Poseta predsednika Albanije : Igranje vatrom ili deo opšteg ludila

 

BEOGRAD-BUJANOVAC

 

(Piše Slobodan Pajić)

Dan 07.03.2017. godina i veliki dan za građane albanske polulacije koji žive u državi Srbiji.

U posetu im dolazi predsednik Albanije, gospodin Bujar Nišani. Poseta možda ne bi imala nikakav poseban značaj da se ona održava u nekom delu Albanije, u kojoj je Nišani predsednik. Ali ona se održava u Srbiji, na delu Srbije i u opštinama u kojima živi albansko stanovništvo. Da se ne lažemo, u toj i takvoj poseti ne bi se mogle naći zamerke, pod uslovom da je Nišani došao u zvaničnu posetu predsedniku Srbije, time bi ukazao značaj državi koju posećuje i poštovanje svom kolegi predsedniku Srbije. Kao deo protokola mogla se predvideti i poseta opštinama sa većinskim albanskim stanovništvom, pri čemu bi se na svim državnim institucijama vijorile zastave domaćina Srbije i gosta iz Albanije. Predsednici bi se srdačno rukovali, možda i izljubili, razmenili svoja mišljenja u cilju unapređenja međudržavne saradnje i poboljšanja statusa albanaca u Srbiji, kao i Srba koji žive u Albaniji. Potom bi Nišani, kao visoki gost Srbije, otišao u posetu opštinama koje želi da obiđe. U ostalom, Protokolarni priručnik za članove stranih diplomatsko-konzularnih predstavništava i kancelarija međunarodnih vladinih organizacija, iz 2015. godine, dosta toga pojašnjava i uslovljava. Da li je sve u skladu sa zvaničnim dokumentom države Srbije, pokazaće dani koji dolaze i događaji koji slede.

Lično nisam protiv toga da predsednici drugih država, u svojim zvaničnim posetama Srbiji, obiđu pripadnike svog naroda koji žive u Srbiji, što značajno doprinosi održavanju dobrosusedskih odnosa i razvoja ljudskih i demokratskih vrednosti po obe države. Ali ako se te posete održavaju na način na koji se održava ova, onda je to zabrinjavajuće za sve nas.

Prvo, lično se osećam povređenim što zvanični predsednik Albanije, nije udostojio predsednika Srbije svojom posetom, a posebno zbog toga što nije time pokazao da je došao u zvaničnu posetu svim građanima Srbije. Zato se osećam povređen posetom samo građanima albanske pripadnosti, dok se Srbi tretiraju kao građani drugog reda u vlastitoj državi. Zato se pitam: ima li Srbija državu? Ima li Srbija svog predsednika? Dokle će Srbi biti ponižavani u vlastitoj državi? Svestan sam da na postavljena pitanja mogu dobiti razne odgovore, poput toga da je Srbija država, na šta moram ponovo postaviti pitanje, A gde su njene granice? Na to verujem da nema, za sada odgovora,  i da to niko živi ne zna iz prostog razloga što celu svoju državnu granicu kontroliše država, a ne neko drugi. Ako ostavimo po strani državnu granicu, jer i ovako svi idemo u Evropu koja nema granice, ne mogu da pređem preko toga da mi predsednika Srbije neko ponižava. Pa ljudi za njega je glasalo više od pola izašlih birača na predsedničkim izborima. On je tu da nas sve predstavlja pred zvaničnicima drugih država. Pa nismo valjda birali nekog tamo Musliua, da nas predstavlja pred zvaničnim gostom iz Albanije?. Ako je predsednik Srbije, svoje ingerencije preneo na njega, onda je to u redu, ali daj bar da nas o tome zvanično obaveste. U tom slučaju, možda nas kao Srbe, za koje kažu da smo većinski narod u Srbiji, ne bi ni ponižavali jer bi imali svog predsednika Albanca koji nas predstavlja u svetu, normalno sa prenetim ingerencijama i ovlašćenjima zvaničnog predsednika, ako ga još i imamo.

Da stavimo po stranu to što smo većinski kao građani Srbije poniženi ovom posetom, moramo razmišljati malo šire o vremenu u kom živimo i prostoru na kom se nalazimo, bez obzira gde ko mislio da su granice Srbije. Ako iz bezbednosnih razloga razmatramo činjenicu nastale krize u susednoj nam Makedoniji, u kojoj se sve glasnije priča o projektu velike Albanije, o podeli Makedonije, o mogućim oružanim sukobima lokalnog karaktera sa mogućnostima prerastanja u globalni sukob, pitam se kom je bila prihvatljiva ovakva jedna poseta u Srbiji?

Pod pretpostavkom da je karakter posete, osnaživanje veliko-albanske ideje u Srbiji, uz slanje jasne poruke da je došlo vreme za konačnu realizaciju projekta u skorije vreme, pitajmo se svi, ko je takvu posetu dozvolio i zašto ona nije uskraćena. Da li je moguće da zvanični predstavnici i organi Srbije učestvuju u tom projektu, direktno ili indirektno? A ako je to zaista tačno, za koga to rade i u kom interesu po državu Srbiju?

Bezbednost jednog regiona teško da se može potpuno izopštiti iz globalnog aspekta i globalne bezbednosti. Kada u tom kontekstu posmatramo bezbednost juga Srbije, zajedno sa Kosovom, ostaje gorak ukus u ustima. Taj ukus ostavlja tinjajući fitilj nad ovim buretom baruta. Taj isti ukus osetila je i predstavnica EU za spoljnu politiku i bezbednost, Federika Mogerini, koja je nakon svoje skorašnje posete zapadnom Balkanu, upozorila da Balkan lako može da postane “šahovska tabla za zakulisne igre velikih sila”.  Nimalo slučajno je spomenuta šahovska tabla. Zato se moramo prisetiti dela ,,Velika šahovska tabla”, a time i stratega američke spoljne politike, Zbignjeva Bžežinskog, koji je pored ovog dela, napisao i mnogo jasnije delo ,,Amerika – Kina i sudbina sveta”. U tom svom delu, na strani 157. se kaže: ,, Širi evropski okvir koji bi na različite načine uključivao Tursku i Rusiju značio bi da Evropa, u savezu sa Amerikom, može postati ključni globalni igrač“.

Suština njegovog dela ide u pravcu formiranja  severnog saveza država, koji bi obuhvatao severni deo zemljine polulopte, u cilju pariranja rastućoj snazi Kine, Indije i prostora naseljenog muslimanima. Između redova se jasno govori o mogućem velikom ratu, kao putu kojim bi se moralo proći do kraja ovog projekta, koji bi bio posledica uspostavljanja mira. Sa pravom verujem da se većina građana može opredeliti za mirno rešenje i uspostavljanje ovakvog saveza, bez ratnih sukoba i bespotrebnih razaranja, ako je to neizbežna budućnost. Ali ako je to put za povećanje profita pojedinaca, koji se naj više ostvaruje u globalnim ratovima, onda je to put kojim ide Balkan, a Mogerinijeva je na to jasno ukazala.

Kada u ovom kontekstu sagledamo i druge činjenice, kao recimo stav Donalda Trampa, predsednika SAD i Vladimira Putina, predsednika Rusije, prema Srbiji i Srbima, Albaniji i Albancima, jasno se može videti privid na strani Srbije i Srba, dok je stvarnost možda dijametralno suprotna ili u krajnjem slučaju dogovorna.

Naoružavanje Srbije od strane Rusije, normalno za novce koje Srbija uzima od MMF, uz stalno primicanje trupa NATO pod prozore Rusije, može da znači samo jedno. Srbija kao potpisnik kumanovskog sporazuma i drugih akata kojima se garantuje prelet, zadržavanje i prolazak NATO trupa preko teritorije Srbije, sigurno da ne može ostati bela fleka na crnoj podlozi NATO alijanse. Zato će veoma brzo i lako biti zamrljana prvom prilikom kada se za to ukaže potreba. Potreba će postojati kada Srbija bude osnažena nekim ruskim vojnim efektivima iz remonta, koje će Srbija platiti od uzetog kredita sa zapada, pri čemu će dobro proći zapadni parneri, isto kao i ruski, ali će Srbija na sebe staviti metu i biti prva tačka budućeg vojnog udara. To se lako može desiti kada uđe u lokalni sukob sa povampirenim veliko-albanskim težnjama, kao uzrokom novog globalnog rata.

Kada se sve kockice slože, može se stvoriti slika ružičasta, sa klovnovima na njoj, koji se igraju sa osećanjima i životima svojih građana, a sve zarad svojih naj nižih potreba da budu veći, važni, da se oni za nešto pitaju. Pa gospodo draga, pitali su se i mnogi pre vas, bili su važni samobitni, ali su na kraju otišli sa scene. Nisu živeli, niti iko živi večno. Ostala su njihova nedela i žrtve koje su brojane posle njih. Ako je to cena vaše slave i ako ostali zatvaraju oči pred tim činjenicama, onda neka nam svevišnji pomogne, ako postoji, a kako vidimo iz prošlosti, teško da i on postoji i da može da se odupre ljudskoj gluposti, bahatosti, obesti i bolesti.

(Autor je bivši pomoćnik ministarke gradjevine , saobraćaja I infrstrukture I rukovodilac Antikorupcijskog tima, sada  vlasnik detektivske agencije Diza)

 

Prati
Obavesti me o
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare