LESKOVAC
Na platou preko puta Tehnološkog fakuleta u prisustvu predstavnika vojske, policije, lokalne samouprave, članova porodica poginulih i građana Leskovca otkriven je spomenik stradalima u sukobima i NATO agresiji u periodu od 1990.-1999. godine.
Okupljenima se obratio gradonačelnik Leskovca Goran Cvetanović koji je rekao da ćemo uvek imati obavezu da prema stradalima osećamo dug, nenaplativ i večan.
„Možda reči i spomenici ne mogu u potpuinosti da sačuvaju uspomene na pale borce i na žrtvu njihovih najbližih, ali su način da se od zaborava otrgne njihova hrabrost, posvećenost i ljubav prema svojoj zemlji. Nećemo govoriti o brojevima, jer je i jedan izgubljleni ljudski život mnogo, a izgubili smo ih previše. Spomenik kraj kojeg stojimo nazvan je „prekinuta nit života“ i simbolizuje stradanje onih kojih ćemo se uvek sa setom sećati. Oni su za odbranu suvereniteta i integriteta naše zemlje dali ono najvrednije, svoje život. Ima smrti, nema umiranja, pokolenja ih se neće stideti, pretke nisu obrukali.“
Slobodan Stanković, koji se obratio prisutnima u ime porodica stradalih, rekao da je da nije mrtav borac onaj koji je umro, nego je mrtav onaj koji je zaboravljen.
„Mi ovom prilikom kažemo da ih nismo zaboravili i neka im je večna slava i hvala.“
Članovi porodica, koji su bili na “otkrivanju” spomenika , vidno potreseni , opet su se sećali tih dana, pre dvadeset ili trideset gdoina, kada su izgubili svoje najmilije.
Međutim, tetka jednog od stradalih, devetnaestogodišnjeg mladića koji je ubijen 1998. godine na Kosovu i Metohiji gde je služio vojsku, kroz suze nam priča da njegovi roditelji uopšte nisu bili obavešteni o dogadjaju danas.
“Moj brat je bio u bolnici i oko 11 sati je slučajno čuo da je otvaranej ovog spomenika zakazano za 11.45. On nije ni hteo da dolazi, javio je meni pa sam ja došla. Sramota, porodice da ne obaveste “, ispričala nam ej žena koja je molila da joj ne objavljujemo ime.
Kaže i da porodicu njenog brata niko iz lokalne samouprave u protekle 22 godine nije ni pozvao ni obišao.
Stariji gospodin nam prilazi i priča da ni njegovog brata niko nije obavestio. I njegov bratanac je poginuo na Kosovu i Metohiji, takodje kao mladi vojnik na redovnom služenju vojnog roka.
Kaže i da je sam slučajno čuo od prijatelja na ulici i zato došao na otvaranje spomenika.
“Ko bi rek'o čuda da se dese…” I eto, desilo se danas jedno.
– Goran Cvetanović je pozvao građane Leskovca na skup i ja sam se odazvao?! Prosto rečeno, to je kao ono, kad žedno stvorenje instiktivno “privuče” snaga jakog izvora, jer mora da utoli žeđ.
U Boga ne verujem, u popove još manje, a danas sam se na malenom trgu preko puta “Tehnološkog” osećao kao u u sabornom hramu.
Spisak heroja i mučenika urezan u mesinganoj ploči na belom mermeru, nisam uspeo da pročitam. Zaboravio sam naočare za čitanje kod kuće, a i neko trunje mi je stalno upadalo u oči…
– Kolko me pamćenje služi, prvi na tom spisku bi trebalo da budu policajci, pa onda neki nesrećnik koga su zenge zaklale na Koranskom mostu (sećam se da mu je “vojvoda” Šešelj sa suprugom Jadrankom, lično bio na sahrani), pa premladi Radoš Cerović čiju pretužnu sahranu i dan-danas pamtim… A samo godinu-dve nakon toga je otpočela velika “igranka” na život i smrt!
Mi protiv najmoćnijeg dela čovečanstva!
– Trojicu sa tužno-predugačkog spiska sam poznavao lično. Njihove živote je presekao isti rafal iz NATO aviona.
U trenutku svoje smrti, bili su na metar dva, prvi od drugog, drugi od trećeg.
Kasnije sam danima izbegavao mesto na kome su stradali. Niko od nas preostalih nije želeo da gazi po pocrnelim, skorelim tragovima njihove krvi.
I nikada nisam zaboravio čoveka (danas Leteksov penzioner), koji je jednom od te trojice jadnika sklopio širom otvorene oči. Niti poluotvoreni gepek nekakve stare Lade iz koga su virili njihovi okrvavljeni ekstremiteti, a sa kojom su ih transportovali negde tamo dole.
– Dvadeset godina je već proteklo otkad je poslednji sa leskovačkog mesinganog spiska dao život za Srbiju. Dvadeset godina je bilo potrebno da “nikne” spomenik koji je morao da postoji mnogo pre. Dvadeset godina ja verujem da je Srbija iznad svega. I kako se čini, dvadeset godina sam u silnoj zabludi?!
Jer… mnogo smo kasno uradili ovo, i “mnogo” nas je danas premalo bilo. Bez obzira da li su oni koji su prisustvovali, hteli ili morali da budu tamo.
Leskovčani sram nas bilo!
I neka im je večna slava i hvala.
strasno je to sto ste u tekstu izneli sirovu istinu.