BEOGRAD

O odlasku Zorana Đinđića u Nemačku, početkom 1977. godine, i o njegovom tamošnjem višegodišnjem boravku, postoje razne anegdote, naro­čito o njegovim odnosima sa Jurgenom Habermasom. U stvaranju i dogra­đivanju tih anegdota Đinđić je i sam učestvovao.[52] Pouzdane opise Đinđićevih početaka u Nemačkoj treba tražiti u radovima dvoje autora koji su ga u to vreme dobro poznavali, ali koji se nisu oslonili samo na svoja sećanja već i na proučavanja.[53]

Za mladog diplomiranog filozofa, Nemačka je bila logičan izbor iako je njegovo znanje nemačkog jezika tada bilo samo udžbeničko.[54] “Ja sam u Nemačku otišao”, govorio je Đinđić, “jer sam se pre toga bavio nemačkom filozofijom a bila mi je želja da na tome doktoriram. Kad smo mi studirali, pojam filozofije bili su Kant i Hegel.”[55]

U Nemačkoj Đinđića je posebno privlačio Frankfurt zbog aure koju je za filozofe imala “Frankfurtska škola”.[56]Govorio je: “Za mene je čitav Frankfurt bio utopijsko mesto – tu su pored Frankfurtske škole spadali i Geteov univerzitet, zatim tadašnji Kon-Bendit, generacija ‘68, demonstracije, naravno i stambene komune.”[57]

U jednu takvu komunu smestio se i Zoran Đinđić. Domaćin je bio Zagrepčanin Ivan Glaser, tada docent na Univerzitetu, koji je za Đinđićeve početke u Nemačkoj značio vrlo mnogo.[58] Kroz ovu komunu prolazili su ili su u njoj duže boravili mnogi studenti i doktoranti. Kao svoj uži krug, osim Ivana Glasera, Zoran Đinđić pominje: Dunju Melčić, Ernsta Kohlera, Ralfa Papea, Aleksandra Seiza i Dragoljuba Mićunovića. [59]

Đinđić je u Nemačku stigao kao zagovornik ideja radikalne levice. U to vreme, Nemačku i celu Evropu potresale su terorističke akcije Crvenih brigada (Rote Arme Fraktion – RAF). Predvodnici su bili Andreas Baader, Ulrike Meinhof i Gudrun Ensslin. Poznati kao trojka iz Stammheima, kasni­je su u tom zatvoru izvršili samoubistvo. Orijentisani na borbu protiv drža­ve i, kako su oni smatrali, njenog represivnog aparata, bili su nezaobilazna tema u razgovorima u intelektualnim krugovima, ali bez šireg odjeka.

U toku studija u Beogradu Zoran Đinđić je dao dovoljno dokaza, a mnogo kasnije je i govorio, “da je i sam bio sklon radikalnim rešenjima”, i to na osnovu uverenja, da “ako su studenti u nekom društvu nezadovoljni, to društvo ne može biti dobro”. [60] Debata o nasilju učinila ga je skeptičnijim prema organizaciji Baader-Meinhof i njenim metodama borbe: “Habermas me je ubedio. Tako sam i ja postao kritičniji”.[61] Posle povratka iz vojske 1979. godine, Đinđić nije više pokazivao interesovanje za RAF.

Za Đinđića je bio karakterističan istovremeni rad na više projekata. Između 1977. i 1979. godine, u okviru projekta Instituta za filozofiju Filo­zofskog fakulteta, radio je na jednom istraživanju genealogije, porekla siste­ma nemačke filozofije, nemačkog idealizma.[62]

Ne zna se sa kakvim je znanjima o anarhizmu Zoran Đinđić otišao u Nemačku. Ali je izvesno da se tamo posvetio njegovom temeljnom prouča­vanju. Njegove tadašnje kolege i prijatelji u Nemačkoj svedoče da je imao čitavu biblioteku o anarhizmu.

Iako su teoretičari ruskog anarhizma, posebno Bakunjin i Kropotkin, uticali na Srbe, prvi na socijaliste u XIX veku[63], a drugi na pripadnike revo­lucionarne terorističke organizacije Mlada Bosna na početku XX veka[64], Đinđićevo interesovanje za anarhizam bilo je podstaknuto aktuelnim razlo­zima.

U potrazi za novom ideologijom, koja je imala da ispuni vakuum po­sle ideologija koje su dominirale u XX veku, na Zapadu je poraslo interesovanje za anarhizam. U akademskom smislu, ono tu zapravo, za razliku od Istoka, nikad nije ni prestalo, posebno zahvaljujući L'international Institut Vor Sociale Geschiedenis u Amsterdamu. Mnogo više od anarhizma kao učenja, šezdesetih godina XX veka reaktuelizovani su metodi borbe anarhi­sta, ali pre svega njihov revolucionarni etos slobode. Pisano delo Zorana Đinđića otkriva uticaj ovoga etosa na njegovo formiranje, a njegov život -mnogo više od uticaja.

U središtu interesovanja za anarhizam koje je podstakao studentski pokret 1968. godine, našao se P. A. Kropotkin, poslednji među velikim teo­retičarima ruskog anarhizma, i to iz nekoliko razloga. Pre svega zbog svog opšteg intelektualnog i životnog stava[65]. Zatim, zbog svoje “ideje solidarno­sti i samoorganizovanja”, i to ne kao izraz reakcije “na krizu podržavljenog socijalizma”, već na krizu “tradicionalnog političkog sistema u demokrat­skim društvima Zapada”, čime je “na određeni način potvrđeno Kropotkinovo uverenje da tek razvijena industrijska društva omogućavaju uspostavlja­nje trajnijih oblika samoorganizovanja”.[66]

Najzad, obnovljeno interesovanje za anarhizam podsetilo je na zabo­ravljenu debatu između autoritarnih i liberterskih socijalista. U proučavanji­ma Marxa, Đinđić je takođe našao snažan podsticaj za to.[67]

Na temelju svog veoma dobrog poznavanja ruskog revolucionarnog nasleđa,[68] Đinđić je problematizovao pitanje revolucionarnog subjekta, od­nos pokreta i partije, ciljeva i sredstava u revoluciji. Za razliku od autoritar­nih socijalista koji su u revolucionarnoj organizaciji videli alfu i omegu re­volucije, a u njenoj političkoj vlasti – glavni instrument socijalne revolucije, Đinđić je, pomoću Kropotkina, podsećao da zadatak revolucionara nije da vojno ili politički pripreme revoluciju, “nego da rade na okupljanju kon­struktivnih socijalnih snaga koje će biti kadre da u socijalnoj demontaži, ko­ja se uvek dešava bez plana i volje pojedinaca i grupa, konstruktivno deluju”.[69]Kropotkin nije dolazio u iskušenje “da u interesu ostvarenja revoluci­onarnih ciljeva instrumentalizuje ljude ili organizacije sa kojima je sarađivao, ili da na bilo koji način otvoreno ili prećutno pristane na takvo instrumentalizovanje”.[70] Iako je Kropotkinovo razumevanje revolucije inspirisalo političko delovanje samo na marginama istorije, kriteriji koje je formulisao, po Đinđiću, “danas (1984 – L.P.) su podjednako plauzibilni kao i pre jed­nog veka”.[71] Nekih od tih kriterija, kako će se videti, držao se i sam Đinđić.

U političkim spisima Zorana Đinđića ne prepoznaje se njegova lekti­ra, što je čest slučaj kod intelektualaca kad uđu u aktivnu politiku: kad go­vore ili pišu o tekućoj politici “vide im se rebra”. Đinđićeva politička misao sintetizuje raznovrsna znanja i iskustva, i predstavlja važan elemenat kon­teksta u kome je, sledeći unutrašnji imperativ odgovornog političara i dr­žavnika, donosio odluke od bitne važnosti, poput onih da 5. oktobar 2000. ne sme da se pretvori u krvoproliće i da Slobodan Milošević mora da bude izručen Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju u Hagu.

Ali, vratimo se osnovnom motivu Đinđićevog odlaska u Nemačku. Koncentrisao se na izradu doktorata na Univerzitetu u Konstanzu. Mentor mu je bio profesor Albrecht Wellmer, Habermasov učenik, a ne Habermas, kako kaže jedna anegdota. Čak i oni poznavaoci Zorana Đinđića koji mu priznaju originalnost u interpretaciji Marxa, smatraju da je doktorat radio u žurbi: dovršenu formu dao mu je tek u pripremi njegovog izdanja na srp­skom jeziku.[72] Uobičajeni rok za izradu doktorata, između četiri i pet godi­na, Đinđić je skratio na dve godine, jer ga je čekalo odsluženje vojnog roka.

Vreme provedeno u vojsci, u Mostaru i Čapljini, smatrao je za “naj­gori period u svom životu”.[73] Ono se podudarilo sa dugim bolovanjem i umiranjem Josipa Broza Tita. Zemlja je bila u znaku neke mukle tišine i neizvesnoti. Đinđić je jedva dočekao kraj vojnog roka: “Ne svraćajući u Beo­grad, pravo sa mostarskog aerodroma odleteo je u Frankfurt. Prvih mesec dana proveo je sedeći u kafićima i ispunjavao dane, i sebe, životom koji je pulsirao oko njega.”[74] A zatim je ponovo krenuo u biblioteke i arhive.

Zoran Đinđić je dobio prestižnu Stipendiju Alexander von Humbolt (1982-1984), za koju su mu preporuke dali ugledni jugoslovenski profesori Gajo Petrović iz Zagreba i Ljubomir Tadić iz Beograda.[75] Stipendija je bila namenjena mladim naučnicima iz celog sveta koji su već imali doktorat i počeli naučnu karijeru. Njeni uživaoci su praktično za ceo život stupali u nemačku intelektualnu zajednicu. Tada je Habermas bio Đinđićev mentor, ali susreti nisu bili česti: prema svedočenju Đinđićevih kolega u Nemačkoj, bilo ih je samo nekoliko.

Početkom osamdesetih godina Đinđić se posvetio proučavanju Hegela, ali i autora kao što su Reinhardt Koselleck, Niklas Luhmann i Carl Schmitt. To je bio njegov konačni rastanak od marksizma.

Ali, Nemačka nije za Đinđića bila samo zemlja filozofije. U njoj je on upoznao “prvo zapadno društvo”[76]: njegove institucije, temeljne vrednosti i kriterije. Njegov boravak u Nemačkoj podudario se sa njenim ekonom­skim oporavkom i obnovom demokratije posle Drugog svetskog rata. Isto­vremeno, sa otvaranjem pitanja odgovornosti u literaturi, istorijskoj nauci, na filmu, u studentskoj generaciji 1968. godine – za nacističku prošlost. “Bilo je to vreme promena i nezadovoljstva u Nemačkoj. Niko zapravo nije znao zbog čega su ljudi tako nezadovoljni. Ali, vladalo je svojevrsno osećanje da su ideali izdani. Da ljudi iz nacističkog perioda još imaju previše uticaja i da nije bilo razračunavanja sa prošlošću. Ja sam, naravno, bio na stra­ni nezadovoljnih, jer sam mislio da oni, kao deca generacije nacizma, mora­ju biti u pravu.”[77]

Moralna pobuna protiv restauracije pod vidom ekonomske obnove i raskrinkavanje novopečenih demokrata koji u odbijanju zaborava vide ugrožavanje “demokratske integracije”, suštinski se dotaklo Đinđića[78]. On je učestvovao u demonstracijama čija je lozinka bila: “Nesposobnost Nemaca da žale”.

U tom protestnom pokretu u Nemačkoj protiv zaborava prošlosti, Đinđić je prepoznavao etiku odgovornosti kao temeljnu vrednost zapadnoe­vropske civilizacije. Zbog tog nauka je, kako je govorio, bio veliki ljubitelj sociologa Maxa Webera[79]. Ta etika podrazumeva da se, u ime odbrane na­roda od kolektivnog identifikovanja sa zlom, ne potru ožiljci zla. Povodom smrti Heinricha Bolla, Đinđić je napisao: “Oni koji su fašizam predstavljali kao ‘tehnički kvar’ u mašini istorije, nisu mogli, a nisu ni želeli, da u Belovom partizanskom ratu protiv Nemaca vide ono što ga je pokretalo, ljubav prema Nemcima… Pesnik među ruševinama nije, i pored nepomirljive ironi­je, prestajao da bude sanjar o sreći svog protivrečnog naroda. Međutim, istovremeno sanjar koji se bori protiv iluzija”…[80]

Značaj koji je za Zorana Đinđića imalo nemačko iskustvo suočava­nja sa prošlošću, postao je merljiv tek kada se on sam našao pred istim isku­šenjem u vlastitom narodu. Već 1997. godine, Zoran Đinđić je pisao: “Kod nas mora da se prihvati kolektivna terapija, koja mora da se vrši individual­no… to mora da bude proces suočavanja sa sobom.” Za razliku od Nemaca, “mi moramo to sami da obavimo”. Pre svega, elita mora da preispita “teške greške” koje je pravila “u strateškim procenama… pokušavajući da te greške prikaže kao Božji prst i kao signale izabranosti i superiornosti”.[81] Ali i na­rod: “to je bila kolektivna avantura”, i “sada je prilika da se vidi koliko su ljudi naučili iz katastrofa koje su nam se dogodile poslednjih sedam-osam godina. Ako nisu naučili, slede nam nove katastrofe”…[82] Đinđić i predviđa i upozorava: “Ako to ne shvatimo, slobodno mogu da kažem da će uslediti dalje smanjivanje državne teritorije, dalje raseljavanje naroda, dok ne dođe do formacije u kojoj ćemo moći, da i obavimo kolektivnom analizom i da shvatimo gde smo grešili i koje greške ne treba da ponavljamo.”[83]

Za prijatelje i poznanike, Đinđić se iz Nemačke vratio “kao drugi čovek”: “bio je smireniji, sebe je opisivao kao građanskog liberala, ambicije su mu bile više intelektualne nego političke”.[84] U akademskim krugovima smatran je “nemačkim đakom”, u javnosti – “nemačkim čovekom” – štogod to značilo, pod režimom Slobodana Miloševića “nemačkim špijunom”. Situ­iran je u teoriju zavere i u jedan od važnih srpskih stereotipa o Nemcima kao trajnim neprijateljima Srba.[85] To što je u Nemačkoj, kao pripadnik nje­ne intelektualne zajednice i kao sjajan znalac nemačkog jezika, kao lider de­mokratske opozicije i prvi demokratski izabrani premijer u svojoj zemlji, bio simpatično lice, a u svetu novo lice Srbije, u njegovoj vlastitoj zemlji nije mu išlo u prilog. Naprotiv! U istoj meri to važi i za njegova uveravanja javnosti u Srbiji da su, naročito posle petooktobarskih promena, nemački mediji, političari, privreda i industrija izrazito skloni saradnji sa Srbijom. Prednosti koje je Đinđić imao – “odnos međusobnog razumevanja i poverenja i političkog dijaloga”[86] sa Nemačkom kao ekonomski najsnažnijom i li­beralnom evropskom državom, a pogotovo činjenica da u istoriji Srbije niko kao on nije “sa nemačkim kancelarom i njegovim okruženjem imao tako bliske odnose”[87] – smatrale su se manama Zorana Đinđića i razlozima za sumnju u njegove političke namere.

[52] Zoran Đinđić, “Jedna beogradska priča…”

[53] Op. cit. Ernst Kohler i Dunja Melčić.

[54] Zoran Đinđić nije učio nemački jezik u školi već privatno, da bi mogao da čita ne-mačke filozofske klasike; govorni jezik naučio je tek po dolasku u Nemačku.

[55] Zoran Đinđić, “Ja sam srpski čovek…”

[56] Vid. u ovom Zborniku: Iring Fečer, “Sećanje na jednog hrabrog filozofa”.

[57] Zoran Đinđić, “Jezik Kanta i Hegela”, NIN, Beograd, 10. mart 2003.

[58] Ivan Glaser i Ernst Kohler dolazili su u Beograd, da bi pripremili memorijalni skup u Konstanzu povodom prve godišnjice ubistva Zorana Đinđića. Tom prilikom su ispri­čali, da su po Đinđićevom povratku iz Nemačke često boravili u Beogradu. Odlazili su i na Kosovo pozajmljujući Đinđićev automobil. Kada je on već postao aktivan na političkoj sceni Srbije, iz bojazni da mu ne naprave neku nezgodu, predložili su mu da iznajme neki automo­bil. On je na to reagovao pitanjem: “Mislite li vi da nas trojica treba da sednemo na psihija­trijski kauč?” Pamtili su ga kao veoma tolerantnog čoveka.

[59] Vid. Uvodna napomena u: Zoran Đinđić, Jesen dijalektike, Beograd, 1987.

[60] Zoran Đinđić, Srbija u Evropi…, str. 202.

[61] Isto.

[62] Pomenuto istraživanje rezultiralo je knjigom: Zoran Đinđić, Subjektivnost i nasilje. Nastanak sistema idealizma u nemačkoj filozofiji, Beograd, 1982.

[63] Vid. Latinka Perović, Cilj revolucije: novo društvo, a ne nova država (Mihail Alek-sadnrović Bakunjin), u Ista, Srpski socijalisti 19. veka, knj. 1, Beograd, 1985, str. 117-136.

[64] Latinka Perović, Tragovi P.A. Kropotkina kao naučnika i socijalnog mislioca kod Srba u: Ista, Srpsko-ruske revolucionarne veze. Prilozi za istoriju narodnjaštva u Srbiji, Be­ograd, 1993, str. 127-142.

[65] Veličina tragike tog stava izazivala je divljenje i protivnika revolucije. U svojim uspomenama Ivan Bunjin piše: “Može li se smisliti nešto strašnije? Skoro ceo život, život čoveka koji je nekada bio posebno blizak Aleksandru Drugom, bio je proćerdan na revoluci­onarna maštanja, na maštanja o anarhičnom raju – i to među nama: bićima koja nismo još dobro naučili da idemo na zadnjim šapama! – i završio se smrću u hladnoći, glađu, uz luč koji dimi usred najzad ostvarene revolucije, nad rukopisom o ljudskoj etici”. Ivan I. Bunjin, Uspomene, Beograd, 2005, str. 48.

[66] Zoran Đinđić, Beleške o P. A. Kropotkinu u: P. Kropotkin, Zapisi jednog revoluci­onara. Prevela Jaroslava Široka. Beograd, Mladost (b.g.), str. 11.

[67] Zoran Đinđić, “Idejno poreklo političkog totalitarizma. Šta Lenjin navodno ‘duguje Bakunjinu'”, Književne novine, Beograd, 10. juni 1982.

[68] Vid. Zoran Đinđić, “Petar Kropotkin – nepomućena vera u samoorganizovanje na­roda” u: Petar Kropotkin, Anarhizam i moral. Izbor tekstova, beleške i pogovor Zoran Đin-đić. Predgovor Predrag Matvejević. Preveli Jaroslava Široka i Zoran Đinđić. Beograd, 1984.

[69] Isto, str. 250.

[70] Isto, str. 238.

[71] Isto, str. 239.

[72] Zoran Đinđić, Jesen dijalektike. K. Marks i utemeljenje kritičke teorije društva, Beograd, 1987.

[73] Zoran Đinđić, ‘’Jedna beogradska priča…’’

[74] Isto.

[75] Ljubomir tadić, Jedno tužno sećanje na Zorana Đinđića, Filozofija i društvo, br. XXII-XXIII, Beograd, 2003, str.11.

[76] Zoran Đinđić. Srbija u Evropi…, str.201.

[77] Isto, str.203.

[78] Posle ratova devedesetih godina u Jugoslaviji govorio je:’’Treba da otvorimo javnu diskusiju i pustimo da prošlost ispliva na površinu, a onda da je sahranimo po svim pravilima. Jer, sigurno je da je u toj mrtvoj prošlosti bilo mnogo zločina i da će nam se bez te katarze ona stalno vraćati kao avet.’’ Zoran Đuinđić, Jedna srpska vizija…, str.113.

[79] Isto, str.124.

[80] Zoran Đinđić, Na vest o smrti hajriha Bela. Pesnik među ruševinama, NIN, 21. Jul 1985.

[81] ‘’Zoran Đinđić o agresivnoj fazi Demokratske stranke. Krug dvojke kao državna granica.’’ Razgovarao Nenad Stefanović. Duga, Beograd, 16-29. Avgusta 1997.

[82] Isto.

[83] Isto.

[84] Stojan Cerović, Izlazak iz istorije…, str.26.

[85] O žilavosti tih klišea, ali ne samo o njoj, govori susret Zorana Đinđića sa jednom seljankom u leskovcu 1998. godine. ‘’Da li sam stvarno Hitlerov unuk?’’ – kaže Đinđić da ga je pitala I nastavlja: ‘’Ona time nije ništa loše mislila, ali o meni se pričaju takve apsurdne priče. Ona polazi od toga da je Hitler imao sina kome je pred smrt zaveštao da osvoji Balkan jer to njemu samom nije pošlo za rukom. Ovaj sin je opet imao sina, koga je odmah doveo da živi u Srbiji – I ja bi trebalo da budem taj sin. Koji vreba kako da ostvari Hitlerovo zaveštanje. Ti je verovao I sam Milošević.’’ Zoran Đinđić, Srbija u Evropi…, str. 204-205.

[86] Zoran Đinđić, Srbija u Evropi…, str. 142.

[87] Isto, str. 143.

Izvor: zorandjindjic.org