NIŠ-LESKOVAC-VRANJE

Lokalna pravobranilaštva najčešće se uključuju tek kada spor već nastane, potrošaču sud
može biti skuplji od robe zbog koje se tuži, a sistem gotovo da ne pokazuje ko kontroliše
kvalitet rada sudskih veštaka.
Šta vredi pravo ako građanin nema dovoljno novca, vremena i upornosti da ga ostvari? Šta
lokalna samouprava dobija od pravobranilaštva ako ga pita za savet tek kada je tužba već
stigla? I ko kontroliše stručnjaka od čijeg nalaza ponekad zavisi sudska odluka?
Ova pitanja otvorena su na stručnom skupu „Pravosuđe: iz prakse u javne politike“,
održanom 25. juna na Pravnom fakultetu Univerziteta u Nišu. Skup su organizovali Odbor za
ljudska prava Niš i Pravosudna baza jug, uz podršku Fondacije za otvoreno društvo. U
realizaciji su učestvovali Pravni fakultet, organizacija Iustitia i ELSA Niš.
Ideja skupa nije bila da se ponove zaključci već objavljenih istraživanja, već da se proveri šta
oni znače u stvarnom životu – za građane, sudove, lokalne budžete i institucije.
Predsednik Odbora za ljudska prava Niš Dragan Đorđević podsetio je da je Pravosudna baza
jug pokrenuta 2019. godine upravo zato što je jug Srbije, kako je rekao, nepravedno
zapostavljen u procesima reforme pravosuđa i vladavine prava. Cilj istraživanja je da podaci
sa juga ne ostanu samo lokalna priča, već da postanu osnova za kreiranje nacionalnih javnih
politika.
Pravobranilaštvo dolazi kada je požar već izbio
Jedan od najupečatljivijih podataka predstavljenih tokom panela o zaštiti javnog interesa
odnosio se na strukturu poslova lokalnih pravobranilaštava. Od oko 7.800 evidentiranih
predmeta, najveći deo odnosio se na zastupanje, dok je svega oko 800 bilo povezano sa
pravnim mišljenjima i savetima.
Drugim rečima, pravobranilaštvo se najčešće uključuje tek kada je problem već postao spor.
Panelisti su govorili o predmetima koji se iznova ponavljaju: ujedi napuštenih pasa, faktičko
zauzeće zemljišta, padovi zbog rupa, leda ili neobezbeđenih javnih površina.
Pravobranilaštvo zatim brani grad ili opštinu, ali uglavnom nema ovlašćenje da naloži
izgradnju prihvatilišta, promenu postupanja lokalnog organa ili bolje održavanje javne
površine.
Zato su istraživači ukazali da bi njegova savetodavna uloga morala da bude snažnija.
Profesorka Nevena Petrušić založila se da se proširi krug poslova za koje bi lokalni organi
morali da traže stručno mišljenje pravobranilaštva.
“Neka ostane pisani trag”, bila je jedna od ključnih poruka – kako bi se znalo ko je dao
stručni savet, ko ga nije poslušao i ko snosi odgovornost za odluku, čije posledice na kraju
plaćaju građani.

Potrošač dobija spor – ako uopšte stigne do suda
Paradoks sudske zaštite potrošača staje u nekoliko brojeva.
Oko 41% osnovnih sudova obuhvaćenih istraživanjem nije imalo nijedan evidentiran
potrošački spor, dok je približno 30 % imalo svega jedan ili dva. To ne znači da građani
nemaju probleme sa trgovcima, već da veliki broj njih nikada ne stigne do suda.
Prosečna vrednost spora u analiziranim predmetima, koji su se odnosili na obuću, bila je oko
15.000 dinara, a kod bele tehnike oko 60.000. Troškovi advokata, veštačenja i postupka mogu
višestruko da premaše vrednost robe.
Pritom, iako zakon ovakve sporove određuje kao hitne, prosečno vreme do prvostepene
odluke iznosilo je 289 dana. Samo 13,6 odsto prvih ročišta bilo je zakazano u zakonskom
roku od 30 dana.
A kada potrošač ipak izdrži postupak, šanse da uspe veoma su visoke – analiza je pokazala
uspeh potrošača u približno 90% prvostepenih predmeta.
“Sudska zaštita je formalno dostupna svima, ali je u praksi ostvariva samo onima koji imaju
dovoljno novca, vremena, informacija i upornosti”, ocenila je Adrijana Mladenović.
Na panelu je predstavljena i vansudska zaštita. Takav postupak u proseku traje oko 37 dana,
ali se približno 40% predmeta završava sporazumom. Ako sporazuma nema, preporuka
posrednika nije obavezujuća, pa se potrošač često ponovo upućuje na parnicu.
Veštak jednom – veštak doživotno
Treći panel otvorio je pitanje sistema u kojem sudski veštak, nakon imenovanja, nema
obavezu da periodično obnavlja licencu, niti da prolazi kontinuiranu proveru stručnosti.
U analiziranom periodu, 52 javno evidentirana razrešenja bila su na lični zahtev veštaka,
jedno je usledilo zbog osude za krivično delo, a nijedno zbog neurednog, nesavesnog ili
nestručnog obavljanja veštačenja.
Da li to znači da svi veštaci rade bez greške – ili da sistem njihove greške ne ume da
registruje?
Učesnici panela ukazali su da sudije, kada nisu zadovoljne nalazom, često samo odrede
novog veštaka, bez pokretanja postupka, koji bi mogao da pokaže da postoji širi problem.
Predloženi su ažurniji registri, periodično obnavljanje licenci, kontinuirana obuka i jasniji
mehanizmi kontrole.
Slikovit komentar Milana Jovanovića možda najbolje opisuje koliko su pojedini zakonski
mehanizmi retki u praksi: pre će se, rekao je, videti čovek koji biciklom ide na Mars, nego
odluka kojom se veštak obavezuje da nadoknadi troškove nastale zbog njegovog kašnjenja.
Kada svedok odustane: zloupotreba ili nezaštićena žrtva?

Posebno osetljiv deo razgovora odnosio se na privilegovane svedoke u krivičnim postupcima,
naročito u slučajevima nasilja u porodici.
Kada žrtva promeni odluku i odbije da svedoči, postupak može ostati bez ključnog dokaza.
Ali učesnici su upozorili da se takva odluka ne sme automatski nazivati zloupotrebom. Iza nje
mogu stajati strah, pritisak, zavisnost od okrivljenog ili sekundarna viktimizacija.
Pored razmatranja drugačijih procesnih rešenja, poput modela koji se primenjuje u Hrvatskoj,
otvoreno je i pitanje kapaciteta službi za podršku žrtvama. Bez stvarne podrške tokom
postupka, promena zakona sama po sebi neće ukloniti razloge zbog kojih žrtve odustaju.
Skup je završen bez lakih odgovora, ali sa jasnom zajedničkom porukom: pravo se ne meri
samo kvalitetom zakona, već onim što građanin, lokalna zajednica ili žrtva zaista dobiju kada
pokušaju da ga primene.
Kako je studentima poručila Magdalena Dojčinović iz ELSA Niš: “Pitanje ne mora biti
kompleksno da bi bilo veliko. Često upravo najjednostavnije pitanje otvori najvredniju
diskusiju.”