Ponoš za CIB: Neprihvatljiva politička zloupotreba vojske Srbije

LESKOVAC

Zdravko Ponoš, bivši načelnik Generalštaba Vojske Srbije, a sadašnji lider pokreta Srbija centar (SrCe), u razgovoru za sajt Centra za istraživanje bezbednosti (CIB), govorio je o brojnim problemima koji opterećuju srpske oružane snage prethodnih godina, a otkrio je i važne detalje koji se tiču reformskih procesa sprovedenih u našoj armiji, dok je on bio na čelu najvišeg vojnostručnog organa u zemlji – Generalštaba.

Razgovarao: Aleksandar Stojanović

Gospodine generale, najpre želim da Vam se zahvalim što govorite za sajt Centra za istraživanje bezbednosti. Vi ste, kao bivši načelnik Generalštaba Vojske Srbije, u delu domaće javnosti, prepoznati kao „krivac za urušavanje naših oružanih snaga“. Kako gledate na takve optužbe i koliko je naša vojska danas jača ili slabija nego što je bila u vreme dok ste Vi bili na njenom čelu?

U vreme dok sam ja bio načelnik Generalštaba, izvršena je jedna od najvećih transformacija Vojske Srbije u dužem vremenskom intervalu. Uspostavljen je potpuno novi organizacioni model koji je bio u skladu sa vremenom. Izvršili smo grupisanje jedinica, smanjivanje broja garnizona, stvaranje brzopokretnih jedinica, odnosno, gašenje onih jedinica koje su postajale samo na papiru. Zapravo, sprovođeno je grupisanje jedinica zasnovano na onome što je situacija na terenu, a ne na papiru. Prosto, ako imate jedinicu u kojoj ima više potpukovnika nego vojnika, to ničemu ne služi.

To je bilo jedno poravnavanje onoga što je ostalo posle tragičnih ratnih dešavanja iz devedesetih, onoga što je naša država ekonomski mogla da izdrži, odnosno, onoga što je u skladu sa demografskim potencijalom ove zemlje. Uspostavljena je organizaciona struktura koja je bila primerena tom istorijskom trenutku, a u skladu sa šemama koje su postojale i u drugim vojskama u ovom delu sveta. Na neke primedbe koje sadašnja vlast ima na račun toga što je urađeno, ne želim da kažem da nisu utemeljene, ali se onda postavlja pitanje, zašto ništa nisu promenili od toga za sve ovo vreme? Imali su prilike da menjaju, a ništa nisu uradili.

Jedino što su uradili, jeste to što su se bavili menjanjem imena. Oni kažu da sam ja ukinuo 63. padobransku brigadu i 72. brigadu za specijalne operacije, a to jednostavno nije tačno. To je najobičnija laž. Mi smo samo te jedinice nazvali pravim imenom. One po svom sastavu, po broju ljudstva, nisu brigade, već bataljoni. Mi možemo da ih zovemo i korpusima, ali su oni i dalje bataljoni. Jedino što je trenutna vlast uradila, to je što je ovim jedinicama vratila stari naziv, a te jedinice danas, kao brigade, imaju manje brojno stanje nego što su imale kad smo ih mi nazvali bataljonima.

U odnosu na vreme kad sam ja bio načelnik Generalštaba, sadašnja vojska je slabije popunjena ljudima. Vojnici su lošije obučeni, jer se ništa na tome ne radi. Nema profesionalne aktivne ni pasivne rezerve. Sve je to uslov da bi se imala profesionalna vojska, koja je, iskren da budem, nakon mog odlaska iz Vojske Srbije, prebrzo napravljena. Uslovi nisu bili zreli za to da se profesionalizacija uradi na najbolji mogući način.

I pored toga, moram da priznam da je ova vlast učinila i neke pozitivne stvari, pre svega, u pogledu nabavke naoružanja i vojne opreme. Srpska vojska je danas, u nekim oblastima, opremljenija nego što je bila u moje vreme, i ja im na tome čestitam. Međutim, nikako nije dobro ako imate opremu kojom nema ko da rukuje. Recimo, imamo više borbenih aviona, ali se problemi javljaju oko obuke pilota. Ako Aleksandar Vučić, primera radi, na putovanju u Rusiju, nabavi još desetak tenkova, a mi nemamo dovoljno borbenih posada ni za polovinu postojećih, onda se postavlja pitanje koliko je to racionalno.

Na kraju, ono što je najlošije učinjeno za vreme vlasti, to je zloupotreba vojske u političke svrhe. Videli smo sad da su generali bili odvedeni na partijski skup SNS-a, što je skandalozno. Najgore od svega je što vlasti u Srbiji zloupotrebljavaju vojsku kako bi prikrili fijasko svoje kosovske politike. Neprihvatljivo je učestalo podizanje borbene gotovosti, koje samo služi zadovoljenju Vučićevog ega, u situaciji kad ga je Kurti opet preigrao. Takođe, tužno je što mu niko od generala nije rekao da se to ne radi po svaku cenu, jer se time narušava vojska. Svi ti potezi su, na kraju krajeva, ponižavanje vojske.

Koliko te mere koje ste naveli, formalno vraćanje 63. padobranske brigade i 72. brigade za specijalne operacije na nivo brigada sa nivoa bataljona (što je učinjeno 2019. godine), zatim, nabavka glamuroznih i skupih sistema naoružanja, pa i čitava priča oko enormnog povećanja broja pripadnika vojnih specijalnih jedinica, predstavljaju populizam i koliko one mogu ugroziti našu vojsku, pa i sistem odbrane u celini u nekom narednom periodu? Takođe, istakao bih i strategijski zaokret koji je kod nas prisutan nakon usvajanja Strategije nacionalne bezbednosti 2019. godine. U vreme kad ste Vi bili načelnik Generalštaba, insistiralo se na principu interoperabilnosti i približavanju naše armije standardima NATO-a. Nakon usvajanja nove strategije, promoviše se doktrina totalne odbrane i oslanjanje na sopstvene snage. Kakav je Vaš stav o svemu tome?

Celokupan koncept vojske, kao oružane sile države, menja se kad se promene određene okolnosti. Ili ako se promeni bezbednosni ambijent, ili ako, recimo, dođe do određenog tehnološkog iskoraka zbog kojeg to što trenutno radite, postane irelevantno i kada se jednostavno morate prilagoditi promenama.

Za suprotstavljanje savremenim bezbednosnim pretnjama, više nije u toj meri značajan broj ljudi, koliko savremena tehnika. Ratovi se danas ne dobijaju toliko topovskim mesom i vojnicima koji nose pušku, koliko operaterima bespilotnih letelica. Dakle, potreban je drugačiji obrazovni profil vojnika. Zbog svega toga, promena u doktrini i vojnoj organizaciji treba da se desi onda kada je utemeljena, a ne kad neko izračuna da treba sprovesti doktrinu totalne odbrane jer je to politički isplativo i imponuje glasačkom telu. Ista je situacija i sa najavama vraćanja obaveznog služenja vojnog roka, što je spominjano pet-šest puta, i na kraju od toga nije biblo ništa.

Čitav taj populizam urušava samu vojsku. Većina stvari koje ste nabrojali, tome i služe. Priča o 5.000 specijalaca je ordinarna glupost. Ova država, ovo društvo, ne može da generiše toliko specijalnih snaga. Mi nemamo ni demografski, ni ekonomski potencijal za to. Što se vojničkog dela tiče, te snage ne mogu da odgovore na naše bezbednosne izazove. Specijalne jedinice, kao što Vam je poznato, funkcionišu u timovima. Ne može specijalni bataljon da radi ono što radi pešadijski bataljon ili mehanizovani bataljon. Neverovatno je da to generali nisu objasnili onima koji donose odluke.

Takođe, tolikim povećanjem broja specijalaca, obara se psihološki i obrazovni kriterijum za prijem. Ljudi koji ulaze u te jedinice moraju da budu natprosečne inteligencije, sposobnosti i solidnog obrazovanja da bi svoj posao obavljali na adekvatan način, u suprotnom su tempirane bombe za koje se nikad ne zna kad će eksplodirati. To je neprihvatljivo i može imati loše dugoročne posledice po samu vojsku, pa i državu u celini.

Izvor: Centar za istraživanje bezbednosti

Prati
Obavesti me o
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare