grada u slučaju elementarne nepogode ili epidemije, organizuje mitinge širom grada Leskovca.

„Na te mitinge dođe, kako sam kaže par hiljada ljudi, pored njega na bini stoji direktor leskovačke bolnice… To je to dodatno kopanje i dokaz da dno nije tu gde mislimo, nego je još dublje. Korona nijednog trenutka nije izašla iz Leskovca ni Srbije, ali se, ispalo je, naprasno pojavila nakon izbora. Za to će neko morati da snosi odgovornost.“

Jovica Stanković (Narodna stranka) naglašava da je i pored svih nepravilnosti izlaznost bila 50%.

„Narod je rekao svoje, a te je ne ovom režimu i sistemu vrednosti, ali i mi iz opozicije moramo da priznamo da je deo tog glasačkog tela koji duže vreme bojkotju izbore, to ne čini zbog opozicije. Oni su na ovaj način poslali poruku da ne veruju ni opoziciji. Naš zadatak će u narednom periodu biti da dođemo do tog biračkog tela, da povratimo izgubljeno poverenje. Imamo i glasačko telo koje za ovaj režim glasa iz straha, jer, ako je režim uspeo nešto za ovih desetak godina, to je da podeli ovo društvo na njihove i naše. Mi moramo da dođemo i do tih ljudi, da im objasnimo da nismo babaroge, da smo samo politički protivnici, a ne neprijatelji, da to što glasaju zbog par hiljada ili komšijinog radnog mesta nikome ne ide u korist na duži period. Treća stvar koju opozicija mora da radi je da vratimo Leskovčane u politički život koji neće da se svodi samo na eventualno članstvo i aktivizam u nekoj stranci. Politika je svakodnevnica, građanin kad se vraća sa posla i vidi lepu fasadu na bolnici mora da se zapita ko daje toliki novac za to, zašto bolnica spolja lepo izgleda, a unutra nema osnovnih stvari za pacijente. Ili, kad prođe pored parka da se zapita ko i zašto ruši park, ko uništava zelenilo, zašto se za to daju pare iz naših džepova… Moramo da pružimo šansu novim, mladim obrazovanim i, zašto da ne, nestranačkim ljudima.“