„Prvo hleb, pa ljudska prava“, Đokica Jovanović o učešću levice u parlamentarnoj borbi


Sociolog Đokica Jovanović smatra da levi politički akteri u Srbiji nekritički i olako prihvataju postulate liberalne ideologije kao i da je pored pragmatične potrebe za savezima nužno prethodno izgraditi strukturisan idejni stav.

MašinaĐokica Jovanović

Đokica Jovanović; Foto: Medija centar Beograd

Levica u Srbiji, uključujući njen deo koji se deklariše kao „zeleno-levo“, je razdeljena i sa malim kapacitetima. Ipak, njeni delovi poslednjih godina postaju redovni učesnici izbora na različitim nivoima – o potrebi za levim idejama i mogućnostima njihovog razvoja u elektoralnoj politici razgovarali smo sa Đokicom Jovanovićem, profesorom sociologije (u penziji) Filozofskog fakulteta u Beogradu.

„Kod nas ima levičara, ali nema (etablirane) levice. Figurativno: Saharu čini neizmerno mnoštvo peščanih zrnaca. Ali, svaki lahor ih pomera i taj lahor gradi dine. Što će reći, naša levica abreaguje a ne reaguje“, kaže za Mašinu Jovanović koji je i podrobnije objasnio metaforu koju je iskoristio.

Jovanović smatra da su organizacije i pojedinci koji sebe nazivaju levima „dobri učenici već zastarele američke filozofije utilitarizma“ te da „nekritički koketiraju na sve strane“ kako bi uklonili parazitski režim. Međutim, to potencijalno nosi mnoge nedoumice:

„Razumeo bih da ulaze u saveze, ali se ne može prihvatiti činjenica da nemaju strukturisan idejni stav. Ipak, malo nauke ne bi bilo na odmet. Boriti se za dostojanstven rad je tek parola. Šta, u njihovom horizontu to podrazumeva? I načelno i taksativno?“, pita se naš sagovornik.

Jovanović iznosi kritiku i na, čini se olako, prihvatanje ideologogema liberalizma: „ljudska prava“, „vladavina institucija“, „demokratija“…

„Što više o tome govore, to toga ima sve manje. Ali, ima nešto važnije. Čoveku, koji se nalazi u egzistencijalnoj iznudici, koji radi na slabo plaćenim privrmenim poslovima, ljudima na ivici siromaštva (statistika ne prikazuje pravo stanje), onome ko ne može da leči i školuje dete zbog besparice… iskaz o ljudskim pravima vredi koliko i lanjski lahor. Drugim rečima, i danas sam u to uveren, levica bi morala da dela u pravcu ostvarivanja socijalne sigurnosti (ne socijalne pravde, što može da bude, ali i ne mora). Dakako, socijalna sigurnost se u potpunosti ne može realizovati, ali to može biti idejno i političko putovanje. Obavezno, nedogmatsko. A doktrinarno samo u osnovi.

Uzgred, oštro odvajam pomove „idejno“ i „ideološko“. Ideologija jeste camera obscura, ali to je druga tema“, smatra Jovanović.

„Da pojednostavim skroz naskroz – prvo hleb, pa ljudska prava. Gladnom čoveku sloboda malo znači“.

Iako je jedan izborni ciklus nedavno završen, ili se njegovo konačno zatvaranje traži na sudu (u zavisnosti koga pitate), činjenica je da nas čekaju novi izbori za svega nekoliko meseci te da je najveći broj političkih aktera već usmeren ka tome. Zleno-leve političke organizacije će učestovovati i na lokalnim izborima, sasvim sigurno i na ponovljenim beogradskim ako do njih dođe – da li leve ideje imaju šta tu da traže?

Đokica Jovanović
Đokica Jovanović; Foto: Matija Jovanović

„Bojim se da smo prihvatili nama nametnutu žurbu političkih aktera u njihovom samoimenovanju kao levice. Dakle, ono što kaže bilo koja partija, pa i leva mene, kao običnog čoveka, uopšte ne obavezuje. Čak me ne obavezuje ni to da uopšte treba išta da znam o njima. Toliko o partijskom egocentrizmu“, kaže Jovanović za Mašinu.

„Šta me interesuje?“, pita se naš sagovornik.

„To kako će partije upravljati mojim životom. I to nije slučaj samo u beznačajnoj zemlji, poput Srbije, to je mundijalni koncept. Upravljajući mojim životom, partje odlučuju, u krajnjem, o životu i smrti. Jer, one traže mandat upravo za to – da upravljaju, a ne da služe. E, to je tačka od koje treba da krene levica. Zato što desnica, od liberealne do nacifašističke, to pitanje drži duboko zakopanim. Jer, otvaranje tog pitanja znači da počinje proces upitnog obesnaživanja desnice. A naša samoimenovana levica je, prema ovom kriterijumu, i po njenoj praksi, tek ukrasni derivat desne politike i ideologije“, objašnjava Jovanović.

Iz godine u godinu svedočimo dodatnom urušavanju radnih prava i ponižavanju radnika i radnica, od kojih ne mali broj gubi život na poslu. Sindikati, bez čijeg jačanja je teško zamisliti rast levice, ipak ostaju previše tihi – da li bi i oni trebalo da uključe u političku borbu, pitali smo Jovanovića.

„Naravno da treba. Inače, čemu sindikati? Odavno zagovaram pansindikalnu konferenciju. Pritom sam potpuno svestan slike rogova u vreći. I svestan komandne pozicije raznoraznih centara moći spram sindikata. No, od nečega se mora krenuti. Vrlo loše je što ovo ne nailazi na sindikalno prihvatanje, osim deklarativnog“, kaže Jovanović.

Sagovornik Mašine smatra i da ozbiljan sindikat treba da ima političko krilo koje ulazi u partijsku arenu.

„Ali! Pre toga se moraju nužno izgraditi mehanizmi kontrole političkog delovanja političkog krila. Inače, na koruptivnom vašarištu će ono biti rastočeno. Ukratko, političko krilo sindikata vodi politiku prema artikulisanim sindikalnim interesima (tj. sindikalnog članstva, a ne sindikalne hijerarhije). Permanentno delovanje na izgradnji sindikalne koncepcije. I, političko krilo mora biti kadrovski i organizaciono elastično. Nikakva birokratizacija ne dolazi u obzir“, zaključuje Jovanović.

Izvpor: Mašina

Prati
Obavesti me o
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare