LESKOVAC

U kasarni „Vojvoda Petar Bojović“ u Donjem Sinkovcu otkriven je spomen palim borcima i policijskim snagama sa prostora zone odgovornosti 549. brigade, kao i jedinicima koje su joj bile potčinjene tokom sukoba 1998. i 1999. godine. Ovom skupu prisustvovali su članovi porodica poginulih, bivši vojnici, predstavnici raznih udruženja, Vojske Srbije i državnih organa. Na ceremoniju su pristigli građani Srbije sa raznih strana sveta, a bilo je i onih koji danas žive i rade u Americi, Južnoafričkoj republici, raznim evropskim zemljama… Ratni komandant 549. motorizovane brigade general major u penziji Božidar Delić obraćajući se okupljenima rekao je da je na ovaj trenutak čekao 23 godine.

„Iako je toliko vremena prošlo nismo zaboravili svoje saborce. Istina, dugo smo čekali, postojale su i sumnje da li ćemo uspeti da otrgnemo od zaborava ljude sa kojima smo zajedno branili našu državu… Idejno rešenje spomenika je dao naš borac, heroj, ruski dobrovoljac Albert Andijev, koji je, na žalost, preminuo prošle godine od korone. Mi smo tu ideju preneli, formiran je tim i koji je vrlo disciplinovano i organiozovanao radio, a svaki problem koji se javio su rešavali u istom danu. Mi nismo želeli da napravimo samo spomenik za svoju brigadu, nismo se samo mi borili na Kosovu i Metohiji. Sa nama su bili i pripadnici poesbnih jedinica policije, pripadnici specijalnih jedinica, pripadnici vojnih odseka, okruga i njihovi odredi. Ali, mi nismo mogli da napravimo spomenik za sve koji su poginuli u našoj državi i zato smo odlučili da svi oni koji su poginuli u zoni naše brigade budu na našem spomeniku. Time dajemo primer kakvo zajedništvo mora da se ostvari u našoj Srbiji da bi ona napredovala dalje.“

General Delić je dodao i da se na spomeniku nalaze imena dvojice Rusa, koji nisu poginuli u zoni ove brigade.

„Bili su u sastavu Prištinskog korpusa, ali su izostavljeni sa spomenika koji je podigla njihova jedinica. Mi nismo želeli da oni budu zaboravljeni. Naše vreme prolazi, a ovo je mesto do pre samo nekoliko meseci bio temelj srušene zgrade tokom NATO bombradovanja i sada je pretvoreno u jedno velelepno mesto. To mesto treba da bude praktično izvorište istorije. Gradonačelnik Leskovca sa Turističkom organizacijom treba da u dogovoru sa komandantom obezbedi da ovde dolaze škole, studenti, pa i kad nas ne bude bilo, da se ovde govori kroz kakvu ratnu epopeju je prošla 549. motorizovana brigada boreći se na Paštriku, u jedinoj operaciji koju su planirali Amerikanci, jedinoj vazdušno-kopnenoj bici organizovanoj u Evropi i u kojoj smo imali samo 26 poginulih. Nemojte me pogrešno shvatiti kad kažem „samo“, jer svaki naš poginuli vojnik je veliki gubitak.“

General Delić je na kraju  naglasio da će se okupljanje ponavljati svake godine, a da je odabran i datum – 28. jun, Dan borca.

„Komandant će svojim naređenjem regulisati kako porodice koje prolaze kroz Leskovac ili se nađu u Leskovcu, mogu da dođu do spomenika i da polože cveće. Spomenik je jedinstven, jer je na njemu tenk, ali ne bilo koji nego onaj u kome je poginuo kapetan 3. čete. Vođena je borba da tenk, koji pripada Vojnom muzeju Beograda, zadržimo ovde, ali sada, kada smo ga popeli na ovaj pijadestal mislim da se niko više nikada neće usuditi da ga odavde pomeri.“

ISpomen obeležje je podignuto za nepunih šest meseci, a kompletne radove je finansiralo Privredno društvo „Krupnik“ iz Beograda. Postament spomenika je urađen od armiranog betona dimenzija 6,5×3,5 metara i visine 3,5 metara. Spomenik je sa tri strane obložen domaćim mermerom debljine dva centrimetara, na kojima su kamene ploće dimenzija 40×30 centimetara na kojima su ispisana imena, čin i godine rođenja i smrti poginulog borca. Šesnaest kamenih ploča sa imenima jedinica su dimenzija 60×40 santimetara. Na prednjoj strani spomenika uklesan je natpis „Spomen obeležje junacima odbrane SRJ poginulim u zoni odgovornosti 549. motorizovane brigade“, a ispod ovo natpisa je ugravirana zona odgovornosti sa ispisanim nazivima opština Đakovica, Orahovac, Suva Reka, Prizren i Gora. U središnjem delu postamenta dominira slogan brigade „Nema nazad – iza je Srbija“. Na postamentu je postavljen tenk T55, težak 36 tona u kojem je 11. avgusta 1998. godine u borbi protiv terorista poginuo kapetan Martinović Željko i ranjena tri vojnika. Spomenik je simbolično orijentisan u pravcu severozapad-jugoistok.

TENK

Među okupljenima nalazio se i Stojan Stojković, bivši vojnik, koji je vozio tenk postavljen na postament. Upravo je on bio u tenku kada je smrtno stradao kapetan Martinović Željko. Uspeo je da tenk izvuče sto metara unazad, u zaklon i počeo da izvlači kapetana. Pristigli su i drugi tenkisti, pomogli, a sanitet je povređene odvezao za Đakovicu, gde je bila hirurška ekipa, kao i helikopter. Stojan danas živi u Francuskoj, kaže da ima svoju građevinsku firmu i planira da se jednog dana vrati u Srbiju.

„Ovaj tenk sam ja odavno sahranio. Bolje da sahranim ja njega, nego on mene. Mi smo tih dana bili često u mnogim lošim situacijama, a tog dana smo imali manje sreće i to je to. Žao mi je mog oficira, koji je svakog dana bio u istoj situaciji, ali tada nije imao sreće. Sećanja na rat mi se ne vraćaju često, zauzet sam nekim drugim stvarima. Uradili smo u tom trenutku najbolje i najviše što smo mogli i znali. Rođen sam u Uroševcu, teško mi je bilo da ostavim Kosovo, ali sad ispada da smo se džabe borili i ginuli, ali smo imali veliku sreću da smo imali svog pastira Božidara Delića koji nas je čuvao kao da smo njegova deca. Znali smo ko nas vodi, tako nismo imali nikakve strahove. I danas, ako on kaže, tu smo… U našoj jedinici je bilo vojnika raznih nacionalnosti, religija, vera, ali niko nije na to gledao tada, a ni sada. Tu su bili Hrvati, Mađari, Bunjevci, i danas smo u kontaktu.“

Stojković je činjenicu da se spomenik podiže 23 godine kasnije prokometarisao rečima da mu to ne smeta.

„Urađeno je najbolje i najbrže što se moglo, čim je došlo vreme za ovakav dan. Bolje ikad nego nikad. Meni je drago što sam ovde, tugujem za poginulim drugovima, a svi ovi ostali neka što duže budu živi i zdravi.“