Rivalitet sila i sudbina sveta: Dan posle sutra

Piše: Aleksandar Stojanović

Pad Berlinskog zida je simbol urušavanja dotadašnjeg sveta. Ideološka polarizovanost i vrednosni kontrast SAD-a i SSSR-a su ustupili mesto dobu unipolarizma. SAD je ostala jedina svetska supersila. Verovalo se da su dani sučeljavanja, trke i propagande bili završeni. Za neke teoretičare međunarodnih odnosa i geopolitike, poput Frensisa Fukujame, krah realsocijalizma je predstavljao i kraj istorije antagonizama, te je, po njemu, svanulo doba saradnje i blagostanja u svetu neoliberalnog kapitalizma. To je na svoj način sugerisao u knjizi „Kraj istorije i poslednji čovek“. Drugi su u završetku Hladnog rata videli početak globalnih pomeranja, trgovinske razmene, slobodnog tržišta i stvaranja svetske države koji opet, sa sobom nose rizike drugog nivoa, što znači da pretnje nisu iščezle iz bezbednosne prakse.  Za treće, poput Samjuela Hantingtona, svet je i dalje vrlo opasno mesto. Krah binarne forme planetarne konstrukcije, otvorio je put sukobu civilizacija na kulturološkim i religijskim osnovama. Za njega, „krvave granice“ će nicati diljem planete, izazvane netolerancijom između različitih verskih i kulturoloških celina. Četvrti akteri geopolitičkih procesa teže da svetu ponude novu paradigmu, koja bi podrazumevala otklon od dominantne fizionomije odnosa snaga u planetarnim razmerama kojim dominira Vašington. Odnosno, teže stvaranju i razvijanju drugih centara moći, okupljenih, pre svega, oko Moskve i Pekinga.

Moć dirigovanja

Kako bilo, svi geopolitički igrači su kalkulisali, tragajući za svojim mestom u novom poretku. SAD su se pripremale za godine u kojima treba apsolutno implementirati projekat izgradnje famoznog „Novog svetskog poretka“, ideje koja figurira kao presudna za opstanak Amerike na vrhu piramide moći. Cilj je bio jasan: sprečiti jačanje potencijalnih konkurenata. Metode su još jasnije – svi mogući institucionalni i vanistitucionalni mehanizmi. Ažurnošću, nemilosrdnošću i oportunizmom, SAD su u „Hladni mir“ uplovile brodom dominacije i intervencionizma u svetskim razmerama. Potonji je bio naročito aktuelan nakon 11. septembra. 2001. godine, datuma koji je imao ulogu inicijalne kapisle za mnoge pojave i procese u poslednjih dvadesetak godina u svetskim okvirima. Rat protiv terorizma i „terorističkih zemalja“ je ušao u javni etar i postao dominatna floskula kojom se pravdaju udari na režime koji ne slede projektovan put u budućnost po merilima Zapada. Američki saveznici sa ove strane Atlantika su, uglavnom, bespogovorno slušali direktive „globalnog šerifa“ kada je u pitanju nametanje imperijalističkih pretenzija – dobar primer za tako nešto je bombardovanje Jugoslavije 1999. godine. Bilo je tako, sve do 2003. godine i odbijanja Nemačke i Francuske da učestvuju u invaziji na Irak. Zemlje koje čine nukleus EU su osporile pravo hegemonu na intervenciju. Taj trenutak možemo označiti kao klicu nastanka multipolarizma u novom milenijumu. Moć dirigovanja svetskim tokovima danas, na početku treće decenije 21. veka, više nije ekskluzivno pravo jedne države. Zemlje sa rapidnim rastom uticaja, one koje moć temelje na privrednoj ekspanziji, vojnoj sili i demografskoj snazi, prete da postanu bitnija konkurencija Vašingtonu nego što su to bile u uvodnim godinama nakon dekomponovanja Gvozdene zavese. Trendovi koji će biti prisutni u budućnosti, prema nekim tumačenjima, sve više će nalikovati onima koji su uticali na konfiguraciju sveta u doba pre izbijanja Prvog svetskog rata. Rat u Ukrajini, pak, sugeriše da će bliska budućnost možda više nalikovati dobu Hladnog rata, budući da se pozornica već priprema za spuštanje nove Gvozdene zavese koja će Putinov režim izolovati od Zapada. Pozicioniranje moći u svetskom šahu, ukazuje da su već danas uočljivi zameci takvih procesa. Kako bilo, i jedan i drugi scenario ne osporavaju mogućnost jačanja i veće uloge neke od drugih sila koje su u prethodnih trideset godina bile u podređenom položaju.

Azijski kolosi

Kina je najozbiljniji kandidat da ozbiljno ugrozi superiornost Sjedinjenih Država. Slabosti ove istočnoazijske zemlje su u disproporcionalnosti broja stanovnika i prirodnih resursa, veliko zagađenje životne sredine usled prenaseljenosti ali i korišćenja „prljave tehnologije“, kao i sama činjenica koju niko objektivan ne može da porekne, da je Kina „bogata zemlja sa siromašnim stanovništvom“. Ipak, kao geopolitički igrač sa nezadrživom ekonomijom i nuklearnim naoružanjem, Peking raspolaže značajnim sredstvima za „ubeđivanje“ u svetskoj, zvaničnoj i još češće, nezvaničnoj diplomatiji. Sve to već igra značajnu ulogu u sučeljavanju sa Vašingtonom oko Tajvana.  Rusija, država naslednik nekada moćnog SSSR-a, pokazuje znake oporavka u decenijama na početku 21. veka. Revitalizacije, koja ide dotle da se pod vođstvom Vladimira Putina nekoliko puta ozbiljno prkosilo geopolitičkim interesima Zapada – kako prilikom rata u Gruziji, tako tokom dejstava u Siriji, a naročito, prilikom intervencije u Ukrajini koja još uvek nije dobila svoju konačnu formu. Najveća zemlja na svetu se vratila na poziciju relevantnog aktera u planetarnoj simultanci. Po koju cenu po samu Moskvu, a i svet, ostaje da se vidi. Na kraju, Rusija je država koja ima moćno hipersonično oružje, te najveći atomski arsenal na svetu, podrazumevajući tu strateško, ali i taktičko oružje. Nespremnost Zapada da se direktno uključi u rat u Ukrajini, posledica je straha od eventualnog nuklearnog udara Moskve po lancima komandovanja, vojnim i privrednim čvorištima, kao i civilnim ciljevima u zemaljama NATO pakta. Pored Kine i Rusije, perspektivnu budućnost može imati i Japan, tehnološki superioran takmičar u međunarodnoj areni, koji i pored starog stanovništva i ograničenja u vidu zavisnosti od uvoza hrane i energenata, može značajno uticati na konture sutrašnjeg dana. Naravno, iz ugla Vašingtona, Japan je benigna pojava, pošto se od američkog bombardovanja Hirošime i Nagasakija, nalazi pod vojnim kišobranom Amerike, te kao takav predstavlja važnu osovinu u nastojanju Pentagona da kontroliše prilike na Pacifiku. Međutim, to se, kao i sve drugo, može promeniti. Indija, druga najmnogoljudnija zemlja na planeti ima procentualno, ogroman broj mladih ljudi, koji mogu biti generator razvoja ove velike zemlje, te mogu kompenzovati nedostatke u vidu separatističkih žarišta, poput onih u Kašmiru. Suparništvo Indije i Pakistana zbog ove oblasti, može prerasti u jednu novu kriznu tačku sa sličnim konsekvencama kao što je to Ukrajina, a možda i goru, budući da se radi o rivalitetu nuklearnih kolosa. Indiju zbog njene veličine i naoružanja, niko ozbiljan ne može otpisati u kalkulaciji odnosa u Aziji, a to se može preneti i na nivo sveta.

Evropske zamke

U nabrajanju relevantnih faktora u globalnom političkoj areni, treba spomenuti i države Evrope – Nemačku, Francusku i Veliku Britaniju. Iako ih pojedinačno, a i kolektivno, često odlikuje neodlučnost u rešavanju problema u svom bližem okruženju, teško je osporiti moć koju sa sobom nosi politički uticaj koji dolazi iz Berlina, Pariza i Londona. Ipak, unutrašnje slabosti, oličene pre svega kroz starenje stanovništva i tenzija zbog intenzivnog imigriranja ljudi drugačijih verskih i kulturnih normi, predstavljaju realnu barijeru projekciji moći izvan granica ovih zemalja. Zapaženu ulogu u budućem svetskom geopolitičkom poretku mogu igrati Indonezija, Južna Koreja i Brazil, mnogoljudne i ekspanzivne ekonomije, koje trenutno imaju status regionalnih sila. Možda i više od pobrojanih, ističe se Turska, koja vešto manevriše između Istoka i Zapada. Administracija predsednika Erdogana nema problem da od Moskve nabavlja protiv-vazduhoplovne raketne sisteme S-400 iako je punopravna (i jedna od najvažnijih) članica NATO pakta, i pored silnog negodovanja koje dolazi, pre svega, iz Vašingtona. Ili da, recimo, iznese poprilično oštre optužbe na račun Amerike nakon nedavnih terorističkih napada u Istanbulu, aludirajući na odgovornost koja leži „preko bare“. Ipak, bilo bi proizvoljno reći da je Turska bliža Rusiji nego Zapadu. Na kraju krajeva, Erdogan se protivi ruskoj aneksiji Krima, osuđuje napad Moskve na Ukrajini, a tokom rata u Nagorno-Karabahu, sponzorisao je azerbejdžansku stranu, dok se sa druge strane nalazila jermenska vlada, u izvesnom smislu, produžena ruka ruskog predsednika Vladimira Putina. Kao makijavelistički nastrojena država, Turska koristi svoju poziciju na međi kontinenata da za svoju stvar izvuče najveću moguću korist. Budući da se nalazi na strateški značajnom mestu koje svako želi da kontroliše, Turska sebi može da pribavi velike političke, ekonomske i vojne benefiti, ali može i da ugrozi druge zemlje, pa čak i Evropu u celini. Možda najefektnije oružje koje ova zemlja ima jesu nezadovoljni ljudi sa celog Bliskog istoka koji žele da u stihiji odu na Zapad. To je pre par godina primetio i turski predsednik, pretećim rečima da Ankara „na svojim kapijama drži milione migranata“. Kako bi se Evropa snašla sa naglim prilivom tolikog broja ljudi, ostaje veliko pitanje.

Tačka spora

Promene u međunarodnim odnosima, će neminovno, dovesti do usložnjavanja međunarodnih odnosa, pa će i geopolitičke aspiracije zemalja pretrpeti određenje korekcije: biće neophodno podneti žrtvu u pogledu prilagođavanja nacionalnih interesa pojedinačnih zemalja interesima drugih. Generator sukoba tokom čitave istorije, bila je inkompatibilnost interesa među državama. Zemlje teže da osiguraju svoju bezbednost, da uvećaju svoja ekonomska dobra, a često i da na međunarodnoj sceni steknu ugled i poštovanje kakvo misle da zaslužuju, pri čemu se nisu, niti se biraju sredstva. Međutim, beskonačno insistiranje na „suverenom pravu zemlje“ da implementira mere koje smatra neophodnim zarad svog razvoja, uz ignorisanje percepcija drugih, susednih, regionalnih ili globalnih aktera, predstavlja put u nepoverenje, tenzije, i konsekventno, ratove. Odgovorna država, bila ona planetarna sila ili zemlja skromne moći, to ne sme da radi. Uzimanje u obzir odnosa i procesa koji se dešavaju u bližem i daljem okruženju je neophodnost zarad mirnijeg sveta. Besmislenost teze mnogih država o njihovom suverenom pravu da donose određene iz ugla drugih, kontroverzne odluke, bez sagledavanja njihovog uticaja ili makar tumačenja u okruženju (recimo, odluka o razvoju atomskog naoružanja), metaforički se može predstaviti rešenošću plivača koji u bazen ulazi da pliva „jer je to njegovo pravo“, iako u tom istom bazenu vrebaju krokodili. Slično važi i na nivou država. Neumerenost u odlukama i ignorisanje interesa „krokodila“ je u poslednjih dvadesetak godina već dovelo do nekoliko prelomnih tačaka u međunarodnim odnosima. Ispostavilo se da „krokodili“ umeju da vrše terorističke napade na trgovinske centre. Ili da voze tenkove po žitnim poljima Ukrajine, u najvećoj vojnoj intervenciji u Evropi poslednjih decenija. Gde će se pojaviti u budućem, bipolarnom ili multipolarnom svetu? Kad izrone, ko će biti kriv za njihovo nezadovoljstvo? Planetarna javnost je već podeljena prilikom davanja odgovora na ta pitanja. Teško da će biti drugačije u danu posle sutra.

Više o globalnoj bezbednosti, čitajte na sajtu Centra za istraživanje bezbednosti (CIB).

Prati
Obavesti me o
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare