Pisanje najveća strast

Leskovački pisac Aleksandar Stojanović Kan je za našu čitalačku publiku pričao o svojoj prvoj knjizi, nedavno objavljenoj zbirci pod nazivom “Male leskovačke priče”. On je govorio o dominantnim motivima u samoj knjizi, njenim porukama, ali i tome šta ga je inspirisalo da krene da piše.

Šta Vas je inspirisalo da počnete da pišete priče o ovakvim temama?

Stojanović: Knjige su moja velika strast, a pisanje, uz čitanje, nešto bez čega ne mogu da zamislim svoj život. Samo pisanje je kod mene došlo kao neka prirodna potreba za izrazom i objektivizacijom onoga što imam u sebi, tako da sam već sa osam godina zapisivao svoje prve priče. Međutim, pisanje se kao navika i životni stil, ustalilo godinama kasnije. Kako sam Leskovčanin koji je već čitavu deceniju van svog rodnog grada, pisana reč o Leskovcu je možda i neka moja nostalgija prema ovoj varoši i nekim ljudima u njoj, ali i želja da čitalačkoj publici van juga Srbije ukažem na lepote ovog kraja koje nisu vidljive golim okom. One su stvar srca.

Štivo koje se čita i na odmoru na afričkoj obali

Koliko dugo ste pripremali knjigu “Male leskovačke priče”?

Stojanović: Rad na knjizi je, praktično, počeo onog dana kada sam, početkom 2017. godine, objavio svoju prvu priču u jedinom leskovačkom nedeljniku, Novoj Našoj reči. Od onda, priče su se nizale nekom svojom dinamikom i osećajem. Budući da, pored kratkih priča, pišem i stručne eseje posvećene različitim bezbednosnim i političkim pojavama i procesima, a od skora, i pesme, stvaranje priča je pre proces koji se odvija u mojoj glavi, nego sam čin zapisivanja rečenica. Verujem da tako funkcionišu i mnogi drugi stvaraoci.

Čita se i u Norveškoj: “Male leskovačke priče” u Oslu

Koja je njena najvažnija poruka?

Stojanović: Zbirka sadrži više od trideset priča različitih po svom karakteru i svojoj misiji. U njima sam, shodno životnom trenutku u kom su nastajale, pokušao da obradim one emocije koje su me možda i samog morile. Teskoba zbog prolaznosti, bes zbog nepravde, mučnina zbog kajanja, tuga zbog neostvarene ljubavi, sreća zbog pronalaženja smisla i svega ostalog što, u većoj ili manjoj meri, čini naš život. Iako po svom tonalitetu, pomalo turobna knjiga, ona sa sobom nosi i jednu izuzetno važnu poruku – da je život jedno nepobedivo i dragoceno čudo, i da se za njega treba boriti svim silama, bez obzira na okolnosti u kojima se nalazite. Mnogo junaka u mojim pričama u tome i uspeva, na ovaj ili onaj način.

Ko je imao najveći uticaj na Vaše pisanje?

Stojanović: Pored svih pozitivnih i tragičnih primera sa kojima sam se susretao u toku života, a koji su me, svesno ili ne, gurnuli knjigama, mislim da sam sklonost ka pisanju imao ispisanu u svojim genima. Ipak, veliku zahvalnost dugujem svojoj porodici, u kojoj je uvek bilo dosta knjiga, enciklopedija i što mi je bilo izuzetno važno u toku detinjstva, Politikinog zabavnika. Dalje, veliki značaj za stasavanje pisca u meni, imala je moja profesorka srpskog jezika iz srednje škole, Suzana Đorđević, koja je na svoj način znala da me natera da prepoznam tu svoju crtu, što je izuzetno značajno u dobu rane mladosti, kada čovek pokušava da nađe sebe. Na kraju, želeo bih da istaknem da su ipak najveći uticaj imali svi pisci koje sam u životu čitao. Od Gabrijela Garsije Markesa, Vajlda, Bulgakova i Tolkina, preko Marka Aurelija, Sun Cua i Makijavelija, do Bore Stankovića, Jesenjina, Andrića i Če Gevare. Čvrsto verujem da inspiracija leži na neočekivanim mestima. Zbog toga, za razvoj moje mašte i moga talenta, značajni su bili književni bogovi, politički mislioci, opskurni životni događaji, neprežaljene ljubavi ali i – dinosaurusi.

Zapisi o jugu Srbije se čitaju i u Gruziji

Da li postoji neka priča iz nje za koju mislite da je najznačajnija?

Stojanović: Svaka od njih nosi neku svoju kob, svoje trajanje, ali i svoju magnitudu. Kako su priče nastajale u periodu od šest godina, to je i razumljivo. Nisam želeo da najstarije priče preterano menjam, jer bi se na taj način izgubila njihova autentičnost, budući da sam danas značajno bolji pisac nego kad sam tek počinjao. Sve ih podjednako volim, jer predstavljaju deo mog bića. Ipak, kako odgovor na Vaše pitanje ne bi bio čisto diplomatske prirode, izdvojio bih nekoliko priča, iz različitih razoga. “Grobnicu za Leku Stojanovića”, jer predstavlja moj jedini razgovor sa dedom kog nikad nisam upoznao. “Istoriju jednog ludila”, jer sam prilikom njenog pisanja, na momente, postajao taj prokleti kočijaš koji je beg od kajanja pronašao tek onda kad je odgrizao prste svoje ruke. “Sudbinu starog pokvarenjaka”, jer sam je napisao za manje od tri sata, koliko traje direktna vožnja od Beograda do Leskovca, ali sam zato imao doživljaj, kao da sam proputovao čitav svet, kako je to učinio i pop Dika, čovek koji do kraja vremena nije mogao da pobegne od jedne predivne i nesalomive samoće, koja mu beše jedina prava sudbina. Po tome smo, mislim, slični.

I na Sajmu knjiga u Beogradu

Zašto je za čitaoce ova knjiga važna?

Stojanović: Trudio sam se da u knjigu unesem ono najbolje što sam imao kao čovek i kao pisac. Svakoj priči sam dozvoljavao slobodu da me vodi svojim tokom, zbog čega gotovo svaka od njih, ima svoje obrte koje su teško predvidivi. Takvi su bili i meni, iako sam njihov stvaralac. Zbog toga, ona će predstavljati interesantan, ali i dubok put za svakog ko se bude rešio da njime krene, naoružan ničim drugim do voljom da o ljubavi, poštovanju, grehovima, kajanju, prolaznosti, mašti, ženama, revolucijama, psima, popovima, pukovnicima i prokletnicima, čita iz pera nekog ko je tamo već bio. Takva su, uostalom, sva štiva pisana samoćama i krvlju. U tome je najveća vrednost knjige “Male leskovačke priče”.

N. R.

Laka porudžbina

Informacije o knjizi “Male leskovačke priče” i njena kupovina, može se ostvariti putem mejla male.leskovacke.price@gmail.com, kao i lično, na adresi Vojvode Mišića 2 (preko puta Naxi radija 016).

Knjiga ne zna za granice

Stojanović je istakao da je jako srećan zbog toga što je knjiga, za kratko vreme, postala deo arhiva najznačajnijih srpskih biblioteka, da je našla svoj put do čitalačke publike širom Srbije, ali i da je pronašla način da dođe do ljubitelja pisane reči u Sjedinjenim Američkim Državama, Nemačkoj i Gruziji.

Prati
Obavesti me o
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare