LESKOVAC

Bavljenje pozorištem – pogotovu leskovačkim Narodnim pozorištem – u sredini kakva je leskovačka kulturna kratkodnevnica, mukotrpan je i nezahvalan, ali u isto vreme prijatan i meni dragi čin.

Nemajući velikih pretenzija, ni želja da svojim tekstovima o predstavama koje su na repertoaru LNP budem kritičko pero koje će svojim stavovima iznesenim na stranicama JUGpress/Nove naše reči, biti vrhovni ždrec leskovačke pozorišne misli, već samo potrebu, jaču od razuma, da svojim tekstovima otrgnem od zaborava i prolaznosti vremena, ako je to ikako moguće, neke pozorišne igrarije, neke glumce i njihove uloge; da ostane živi zapis o njihovim snovima, koje su prenosili i prinosili Leskovčanima, na pozorišnoj sceni LNP. Da nove generacije Leskovčana upoznam sa: repertoarom koji se je igrao na sceni LNP, glumčkim ansamblom, njihovim ulogama, reditelji koji su gostovali, publika koja je ovde bila. Da svedočim i ostavim trag o jednom vremenu, koje neumitno i brzo odlazi u trajni zaborav, što za pozorišnu umetnost, koja je ograničenog života, ima poseban značaj. Da kao jedan od stalnih posetilaca LNP, bez „mudrovanja”, javno iznesem svoje impresije, putem pisane reči, o tim predstavama, i tako ostavim neki trag da sam živeo. Sva ta imena, sve te predstave, ostaće na vjek i vjekov na stranicama NNR, i isplivavaće, s vremena na vreme, ispod naslaga godina kao večno sećanje na te ljude i te pojave. Razumete me?

Ovo će biti malo duži tekst. Ne umem bolje i sažetije. Pa, ko želi neka nastavi sa čitanjem. Kome je pak ovaj tekst predugačak, ili pak dosadan, neka odmah odustane od čitanja. A, i šta će mu?
Važno je da se setimo: osnivač leskovačkog Narodnog pozorišta je znameniti srpski satiričar Radoje Domanović, koji je radio i kao profesor srpskog jezika u leskovačkoj gimnaziji. On je autor satirične pripovetke „Pozorište u palanci“. Tokom prošle pozorišne sezone na sceni leskovačkog Narodnog pozorišta odigrana je predstava „Pozorište u palanci“, u režiji Juga Radivojevića. Gledao sam, kao i uvek, premijeru i prvu reprizu da bih mogao što sažetije i jasnije da iznesem svoje mišljenje. Sama predstava mi se dopala, zaista. Međutim, režija, adaptacija, scenografija i kostimi predstave mi se uopšte, ič, nisu dopali. Neobično?! Jok, more! Leskovačko Narodno pozorište, po mom skromnom mišljenju, sada ima izuzetan glumački amsambal, koji je svojim glumačkim umećem izneo celu predstavu na vrlo visokom umetničkom nivou. Alal vera, gospodo glumci! Uživanje je bilo gledati vas obe večeri. I da ponovim reči velikog Andreja Tarkovskog: „Glumci su sve“. Osećam potrebu i obavezu da vam, gospodo glumci, spomenem imena, svima vama koji ste igrali u ovoj predstavi, po redosledu navedenom u afišu: Petra Dimitrijević, Nataša Stanković, Maja Janković, Mina Conić; Predrag Smiljković, Dragan Marjanović, Miodrag Krčmarik, Filip Radivojević, Ivan Janković i gostujući glumci, amateri. Ovaj tekst nije prikaz pomenute predstave i neću više nijednu reč napisati o njoj, ali, hoću o režiji Juga Radivojevića. Uz sve uvažavanje činjenice da rediteljski rad na nekom tekstu, pogotovo ako se radi o dokumentarnom pozorištu i ansambal-predstavi kao što je Domanovićeva predstava „Pozorište u palanci“, podrazumeva određene rizike (jer, reditelj je stalno u dodiru sa gorućom svakodnevicom, sa sadašnjim trenutkom) režija J. Radivojevića, tj. njegov pokušaj da direktno vo vremja ovo tumači vo vremja ono bio je budi bog s nama i to je narušilo dijalektičko jedinstvo režije i glume. Osnovni princip rediteljskog rada na nekom tekstu, bar toliko znam, jeste težnja da se gledaocu približi priča. Međutim, da biste uspeli u tome, morate da znate sve o piscu i vremenu u kom je stvarao i kako je priča nastala. Nemam utisak da je reditelj u ovom ubrzanom vremenu, gde je sve postalo površno i kuso, uopšte spoznao kontekst nastanka Domanovićeve pripovetke „Pozorište u palanci“, već mi se čini da je, rukovodeći se linijom manjeg otpora: Šta znaju one zamlate i luzeri u provinciji, b’š me briga, mogu da ih muntam kako ja hoću. Neću mnogo da džgajem, ali uz dobru gabelu ću zdudam predstavu – što je i dovelo do toga, da ametom promaši posledice i uzroke pozorišnog bivstvovanja u provinciji. Nije pozorište trapava imitacija života, simulakrum, već sam život, onakav kakvog ga je video i doživeo sam autor pripovetke, g. Domanović. Pozorište je, kako kaže I.M., kao agora gde se otvaraju važna društvena pitanja. Međutim, reditelj ovog pozorišnog komada, težeći za egzibicijom, senzacijom i kvazierotikom, tamo gde im mesto nije, ili koristeći stereotipe (švrćkanje persona dramatis po pozorišnoj sali, među gledaoce) svojim ograničenim stvaralačkim mogućnostima, u težnji i želji za kao „savremenošću“, sve po ladu da ga ne poznadu – upropastio ovaj pozorišni komad do neprepoznatljivosti. Da bih bio razumljiviji svekolikom narodu leskovačkom, uzeću sebi slobodu da koristitim kolokvijalni jezik leskovačke čaršije. Prostačkim tumaranjima po životima palanačana reditelj predstave iznosi pojedine čaršijske rezil kohabitacije (kohabitacija na latinskom znači vanbračna zajednica, ili, na saatmalskom književnom jeziku – švaleraško onoduvanje) koje su prikazane u predstavi kao bajagi zakukuljenje, a ispalo je toliko vulgarno i banalno inćarenje; odvratno i dibidus ogavno! Da gledaš, pa da viješ! Samo, molim vas, nemojte da mi tupite i palamudite: A, rediteljeva imaginacija, a stvaralačka fikcija, a umetničke slobode!? Pa, kada smo već kod „umetničkih sloboda“ e, onda, se moglo ići do ogoljenog realizma. Da se ženske persone dramatis, k’o krške i peškirlike, skroz razgolite i pokažu dlakave (ili obrijane u fazonu – a la Hitler, što je sada moderno) mindže, da Tragičar, jebandžija u palanku, izvadi Crvenog Bana, i da krene realno onoduvanje na sceni LNP. Pa, kada se završi scena koita, onda gospon Tragičar obriše Crvenog Bana od zavesu! Samo su nedostajale adžuvanske orgije, pa da utisak sa pozornice LNP bude komplentno čal’k! Ne znam kako je To promaklo „znamenitom i velikom“ reditelju Jugu Radivojeviću. Ovim činom reditelj bi, zasenivši prostotu, pobrao ovacije plejade ludmena! Gospode Bože, da li je moguće da Radoje Domanović, gimnazijski profesor u dalekoj srpskoj provinciji, u Leskovcu, u svom komadu „Pozorište u palanci“, napisanoj tamo neke daleke 1898. godine, ima takvu scenu!? Ma, idi begaj! Tek bi onda bilo – ide Mara i svatovi! Što će reći: Odma’ šut karta, i ćere iz Leskovac, a možda, u goroj varijanti, da fasuje i mardelj. Mislim, g. Domanović. Da se razumemo, nisam ja moralna vertikala leskovačke čaršije, ili neka moralna gromada koja brani „javni moral”, i mišljenje majki ovdašnje tutumračne invencije, a još manje aljča ili ne daj bože, da pripadam redu bosonogih karmelićanki, zavetnica tišine. Ma, jok more, čak suprotno, davno sam ja prihvatio kartezijanizam, kao svoj životni kredo i postao at’rljiv. Međutim, bez obzira što nisam vesla sisao niti sam zuljav i šemša, zasmetala mi je ta scena. I To ametom! Bila je bambađava, veštačka i ničim izazvana; nakalamljena, bez ikakvog razloga, bez ak’l, reda radi, da se gledaoci ispodevav i izdrčiv, da zadovolji niske strasti publike, njihove vlažne snove, i glupog poriva za senzacijom. Znam ja, nisam od juče, da mora abeni Reditelj da brine o „našem narodu“ i njegovom kulturnom identitetu u ovom Vučićevom „zlatnom dobu“. Ko će, ako neće on?! Možda je sve to, grešna mi duša, u vezi sa sveopštom moralnom relativizacijom u srpskom društvu. Možda? Neću više o toj sceni. Bilo pa prošlo i ne ponovilo se. Nekada davno čuo sam sevdalinku, ili sam pročitao u nekim knjigama, vrag bi ga znao, pesmu, koju vama poštovani čitaoci, po sećanju prepričavam: Zaljulja se mostarska munara,/ Potrese se mostarska ćuprija,/ Mujezini učit prestadoše,/ Zašutješe sofre u medresi – a uzrok svega toga je? – bol boluje mostarska lepotica, koja je smrtno bolesna, i koja leži ispod nekog drveta, u Mostara gradu. Njoj, smrtno bolesnoj, u posetu dolaze mladi hećimi. Jedan od tih hećima joj kaže: „Da mogu bolovo bih za te“, a drugi hećim: „Da mogu umro za te“, a ona, na smrt bolesna, kaže: „Niti boluj, niti umri za me, skin’ dolamu pa lezi uza me“. To njeno, bolesnoj i na samrtnoj postelji: „…skin’ dolamu pa lezi uza me“ je primamljivije, putenije i požudnije od poziva nadrndanih „belih“ snajki: „If you don’t wanna fuck me baby, baby fuck off…“ Znate šta hoću da kažem, da ne crtam. Sve ovo zna i Reditelj, ali i zna da se uvlačenje tj. rektalna speleologija dobro isplati – pokazao onaj ripajući aplauder pa ga „metnulo“ za ambasadora – pa je podlegao sopstvenoj propagandi. Međutim, dozvaće se „maksuz reditelj“ pameti, kad tad i, kao vuzle, promeniće način delovanja kada i ovo vreme, ovo „zlatno doba“, kao i sve do sada, istekne i kada dođe neko drugo vreme, vreme kada lutkari menjaju svoje marionete, koje su samo privremeno odložene u fijoku.
U trećem delu ovog teksta izneću neka svoja zapažanja vezana za repertoar LNP, bez želje da popujem Upravi LNP i namećem joj svoja gledišta. Znam za misao F.H.: nikada i nikog ne savetuj. Ovo je moje glasno razmišljanje, ništa više, a ni manje. Srbija ima 30 pozorišta, Beograd ima 11, Budimpešta 80, Atina ima preko 200, Leskovac ima jedno pozorište. Za sve treba imati meru, a najteže je imati meru za meru kada hvalite ali i kada kudite. Pokušaću. Leskovac, u tom jednom pozorištu, ima izvanredan glumački ansambal i u tom ansamblu dragulj srpskog glumišta, Minu Cocić. Gospođa Cocić svakako spada u jednu od najlepših srpskih glumica – što je stvar ukusa i bez sumnje, uz Hanu Selimović, jedna je od najboljih i najpotentnijih glumica svoje generacije na ovim prostorima – što je nepobitna činjenica. I dok Hana Selimović poslednjih godina nosi repertoar Narodnog pozorišta u Beogradu i suvereno vlada pozorišnim scenama širom bivše Jugoslavije, dotle M. Cocić tavori u LNP-u. Kao da je g. Domanović mislio na gđu. Cocić kada je na samom početku pripovetke „Pozorište u palanci“ napisao: „Vele neki ljudi: Mnogi se talenti gube u palankama i ostaju neprimećeni!“ Posle raznih mušica, ko će koga i palanačkih pozorišta, gđi. Cocić trebalo bi ponuditi da odigra ulogu dostojnu svog talenta, mogućnosti i potencijala – na primer Megi u antologijskoj drami Tenesi Vilijamsa „Mačka na usijanom limenom krovu“. Ako Uprava LNP-a želi da gđi. Cocić pruži šansu, neka za pozorišnu sezonu 2020/21, na svoj repertoar postavi Vilijamsovu dramu i dovede reditelja od formata. Pretpostavljam da angažovanje reditelja kao što su Gorčin Stojanović, Jagoš Marković, Egon Savin, Nikita Milivojević, Tanja Mandić Rigonot, Kokan Mladenović prilično košta, a da LNP za njih nema para, ali sam siguran da ima para za izuzetnog novosadskog reditelja Borisa Liješevića. Ja ne znam tačno koliko godina ima gđa. Cocić, ali mislim da je sada u najboljim godinama da odigra Megi, a da uloga Brika bude dodeljena Filipu Radivojeviću. Imao sam tu privilegiju, kao dečak od 10 ili 11 godina da u ulozi Megi gledam Oliveru Marković, u crnom kombinizonu, Brika je igrao Rade Marković; mnogo godina docnije, isto tako u Beogradskom dramskom pozorištu, kao odrastao čovek, gledao sam Snežanu Bogdanović, mislim u belom kombinezonu, u ulozi Megi, a Žarka Lauševića kao Brika. Sada je prilika da gđa. Cocić, posle Čehova, odigra još jednu antologijsku ulogu. Gospođa Cocić je iz porodice glumaca, i otac i majka su joj bili glumci, odakle je ponela potrebu da i sama bude visokoobrazovana glumica, što je i postala, zahvaljujući svom velikom talentu. Mislim da spada u glumice sa već oformljenom bojom glasa, zrelog glasa, sigurnih scenskih kretnji i radosti igranja na pozorišnoj sceni. Iza njenog nežnog lika krije se jedna ozbiljna glumica i talentovana Rozamund Pajk, na koju, ruku na srce sa nekoliko kilograma manje, izuzetno liči. Malo li je?! Zato i apelujem na Upravu LNP-a: unesite u repertoar dramu Tenesi Vilijamsa „Mačka na usijanom limenom krovu“ sa Minom Cocić kao Megi, dovedite g. Liješevića, kao reditelja.
Lep dan i svako dobro. Ma gde bili.
dr Vjačeslav Nešić