BEOGRAD

Poslednjih nekoliko meseci svedočimo svakodnevnim protestima studenata i građana širom Srbije. Broj
ljudi na ulicama ukazuje da je ovaj maratonski protest drugačiji od svih do sada. Pregled naslova dnevnih
novina ukazuje na postojanje dva sveta – jedan u kojem žive učesnici protesta i drugi, u kojem žive oni
koji podržavaju predsednika republike. Ono što je lako uočljivo u medijskom etru Srbije je zloupotreba
reči i moći koje reči imaju kroz širenje dezinformacija, različite manipulacije činjenicama, ili kroz skriveni
(pa i otvoreni) govor mržnje. Posebno zabrinjava to što ovakve prakse ne dolaze samo sa margina
interneta, već su dominiraju najčitanijim tabloidima, a često se nalaze i u informativnim štampanim
medijima, kao na televiziji. O ovoj temi sam razgovarala sa Radetom Veljanovskim, profesorom na
Fakultetu političkih nauka u Beogradu u penziji, stručnjakom za medije i komunikaciju. Kao iskusni
novinar i urednik, prof. Veljanovski je doprineo je reformi medijskog sistema Srbije kao član različitih
stručnih radnih grupa. Pored novinarskog i akademskog angažovanja, prof. Veljanovski je aktivan u
politici i čest je sagovornik na temu političkog uticaja koji medije pretvara u instrumente propagande i
urušava autonomiju novinarske profesije.
Informer i slični tabloidi redovno targetiraju studente, građane koji ih podržavaju kao i opozicione
aktiviste. Da li mislite da prosečan čitalac ume da prepozna manipulaciju u takvim tekstovima, i ako ne
– šta to znači za širu javnost?
Mislim da je to jedan od najvećih problema. Kako se javnost probudila poslednjih 5-6 meseci, možda je
broj tih prosečnih čitalaca, slušalaca i gledalaca počeo da prepoznaje manipulacije u takvim tekstovima
povećan. Međutim, pre ovog velikog bunta najveći broj tih prosečnih čitalaca nije mogao da razazna šta
je istina, a šta nije. To je uglavnom bio slučaj sa starijim ljudima. Kod nas je kriza već 40 godina, i tokom
tog perioda neki ljudi su jednostavno navikli da primaju sadržaje koji im odgovaraju i to je, na neki način,
oblikovalo njihov pogled na svet. Ljudi, naročito stariji, više ne tragaju za istinom već traže sadržaj koji
potvrđuje njihove postojeće stavove o određenim pojavama i procesima. U takvom okruženju, ne postoji
mogućnost za dijalog, raspravu, ili poređenje argumenata i činjenica. Zbog toga ne dolazi do istinskog
razumevanja i društvo ostaje trajno podeljeno.
Da li mislite da ljudi danas imaju alate da razotkriju i ospore štetne medijske narative i šta je ono što
im najviše nedostaje u tom pogledu?
Ljudi imaju te alate, ali moramo da priznamo da ih pre svega koriste mladi. Oni su odrasli uz nove
tehnologije tako da su im alati potpuno dostupni. S druge strane, stariji ljudi, posebno oni koji imaju više
od 50 godina, čak i kada su im ti alati dostupni, ne prepoznaju ih uvek ili ne umeju da ih koriste na pravi
način. Čak da su svi ljudi edukovani da ih koriste, moramo priznati da postoji fenomen koji je Bodrijar
nazvao informativnom mećavom. To znači da se ljudi suočavaju s ogromnom količinom informacija, ali
samo oni koji su zaista dobro edukovani i koji imaju i znanje o političkim procesima, mogu da se u toj
mećavi da se snađu. Studentski protesti su pomogli da građani, pogotovo mladi, imaju veću potrebu za
istinom.
Da li to može da poboljša okolnosti u kojima živimo, da nam želja za istinom pomogne u snalaženju u
informativnoj mećavi?

Da, jer mladi sve više prepoznaju manipulacije. Međutim, vlast takođe radi na dominaciji svojih političkih
stavova i promociji tih stavova u javnoj sferi. Na primer, imamo desetine televizija koje promovišu
određenu politiku putem distributivnih mreža, kao što je mreža Telekoma. Tako te televizije postaju
dostupne na celokupnoj teritoriji Srbije i da je količina informacija koja dolazi iz jednog političkog pravca
apsolutno dominantna. Alternativna, kritička ili realna stvarnost često prekrivena, nadjačana. Ovo je vrlo
ozbiljna situacija s kojom se moramo suočiti.
Da li se naš obrazovni sistem ozbiljno bavi temom medijske pismenosti? Da li je nekoliko časova
godišnje u okviru izbornog predmeta Građansko vaspitanje dovoljno?
Ne – bilo je nekih pokušaja početkom 2000-ih, kada je na Fakultetu političkih nauka u Beogradu održan
seminar za nastavnike građanskog vaspitanja i za one koji bi trebalo da se bave ovom tematikom u
osnovnim i srednjim školama. Nažalost, kada su se dogodile političke promene 2012. godine, sve te
inicijative su obustavljene. Kao rezultat, danas nemamo takvu formalnu edukaciju za mlade ljude. Druga
mogućnost za unapređenje medijske pismenosti su sami mediji, ali oni se gotovo uopšte ne bave time.
Ovo bi posebno trebalo da bude odgovornost javnih medijskih servisa (RTS i RTV), s obzirom na to da je
to njihova zakonom predviđena uloga. Teško je očekivati da će mladi ljudi, kao i šira javnost, razumeti
pravu funkciju medija, ako se ne bave tim pitanjima.
Šta je po vašem mišljenju najvažnija stvar koja nam nedostaje?
Rekao bih da je osnovni nedostatak koji imamo u polju medijske pismenosti jeste nemogućnost
potrošača medijskih sadržaja da prave selekciju: da razlikuju ono što je istinito od onoga što nije, što je
objektivno od neobjektivnog. Tako nisu u mogućnosti ni da prepoznaju govor mržnje, niti da na
odgovarajući način reaguju.
Kako u takvoj situaciji vidite ulogu profesionalnih novinara i redakcija u obrazovanju publike? Da li oni
mogu biti korektiv u društvu uprkos opštoj tabloidizaciji s jedne strane i dominaciji društvenih mreža
kao izvora informisanja, naročito mladih, sa druge?
Uprkos izazovima koje donosi tabloidizacija i dominacija društvenih mreža profesionalni novinari i
redakcije i dalje imaju ključnu ulogu u obrazovanju publike. Njihova odgovornost je ogromna, jer mediji
imaju moć da oblikuju javno mnjenje i utiču na društvene vrednosti i stavove. Novinari koji su zaista
posvećeni profesionalizmu, etici i Kodeksu novinara imaju kapacitet da pružaju tačne, uravnotežene i
informativne sadržaje koji pomažu javnosti da donosi informisane odluke.
Međutim, problem nastaje kada se novinarska profesija polarizuje i deli na osnovu političkih i ideoloških
stavova. Kao što ste pomenuli, u Srbiji postoje dve glavne grupe medija koje prenose iste događaje na
potpuno različite načine, i na to utiče upravo njihova politička pripadnost. Ovaj fenomen može zbuniti
publiku i otežati im da prepoznaju objektivnu istinu. U takvim okolnostima, novinari i mediji moraju biti
posebno odgovorni u načinu na koji izveštavaju, kako bi pomogli publici da shvati sve aspekte događanja
i postavi se kritički prema informacijama koje primaju.
Šta smatrate da je najvažniji put kojim moraju da idu mediji kako bi ovo promenili?
Važno je da novinarske organizacije, kao što su Udruženje novinara Srbije i Nezavisno udruženje
novinara Srbije, i dalje promovišu zajednički novinarski kodeks i etičke standarde koji podrazumevaju

objektivnost, odgovornost i nepristrasnost. Nažalost, neki novonastali mediji i novinarske organizacije ne
primenjuju ove standarde dosledno, što dodatno komplikuje situaciju.
U svetlu sveprisutne tabloidizacije i uticaja društvenih mreža, gde je brzina i šokantnost vesti često
važnija od tačnosti, novinari moraju ostati posvećeni svojoj misiji da informišu i edukuju javnost na
temelju činjenica, a ne senzacionalizma. To je izazov, ali i odgovornost koju moraju prihvatiti da bi
očuvali integritet novinarske profesije i pomogli društvu da se nosi sa savremenim medijskim izazovima.
Spomenuli ste kako politička pripadnost utiče na način izveštavanja. Na žalost, ono što smo videli u
poslednjih šest meseci je učestao govor razdora u medijima bliskim vlasti. Od govora razdora, do
govora mržnje i fizičkog nasilja je tek nekoliko koraka. Imajući u vide da institucije ne reaguju, može li
se govor mržnje efektivno razbijati kroz obrazovnu praksu?
Govor mržnje se svakako može efikasno suzbijati kroz obrazovnu praksu, posebno kroz edukaciju mladih.
U tom kontekstu, obrazovni sistem treba da ima ključnu ulogu u oblikovanju stavova mladih ljudi, kako
bi ih naučio osnovnim principima međusobnog poštovanja i tolerancije. Postoji staro pravilo koje kaže:
„Ne čini drugome ono što ne želiš da tebi čine”, i ono je temelj mnogih etičkih sistema, uključujući i
borbu protiv govora mržnje. Ako mladi ljudi kroz obrazovni sistem usvoje ove principe i nauče da
prepoznaju štetne narative, to bi trebalo značajno da smanji širenje govora mržnje. Koliki je to izazov
govori i da postoje, nažalost, mediji, ako ih možemo nazvati medijima, koji su se potpuno posvetili
podsticanju neprijateljstava i antagonizama, targetiranju određenih grupa ljudi, bilo mladih bilo starijih.
Ovo je posebno izraženo u poslednjem periodu, a nažalost, nemamo nikoga ko bi reagovao na ovu
pojavu, odnosno imamo ali reakcija izostaje.
Čitanje istraživanja Krika i izveštaja Saveta za štampu ukazuje na to da mediji koji krše Kodeks
novinara Srbije i koji šire dezinformacije dobijaju finansijsku podršku države kroz različita davanja, dok
mediji koji poštuju Kodeks i izveštavaju u javnom interesu takvu podršku ne uživaju. Umesto sankcija,
oni bivaju finansijski nagrađeni. Kakve to posledice ima na sistem informisanja?
Mnogi mediji, naročito oni koji širenje govor mržnje finansijski bolje stoje od medija koji se baziraju na
objektivnom novinarstvu. Mediji poput Informer-a, Alo-a i Kurir-a često ignorišu odluke Saveta za
štampu i čak nastavljaju sa praksama koje su u suprotnosti sa etičkim standardima. To ukazuje na
ozbiljan problem u društvenim odnosima, gde ne postoji adekvatan pritisak na takve medije da menjaju
svoje ponašanje. To stvara i situaciju u kojoj novinari mogu biti prisiljeni da prihvate određene stavove
ili stilove izveštavanja kako bi zadržali posao i opstali u industriji. Čak i ako su prošli kroz kvalitetnu
edukaciju, u okruženju gde prevladavaju mediji koji šire govor mržnje, može doći do promene stava kod
pojedinaca koji su pod pritiskom da se prilagode.
A institucije, kao što smo spomenuli na rade svoj posao – i to je jedan od ključnih zahteva ovih
protesta. Kada su u pitanju mediji, konkretno javni servis, posle dvonedeljne blokade RTS raspisan je
konkurs za članove Saveta REM-a. Da li bi funkcionalan REM bio dovoljan da se govor mržnje bar u
elektronskim medijima smanji?
Nužno je imati institucionalne mehanizme za suzbijanje govora mržnje koji rade a upravo jedan od tih
mehanizama je Regulatorno telo za elektronske medije (REM). REM je telo koje bi trebalo da prepozna i
sankcioniše govor mržnje. Evropski regulativni okvir jasno prepoznaje govor mržnje kao ozbiljan prekršaj,
pa čak i kao krivično delo kada je usmeren prema različitim društvenim grupama na temelju nacionalnih,

verskih, polnih ili političkih razlika. Nažalost, do sada REM nije u dovoljnoj meri ispunjavao ovu svoju
zakonsku obavezu, što je dovelo do toga da govor mržnje nije tretiran sa ozbiljnošću kakvu zaslužuje.
Obrazovni sistem i institucionalna regulacija moraju ići ruku pod ruku. Obrazovanje pomaže u
oblikovanju vrednosti, dok institucionalni mehanizmi obezbeđuju da postoje konkretne sankcije za one
koji šire štetne narative, čime se stvara sistem koji zaista može da se bori protiv govora mržnje na više
nivoa.

Natalija Veličković

Regionalna informativna agencija JUGpress nije deo ovog projekta a tekstove objavljujemo kao prijateljsku podršku