Pogubna kadrovska politika u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije doći će na naplatu

BEOGRAD

Da razvojem vojnih tehnologija i sofisticiranog oružja nije umanjen značaj ljudskih resursa za odbrambeno organizovanje savremenih država, potvrđuje rat u Ukrajini, koji traje već sedamnaesti mesec. I pored tehničke superiornosti, ljudski faktor limitirao je sposobnost ruske vojske da postigne brzu (“blickrig”) i odlučujuću pobedu, prvenstveno zbog propusta u planiranju operacija, zatim neadekvatne koordinacije između jedinica, logističkih propusta, ali i opadajućeg morala i nedovoljne obučenosti mobilisanog kadra regularnih jedinica. Nestatičan otpor i visok moral ukrajinske vojske, uz tehničku podršku zemalja Zapada, rat je pretvorio u dug, krvav i iscrpljujući konvencionalni oružani sukob. Ishod istog, uključujući i mogućnost eskalacije, ovom prilikom, nije tema, piše u autorkskom tekstu Petar Radojčić, general-potpukovnik u penziji i potpredsednik SDS.

Tema je nedopustivo i neodrživo “upravljanje” ljudskim resursima u Ministarstvu odbrane (MO) i Vojsci Srbije (VS) koje je dovelo do ozbiljne krize kadra i izvesnosti da vojska, ni u kvantitativnom, ni u kvalitativnom smislu, nije popunjena odgovarajućim profilima ljudstva. Na sve izraženiji “odliv” profesionalnih vojnih lica (PVL) i civilnih lica na službi u VS (CL) ukazuju brojne informacije pojedinih nezavisnih istraživačkih centara, nevladinih organizacija, vojnih analitičara, kao i Vojnog sindikata Srbije. Na njih se resorni ministar (kao ni prethodnih šest, u isteklih 11 god.), načelnik Generalštaba VS, ali ni predsednik države Aleksandar Vučić, ne obaziru, osim deklarativno, (možda) ne shvatajući da je čovek (koji, pored naoružanja i vojne opreme, mora da poseduje odgovarajuća znanja, sposobnosti i motivaciju) osnovni razlog uspeha, ili uzrok neuspeha, vojne organizacije.

Dominantne vesti i prezentacije za javnost tiču se nabavki materijalnih resursa. Predsednik, strastveno doživljavajući (neformalnu) ulogu “vrhovnog komandanta” i opsednut sveprisutnošću, učestalo, naglašava da je vojska sve opremljenija i modernija, da napreduje “koracima od sedam milja”, da je dramatično(?) jačamo, da smo (po broju tenkova) tenkovska velesila, da niko u regionu, osim Rumunije (“sa Mađarima smo tu negde”), ne može da se poredi sa VS,… Dok o tome priča i saopštava brojne (za javnost, gotovo, nebitne) podatke ne skriva zadovoljstvo. Za pamćenje je njegovo obraćanje nakon vežbe na poligonu “Pasuljanske livade” 2018. godine. Utisak je ispoljio rečima: “Mnogo sam srećan. Drhtala je zemlja kada su MIG-ovi nadletali, a kada su bombe pale – treslo se pola brda”. U senci ličnih impresija ostali su ljudi, a oni ponestaju.

Toga, za kratko, postade svestan, istakavši da popuna nije odgovarajuća, da nema dovoljno pilota aviona i helikoptera, ali i posada za tenkove, da nedostaju vojnici i podoficiri – doduše, ne na jugu Srbije gde je narod najsiromašniji(?). Manjak inženjera, mehaničara, poslužilaca na artiljerijsko-raketnim, radarskim, telekomunikacionim i drugim sistemima,…, nedostatak medicinskog osoblja na VMA, problem da se zadrži visokoobrazovan i osposobljen kadar na Vojnotehničkom institutu i u drugim organizacijskim celinama MO i VS, nije pominjao, kao što ni ovih dana ne pominje da je Vlada Kosova, za poslednje dve godine, povećala broj vojnika Kosovskih bezbednosnih snaga (KBS) za više od 80 odsto.

Nakon decenijskog sagledavanja odnosa vlasti prema javnom interesu, jasno je da negativna i netransparentna selekcija kadra, prisutna u državnim organima, organima državne uprave,… nije mimoišla ni vojsku. Uzrok treba tražiti i u čestim personalnim promena na čelu resornog ministarstva.

Pri tom, što se tiče kompetentnosti i posvećenosti, (od 2012.g.) ni jedan ministar nije bio, niti jeste, dostojan dodeljene funkcije, dok pojedinci nebi prošli ni osnovnu, a kamoli potpunu i posebnu bezbednosnu proveru (za pristup tajnim podacima i korišćenje istih). Državni vrh ne shvata (ili ne želi da shvati) da stvaranje održivog, a pouzdanog, sistema odbrane ne trpi diskontinuitet, ignorisanje faktičkog stanja, površnost, inertnost, nerealne ambicije i (samo)obmanjivanje. Zbog toga, bilo je za
očekivati da će se, pre ili kasnije, sistem suočiti sa nedostatkom pripadnika različitog obrazovnog i stručnog profila i teškoćama u ostvarivanju projektovanih zadataka i ciljeva. To se dogodilo – VS je dovedena u situaciju da, uskoro, neće imati ko da efikasno rukuje i upravlja delom nabavljenih sredstava. Bez obzira na to, najavljuju se nove nabavke aviona („Tajfun“ ili „Rafal“), helikoptera Mi- 35, PVO sistema,… Iluzije jesu ugodnije od stvarnosti ali, zablude i „eksperimenati“ će doći na
naplatu.

Iako podaci o odlivu ljudskog kapitala nisu javno dostupni, na osnovu podataka iz službenih vojnih listova (i informacija drugih izvora) može se zaključiti da je problem napuštanja MO i VS (pre isteka ugovora ili ispunjenja uslova za penziju), poslednjih godina, sve izraženiji. Ljudi odlaze koliko iz materijalnih razloga, toliko i zbog otežanih uslova rada, uvida da su podaništvo i poslušnost dominantna preporuka za “predvidivu karijeru”, te izneverenih očekivanja da će ostvareni uspesi, tokom školovanja i usavršavanja, uloženi rad i lične ambicije u toku službe biti adekvatno vrednovani. Uz to, u zasluženu mirovinu odlaze kvalifikovani, iskusni i trajno posvećeni pozivu, tako da se mirnodopski sastav osipa, dok su kvalitetni novi kadrovi retkost, aktivne rezerve nema, a pasivna je nepouzdana.

Nezadovoljstvu, svakako, doprinosi (od realnosti) otuđen deo rukovodećeg i komandnog kadra koji ne uviđa (ili nema) interes da “investira” u kadrove (osim specijalnih jedinica) ili se, pak, iz ličnih razloga, povlači pred onima koji poseduju autoritet pozicija na kojima su. Sve u svemu, u odsustvu zdrave konkurencije, “stvaraju”
se izvršioci poslova koji nisu u stanju da postignu potrebne rezultate, jer se, umesto sticanja znanja, sposobnosti i veština, neophodnih za uspeh i napredovanje, pojedinci, kolektivi i sistem, u celini, pripremaju za delovanje u uslovima opadajućih kriterijuma.

Sve većem broju upražnjenih i neadekvatno popunjenih formacijskih i radnih mesta doprinosi i smanjeno interesovanje za vojni poziv i službu u MO i VS, premda zvaničnici tvrde suprotno. Pri tom, ne pominju (po prvi put) ponovljen konkurs za Vojnu akademiju (VA) 2019. godine, zatim činjenicu da je, od 2016. do (zaključno) 2022. godine promovisano samo 34 oficira – potporučnika avijacije, iako su potrebe znatno veće. U međuvremenu, neki više nisu čuvari našeg neba. Ni konkursi za prijem
profesionalnih vojnika i podoficira ne obezbeđuju dovoljan broj kvalitetnih kandidata, a smanjen je i broj zainteresovanih za dobrovoljno služenje vojnog roka.
Da se u VA i Srednjoj stručnoj vojnoj školi ne školuje dovoljno deficitarni kadar, ukazuju javni konkursi za šestomesečne kurseve za rezervne oficire (sa mogućnošću da, po završenom kursu, zainteresovani stupe u profesionalnu vojnu službu – PVS), zatim za prijem lica iz građanstva u PVS, u svojstvu podoficira više rodova i službi na neodređeno vreme, čak i bez odgovarajuće obuke s oružjem (javni konkurs GŠ VS od 01.03.3023.g.), te osnovni šestomesečni kursevi za podoficire (na kom se osposobljavaju profesionalni vojnici za početne dužnosti) itd. Ilustracije radi, u februaru i junu 2022.godine, za potrebe jedinica RV i PVO, tražena je popuna za 189 FM podoficira, dok je, u julu 2023. godine, za više rodova i službi Kopnene vojske (KoV) raspisan konkurs za prijem 197 podoficira. Konkursi su raspisivani i za potrebe Centralne logističke baze, Komande za obuku, Garde i drugih sastava, te organizacijskih celina MO i GŠ VS.

Izvesno je – porasla je potreba za visokoobrazovnim i obučenim kadrovima, raznovrsnih specijalnosti jer, zbog sve veće primene sofisticirane tehnologije, rasta ubojne moći ratne tehnike i potrebe za brzim manevrom, efikasnost vojske zavisi i od kvaliteta njenih boraca i starešina. Stoga, opremanje VS modernim naoružanjem i vojnom opremom (NVO) i uvođenje savremenih tehnika i procedura, trebalo bi da podigne ”lestvicu” i poveća broj zahteva za obučenošću njenih pripadnika.

Međutim, “lestvica” se spušta kako bi se, prvenstveno (i izmenama regulative), olakšali prijem u PVS i ostanak u službi. Umesto angažovanja na poboljšanju položaja i uslova rada, identifikaciji potreba i iznalaženju sistemskih rešenja za odabir, školovanje, prijem, izgradnju, ali i zadržavanje kadrova, što je (zasigurno) jedna od najisplativijih investicija, nadležni organi su se opredelili za kratkoročna – nedovoljno svrsishodna rešenja. Promenom uslova i kriterijuma, proširen je krug kandidata koji mogu da se prime u PVS (npr. povećana je starosna granica; umesto služenja vojnog roka sa oružjem, dovoljna je “odgovarajuća vojna obuka sa oružjem”, premda nije uvek uslov; profesionalni vojnik i podoficir u random odnosu na određeno vreme mogu biti primljeni u službu na neodređeno vreme, u svojstvu podoficira, i bez konkursa itd.). Povećana je starosna granica i za obnavljanje ugovora o radu na određeno vreme. Na nedostatak naslednika ukazuje i regulativa, po kojoj se oficirima i podoficirima – uz njihovu saglasnost, može produžiti služba (što je sve češća pojava) do dve godine, a oficirima u zvanju nastavnika – doktora nauka na službi na Univerzitetu odbrane, zatim u naučnom zvanju i zvanju specijaliste ili doktora medicinskih nauka, do 11-12 godina, tj. do 65 godina života.

Po prvi put, propisivanjem direktive ministra, u MO i VS mogu da se angažju i lica van radnog odnosa – na povremeno privremenim poslovima i po ugovoru o delu, “radi obavljanja poslova koji nisu predviđeni aktom o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji formacijskih i radnih mesta(?)”. Ovakva rešenja, po svoj prilici, probleme guraju “pod tepih”, a diskreciona ovlašćenja stvaraju prostor za zloupotrebe.

No, da li je i koliko efikasno ad hoc “hvatanje u koštac” sa izazovima privlačenja i zadržavanja kadrova pokazaće vreme, premda su efekti već uočljivi i predvidivi. Mogu se potkrepiti primerom osposobljavanja kadra za pilote. Vojna akademija obrazuje kadete za poziv oficira roda avijacije – pilota aviona ili helikoptera na početnim dužnostima, u trajanju 4+1 godina. Sa opadajućim trendom priliva, imajući u vidu starosnu strukturu raspoloživog personala (iznad 40 godina) i očekivanje skorašnjeg penzionisanja brojnijih i bolje obučenih generacija, pretpostavka je da bi se i sa znatnim povećanjem broja kadeta (do 30 po klasi) prvi pozitivni efekti ispoljili za 5-7 godina. Ali, ko da čeka toliko. Nadležni donosioci odluka pokušavaju da nadomeste nedostatak osposobljenih, pouzdanih, otpornih na stres,… pozivanjem građana, sa fakultetskim diplomama starosti do 30 godina(?), da se prijave za šestomesečno vojnostručno osposobljavanje za rezervne oficire roda avijacije VS. Nakon toga, ko poželi da stupi u PVS i dobije zvanje pilota, ide na dodatnu letačku obuku. Pri tom, uslov za selekciju kandidata nije i prethodna provera znanja (recimo, iz matematike), niti se navodi (na primer) da prednost imaju lica koja su završila neku od škola letenja i poseduju dozvolu pilota lakog aviona.

Naravno, ovakva regulativa, pored utroška značajnih finansijskih i materijalnih resursa, ne obezbeđuje pouzdan kadar, niti odvraća nezadovoljna i demotivisana lica od odlaska iz MO i/ili VS. Uz to, ona može, dodatno, da smanji interes za VA, jer zašto bi se neko školovao 10 semestara, kada može da dođe do “zvezdice” (i letačkog znaka) za znatno kraće vreme. Nije sporna potreba – nužda da se zanovi letački kadar i poboljša popuna! Upitan je način, imajući u vidu da je stvaranje pilota lovačko bombarderske avijacije i višenamenskih helikoptera težak, skup i dugotrajan proces. To znači da lica navedene starosne dobi, koja se prijave na konkurs za rezervne oficire roda avijacije (bez ikakvih predznanja), nemaju dovoljno vremena da uspešno savladaju sve teoretske sadržaje (meteorologije, navigacije, operativnih procedura,…) i praktičan deo (letenje u raznim ambijentalnim uslovima), niti mogućnosti za trenaž (zbog nedovoljnih sati naleta, nedostatka instruktora, tehničkog osoblja,…), da bi postali kvalitetni i pouzdani piloti borbenih aviona i helikoptera, koji su u stanju da izvrše složene zadatke u miru, a kamoli u (eventualnim) ratnim dejstvima. Podsećanja radi, od 2006. do 2020.godine, u raznim nesrećama, tokom redovnih aktivnosti, stradalo je 11 iskusnih vojnih pilota, školovanih na VA. U 90 posto slučajeva, krivica je pripisivana ljudskom faktoru.

Ako se izvuku pouke, dolazi se do zaključka – da se nije ignorisalo višegodišnje urušavanje kadrovskog potencijala, nebi se došlo u ovakvu situaciju. Potrebe vidova, rodova i službi VS nisu tolike da nisu mogle, ili da ne mogu, da se zadovolje korišćenjem kapaciteta VA, pod uslovom da se više poradilo na poboljšanju radno-pravnog statusa zaposlenih i promociji poziva. Nasleđeni ljudski resursi su pri kraju, a sa postojećim načinom i dinamikom školovanja nije moguće obezbediti potreban broj efikasnih i profesiji posvećenih ljudi. Opredeljenje državnog rukovodstva da brže i jevtinije stvara kadrove je rizično, jer dovodi u pitanje operativnu i funkcionalnu sposobnost VS za realizaciju utvrđenih misija i zadataka. Model, organizacija i brojna veličina VS su pitanja od strateškog značaja, a njena transformacija je ozbiljan posao. On se mora poveriti stručnim i reformi posvećenim rukovodiocima i izvršiocim poslova. Podrazumeva se da ulaganje u ljudski potencijal ne sme biti teret državi koja treba da se izjasni kolika joj, kakva i za šta vojska treba. Shodno tome, planiranje odliva, ali i priliva, školovanja, obuke, usavršavanja,… kadrova mora se odvijati u skladu sa vizijom i strateškim dokumentima. Tračak nade je najava povratka vazduhoplovnog odeljenja u Vojnu gimnaziju, time padobranske i jedriličarske obuke.

Izvor: Nova S

Foto: mod.gov.rs

Prati
Obavesti me o
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare