LESKOVAC
U Narodnom muzeju u Leskovcu danas je otvarena izložba „Jug Srbije u velikom ratu (1915-1918)“ na kojoj je hronološki prikazan period od povlačenja srpske vojske i naroda 1915/16, preko uspostavljanja okupacione vojno-civilne vlasti, stradanja i deportovanja srpskog stanovništva u logore, položaja Srpske pravoslavne crkve i školstva pod okupacijom, do izbijanja Topličkog ustanka, njegovog surovog ugušenja i, na kraju – slavnog povratka u oslobođenu otadžbinu. Izložene su pojedinačne i grupne fotografije odlikovanih zaslužnih ratnika, običnih vojnika i dramatičnih prizora iz borbi.
Autori izložbe su Mira Ninošević i Veroljub Trajković, muzejski savetnici-istoričari Narodnog muzeja u Leskovcu.
Najavljujući izložbu direktor muzeja Vladimir Đorđević kazao je da je ovo nastavak izložbe „Bugarska okupacija juga Srbija 1915.-1918.“. Ovako se odužujemo svojim precima i otržemo od zaborava sve ono što se dešavalo pre sto godina.
Gradonačelnik Goran Cvetanović otvarajući izložbu rekao je da Narodni muzej zatvara godinu kako i dolikuje institucijama kulture otvaranjem velike izložbe. Na ovaj način Leskovac se priključuje svetskom projektu kojim će do 2018. godine različitim manifestacijama, naučnim skupovima, izložbama i pozorišnim predstavama javnost podsećati na sve strahote koje ratovi svetskih razmera donose sa sobom. U brojkama Prvi svetski rat izgleda ovako: mobilisano je 70 miliona vojnika, a poginulo 10 miliona. U sukobima u kojima je učestvovalo 70 država ranjeno je 20 miliona ljudi. Srbija je svrstana među one države sveta koje su podnele najveće gubitke uzimajući odnos procenta izgubljenih života u odnosu na broj stanovnika. Prema službenim informacijama Srbija je izgubila četvrtinu stanovništva, a 402.355 vojnika i oficira je poginulo, što je preko polovine mobilisanog stanovništva.
Cvetanović je pomenuo i podatak o stradanju 845.000 žena, dece i muškaraca u masovnim zločinima okupatorskih austro-ugarskih, nemačkih i bugarskih jedinica, kao i od gladi i bolesti.
Izložba „Bugarska okupacija juga Srbija 1915.-1918.“ biće otvorena za posetioce do marta 2016. godine.
Све честитке Народном Музеју у Лесковцу и ауторима сјајне изложбе. Коначно смо кренули да пред светлом јавности откривамо и приказујемо нашу историју, и све славне , као и трагичне периоде са почетка 20.века, и прикажемо садашњим и будућим генерацијама у Србији кроз шта је све наш народ пролазио.
Аутори изложбе нису имали једноставан задатак, али су успели да нам приближе период од пре тачно 100.година у Лесковцу, о једном трагичном периоду Лесковца и читаве Јужне Србије, која је у периоду од 1915. – 1918.године била под окупуцијом бугарске државе и војске – под нечувеним терором и постављеним циљем бугарске владе да се затре све што је Српско – Црква и вера, језик, култура,народни обичаји…а то је могло само на један начин: нечувеним терором и убијањем интилигенције, свештенства, учитеља и наставника,жене и деце…
Оно што је радила бугарска окупациона сила на територији Србије ( а првенствено на југу Србије) наилазило је и на згражање њихових савезника и налогодаваца – Немаца и Аустријанаца.
Просто је невероватно да се на почетку 20.века догодила таква зверства и нељудски поступци од стране бугарске окупационе војске ( а све уз подршку бугарске владе и војне команде бугарске армије). Невероватно је да је то урадио православни народ православном народу – и то само са једним циљем:
да се уништи све што има назнаку Српско, јер су бугарски злочинци веровали да ће заувек остати на окупираној територији.
Срећом, наша херојска војска уз помоћ савезника их је истерала после три године дивљања на светој Српској земљи, а бугарски хероји који су показивали своју снагу над децом, женама, старцима,свештенством је бежала преко ноћи, и тада су и у бежању пљачкали већ уништена српска села и градове.
Сви знамо колико људи су интернирали у бугарску, и колико је људи побијено на путу према бугарској – сетимо се само Сурдулице и страдања у њој. Сва зверства која су почињена у периоду 1915- 1918.године нису дело једног човека , једне војне јединице, већ је то било дело једне организације која се зове бугарска држава. Да су дубоко веровали у исправност својих поступака – показала је историја и на примеру Другог светског рата – где се бугарска држава опет сврстала на погрешну страну – и опет су дошли на територију Србије – да наставе оно што нису урадили у Првом светском рату (сетимо се само стрељања у Бојнику).
И зато је важно из свега горе наведеног, да што више младих људи обиђе изложбу у лесковачком Народном музеју, да упознају своју историју, и да знају кроз каве историјске ситуације је прошао Лесковац са својом околином. Имена жртава бугарске тортуре и иживљавања се знају (постоје тачни спискови и за град Лесковац као и за сва села у околини) и све те жртве треба кроз Црквене обреде споменути и упалити им свеће – да се не заборави (у селу Барју је запаљено у плевњи 42 мештана , а међу њима су била три детета).
И имам предлог да се Млинској улици врати име која је имала до Другог светског рата – улица СУРДУЛИЧКИХ МУЧЕНИКА.